Katerina Bertini

ŽENE JEDU POSLEDNJE

Reči "siromaštvo" i "žena" postale su sinonimi na skoro četvrtini globusa. Ovo važi čak i za mnoge razvijene zemlje gde su žene koje su siromašne, a kojih je sve više, uglavnom na socijalnoj pomoći

U humanitarnim krizama žene najviše pate. Majke i njihova mala deca su oni koji prvi iskuse bol i poniženje gladovanja usred političkog nasilja, suše i dugih katastrofa. To smo videli ponovo, kao i mnogo puta do sada – u Somaliji, Ruandi i bivšoj Jugoslaviji. Žene ne samo da prve pate u kriznim situacijama već čine i većinu od 800 miliona gladnih i siromašnih sveta. Globalno posmatrano, nesreća siromašne žene može postati najveći socijalni i ekonomski izazov s kojim ćemo se danas suočiti. Pomoć u razvoju, uključujući i pomoć u hrani, predstavlja ključ uspešne strategije za prevazilaženje siromaštva i pomaganje zajednici da izađe na kraj sa kriznim situacijama.

Postavljanje novih prioriteta: Kako možemo dovesti do maksimuma naše napore da nahranimo gladne i učinimo da ljudi sami sebi pomognu, uz sve više humanitarnih kriza i statičnim ili opadajućim sredstvima za borbu protiv njih?

Uključivanjem žena.

Sedmoro od desetoro siromašnih u svetu jesu žene koje zarađuju manje od jednog dolara dnevno. Situacija je posebno zabrinjavajuću u delovima sveta gde se broj žena koje žive u siromaštvu udvostručio od 1970. g. Reči "siromaštvo" i "žena" postale su sinonimi na skoro četvrtini globusa. Ovo važi čak i za mnoge razvijene zemlje gde su žene koje su siromašne, a kojih je sve više, uglavnom na socijalnoj pomoći. Dakle, kada se usredsredimo na problem žene, po definiciji se usredsređujemo na najsiromašnije među siromašnima.

Žene jedu poslednje. U skoro svim društvima sveta žene nabavljaju hranu, pripremaju je i služe. Ali, najčešće, žene jedu poslednje. Žena prvo nahrani svog muža, zatim decu, i na kraju – od onoga što ostane – hrani sebe. Čak i trudnice i dojilje često jedu poslednje, iako bi bar tada trebalo da budu prve. To sve ima svoju veliku cenu – više od milijardu žena je anemično, milioni gube bebe na porođaju ili ubrzo posle njega jer nemaju odgovarajuću ishranu u trudnoći. Mogućnost da siromašna žena umre na porođaju u zemljama u razvoju je jedan prema 25-40, dok je u razvijenom svetu taj odnos jedan prema nekoliko hiljada.

Kada upućujemo pomoć u hrani ženama, neizbežno gradimo sigurnost ishrane domaćinstva – u gotovo svim društvima žene su te koje kontrolišu protok hrane u domaćinstvu. Oslonimo se na tu njihovu ulogu i iskoristimo je da nahranimo decu i stvorimo ekonomski razvoj.

Zašto se usredesrediti na ženu?: U nedavno objavljenom tekstu, Međunarodni institut za istraživanje politike hrane (IFPRI), pod naslovom »Žene: ključ za sigurnu ishranu«, pažljivo sumira razvoj korisnosti upućivanja većine pomoći ženi – »prihod u rukama žene više doprinosi sigurnosti prehrane domaćinstva i ishrane deteta nego prihod koji kontroliše muškarac«. I, dalje, »smanjivanje razlika u polovima povećavanjem ženskih fizičkih i ljudskih sposobnosti dovodi do unapređenja poljoprivrede, većeg prihoda za ženu i bolju sigurnost u hrani i ishrani za sve... Siromašne žene igraju važnu ulogu u svim aspektima obezbeđivanja hrane, proizvodnje hrane, ekonomskog pristupa hrani i sigurnije prehrane. One ovu ulogu igraju u svetlu ogromnih ekonomskih, kulturnih i socijalnih ograničenja.«

Zbog toga, ublažavanjem nekih od ovih ograničenja, preko osetljivije politke prema polovima, možemo osnažiti ženu da poboljša dobrobit čitave porodice i zajednice. A time možemo ponovo osnažiti njihovu sposobnost da odbiju ekonomske i političke šokove ili se oporave od njih.

Osnovna strategija: Radeći zajedno, moramo napraviti veći napredak u onoj dimenziji pomoći koja se tiče polova, i to na tri kritička fronta.

Prvo, moramo podržati ženu kao posrednika društvenih promena. Moramo kanalisati više podrške i pomoći preko žene i dati joj kontrolu nad upravljanjem i odgovornošću nad tim sredstvima. Ono što je zanimljivo kod uspešnih projekata razvoja direktno upućenih ženama jeste da oni nisu korisni samo ženama – oni su korisni i za zajednicu u celini. Kanalisanje pomoći ili zajmova siromašnim društvima preko žena je dokazani put uspeha.

Pre nekoliko meseci Muhamed Junus – osnivač Projekta Gramin banke u Bangladešu – u intervjuu »Njusviku« dao je neke veoma zanimljive razloge zbog kojih se odlučio da usmeri svoj program bančinih zajmova ka siromašnoj ženi Bangladeša. Objasnio je da su žene koristile zajam iz programa kako bi nahranile svoju decu i obezbedile posao. »Muškarci su«, kaže, »novac koristili za zabavu. Društvena dobit je bila mnogo veća kada se novac pozajmljivao ženi. Zato smo se i odlučili da se koncentrišemo na njih.«

Tako, u Svetskom programu za hranu, sugerišemo našim ljudima na terenu i našim partnerima iz Ujedinjenih nacija i nevladinim organizacijama (NVO) da se rukovode novim smernicama i uključuju žene u određivanje pomoći i potreba u hrani, raspodeli hrane u domaćinstvima i nadgledanju raspodele.

Imamo neophodno partnetstvo WFP i NVO, a pošto se trudimo da svako partnerstvo unapredimo, moramo zajedno da se posvetimo ženi.

Kada su u pitanju krizne situacije posebno, kao što su Ruanda ili Bosna, najlakši način da se raspodeli pomoć u hrani jeste iskoristiti formalne vlasti zajednice - tj. muške strukture, u nedostatku boljeg termina. Ali mi više ne želimo lakši put – želimo da vidimo više hrane raspodeljene uz pomoć žena i direktno ženama i želimo da vidimo da žene učestvuju od samog početka u odlučivanju i planiranju lokalnih operacija u kriznim situacijama i pomoći u hrani koja se koristi za razvoj.

Ogromne su prednosti ovakvog pristupa. Na primer, domaćinstva bi mogla biti jedini ostatak društvene strukture u kriznim situacijama. Domaćinstvo sa majkom, uključeno u zajednicu i socijalni i ekonomski, ima mnogo više šansi da izdrži pritisak fizičkog iskorenjivanja ili iznenadnog gubitka normalnih kanala snabdevanja hranom.

Istovremeno, bilo to dobro ili ne, žene su uglavnom van lokalnih političkih problema ili posrednika koji ih stvaraju, te stoga i pogodnije za kanalisanje pomoći. One će pre staviti svoju najbližu porodicu na prvo mesto nego što će biti uvučene u igru oko pomoći u hrani kao oružju u etničkim i plemenskim sukobima.

Druga oblast u kojoj bi trebalo više da napredujemo jeste prepoznavanje i jačanje žene kao proizvođača hrane.

Većina ljudi nije svesna velike uloge koju žena ima u poljoprivredi. One proizvode 80 odsto hrene u Africi, 60 odsto u Aziji i preko 10 odsto u Latinskoj Americi. Žene su, u stvari, jedini hranioci porodica u domaćinstvima na tri strane sveta. Moramo osnažiti njihovu ekonomsku ulogu, a ne praviti projekte koji ih češće tretiraju kao pasivne primaoce pomoći nego aktivne učesnike u ekonomskom sistemu. I, dodatno, kada razvojni projekti teže na ulaganju u obradu zemlje, koja je nekad bila osnova opstanka, moramo pažljivo razmotriti uticaj žene.

U tom smislu napravili smo izvestan napredak na Pekinškoj konferenciji. Žene su imale težak period sticanja jednakih prava u dobijanju sredstava koja su neophodna svakom farmeru – kredit, đubrivo, tehnologija i kontrola nad brigom oko zemlje. Na Konferenciji žena, zemlje članice UN su na kraju našle zajednički jezik oko jednakih prava za ženu da nasleđuje zemlju.

Treće, moramo pronaći način da proširimo pismenost, posebno među ženama u seoskim zajednicama.

Studije nam stalno pokazuju da što je veća osnovna pismenost kod žena, bolje je zdravstveno stanje i osnovna ishrana u porodici, a smanjuje se stopa nataliteta. Istovremeno, te žene žele da postanu još aktivnije i ekonomski produktivnije. Uticanje na pismenost žena nešto je najbolje što možemo da uradimo za jačanje porodice da izađe na kraj sa problemima, kako u normalnim, tako i u kriznim situacijama.

Da bismo pomogli snaženje obrazovanja među ženama, mi u WFP tražimo da svi projekti ishrane po školama idu najmanje 50 odsto devojčicama. To je bio problem koji se nametnuo – previše vlada u svetu bilo je zainteresovano da po školama hrani dečake, ali ne i devojčice.

WFP se već obratio donatorima za pomoć u širenju pismenosti među ženama, a pozdravićemo i veću aktivnost naših NVO partnera. Pomoć u hrani je odlično oruđe u pridobijanju žena za pismenost, zdravlje i davanje uputstva oko prehrene u seoskim zonama, gde je ta potreba najčešće i najveća.

U nekim od naših najuspešnijih projekata za pomoć u hrani, bukvalno smo plaćali porodicama koje nisu verovale u obrazovanje svojih kćeri da pošalju te devojke u školu. U jednom projektu, na primer, otkrili smo da malo kuhinjskog ulja može puno da promogne. Trampili smo konzervu od 5 litara ulja za mesec dana odlaska u školu devojčice. Neki bi to nazvali podmićivanjem. Mi se za ne izvinjavamo. Mi dajemo nadu i mogućnost devojčicama – a to je jedino što je važno.

Konačno, i u našim operacijama razvoja i u kriznim situacijama moramo više pomoći uputiti ženama koje su među onim najtežim siromasima – ženama kojima je najpotrebnija ekonomska i prehrambena pomoć.

Moramo biti realni. Zvanična pomoć za razvoj opada. Sredstva za pomoć u hrani još su se više smanjila opadajući sa 17 miliona tona u 1992. na manje od polovine te količine danas. Ali jedna nedavna studija je pokazala da će se potreba za pomoći u hrani duplirati u narednih deset godina. Jasno je da zato moramo pažljivo usmeravati pomoć kako bismo postigli što veći efekat među onima zaista siromašnima, među ženama i drugim pogođenim grupama.

Dobar primer efektnog usmeravanja jeste Projekat WFP za žene, koji se sada sprovodi u Bangladešu. Zasnovan je na više od 100 miliona američkih dolara od različitih donatora, uključujući i 26 miliona dolara pomoći u hrani. Njegov cilj je žena među onim najsiromašnijim, kojoj ishrana pruža manje od 1800 kalorija dnevno. Duž celog Bangladeša, u proseku, žene konzumiraju oko 30 odsto manje hrane od muškarca, što je više od normalne varijacije u ishrani. Ovakva situacija, u kombinaciji sa drugim oblicima diskriminacije prema ženama i devojkama, doprinela je uznemirujućim činjenicama: za razliku od velike većine zemalja, žene u Bangladešu umiru mlađe nego muškarci i čine manjinu – samo 48,6 odsto ukupne populacije.

Ono što je zanimljivo kod ovog projekta jeste da se tokom godina dosta udaljio od svog prvobitnog cilja – spasa žena. Sada on promoviše samodovoljnost, preko obuke za žene i mera pomoću kojih im pomaže da uštede, dobiju kredit i da se uključe u poslovnu zajednicu. Sarađujući sa BRAC – Komitetom za unapređenje sela Bangladeša, nacionalnom NVO – naš je cilja sada da stvorimo nove ekonomske mogućnosti za najsiromašnije žene i da pomognemo iskorenjivanje bolnih efekata duboko ukorenjene diskriminacije. Ovaj projekat je samo jedan primer mnogih praktičnih koraka koje možemo preduzeti kako bismo se okrenuli najsiromašnijim ženama.

Zaključak: Svi mi koji smo zainteresovani u promovisanju razvoja moramo ozbiljnije uzeti u obzir dimenziju pripadnosti polu u gladi i siromaštvu. Veće usredsređivanje na problem žena ultimativno je najkorisniji put za stvaranje sigurnosti u ishrani, gajenju ekonomskog razvoja i sprečavanju ili ublažavanju velikog dela štete prouzrokovane katastrofama.

Žene i njihova mala deca prvi su koji pate kada žetva podbaci ili kada je zemlja zahvaćena nasiljem. Ali žene su takođe i ključ za održavanje stabilne porodice i zajednice u nestabilnim situacijama. One su osnova građanskog društva. Žena treba da bude prva na spisku kada ulažemo novac. Da ne pominjemo njenu energiju kada se treba izboriti sa tragedijom. U poslednjih nekoliko godina svedoci smo mnogih tragedija čiji odraz smo videli u očima mršavog siročeta iz Ruande, u očima žene koja je izgubila svog muža u etničkom čišćenju.

Ali možemo sprečiti ili smanjiti ove patnje ako uložimo u budućnost onih koji su uvek prvi u patnji, prvi u očuvanju porodice, prvi u odanosti i poslednji koji odlaze.

Uložimo u ženu!

(Iz nedeljnika »Vreme«, Beograd 29. 2. '96.)