Brida Grej

DOM - ISKUSTVO IRKINJA VEZANO ZA EMIGRACIJU

Prevela Tanja Vunjak

Nikad na znam šta da kažem kada prijatelji u Engleskoj, koji nisuu Irci, prokomentarišu kako "Irci uvek kažu da idu 'kući' kada idu u Irsku". Pa da, šta bi drugo trebalo da kažu? Ali onda, ako je to 'kuća' zašto smo otišli odatle? Zar nije 'kuća' tamo gde želiš biti? Gde možeš uživati u poznatom i osećati se 'kod kuće'?

Većina emigranata opisuju Irsku kao 'dom' ali je iskustvo Irkinja vezano za 'irski dom' komplikovano i dvoznačno, bez obzira na to da li su otišle ili ostale. U ovom radu zanimale su me Irkinje emigrantkinje i ne-emigrantkinje i njihov osećaj za Irsku, viđenu kao 'dom'.

Sa jedne stane irski mediji i političari predstavljaju irske emigrante kao napredne i ambiciozne, dok ih sa druge stane predstavljaju kao ljude koje treba žaliti jer su "oni morali da odu" i sada nemaju pravog doma. U isto vreme, oni koji ne emigriraju prikazuju se kao oni srećnici koji su našli načina da ostanu u Irskoj, ili kao oni manje ambiciozni ili sa manje avanturističkog duha. U zemlji koja je delimično stvorena emigracijom, život Irkinja, bez obzira na to da li su otišle ili ostale, duboko je prožet pitanjima doma, pripadnosti i identiteta. Da li pripadaš samo ako ostaneš? Ili je pitanje pripadnosti malo komplikovanije od toga?

Tokom istraživanja o tome šta Irkinje misle o svojoj pripadnosti Irskoj, razgovarala sam sa ženama koje žive u Londonu, Lutonu i Republici Irskoj. Mada su neke emigrantkinje žudele za kućom/Irskom kao sigurnom skrovištu od neprijateljskog Londona, druge su osećale da im Irska nije ponudila dovoljno prostora za samo-napredak, pogotovo zato što su žene.

Odgovori mnogih žena koje žive u Irskoj pokazuju da se one istovremeno osećaju 'kod kuće' i 'ne kod kuće'. Ovaj rad sadrži uglavnom citiranje žena koje su učestvovale u mojoj studiji i moje lično iskustvo vezano za Irsku viđenu kao mesto koje zovemo 'domom'. Počeću sa sopstvenim iskustvom odlaska iz Irske posle odmora kod mojih roditelja prošlog leta. Mada je ovo iskustvo koncentrisano na moj lični 'dom', postoje paralele sa odnosom prema mom 'nacionalnom domu'.

Opet odlazim

Breda (Lankaster): Uvek mi je uzbudljivo kad se vratim u Irsku i opet vidim svoje roditelje, mada se isti stari obrasci tako brzo ponovo potvrde. Ali uvek dođe dan kada se probudim i shvatim da je danas dan odlaska. Za doručkom poklanjam više pažnje svojim roditeljima. Primećujem koliko starije izgledaju, koliko su ranjivi, koliko sam ja ranjiva. Sada imaju sedamdeset devet i sedamdesetčetiri godine i više nisam sigurna koja će poseta biti poslednja, i kada će se moji odnosi prema porodici i Irskoj zauvek promeniti. Otac sipa čaj. Čajnik mu se trese u ruci i prosipa skoro koliko i sipa. Napeta sam i želim da mu pomognem ali odustajem. On nije dete, zašto želim da kontrolišem stvari?

Vidim taj pogled u majčinim očima. "Nazad tihom životu, nema više uzbuđenja za neko vreme", usamljenost i žaljenje što nismo svi u Irskoj (moj brat živi u Londonu, a moja sestra se nedavno preselila u Kopenhagen). Pokušavam biti vesela i postavljam više pitanja nego bilo kog drugog jutra. Počinju ritualna pitanja o tome kada će oni doći da nas posete i kakvi su im planovi za neko vreme. Opet odlazim i osećam se krivom. Razmišljam o svim pozitivnim stvarima koje bih trebala reći, uglavnom o tome kako brzo ću opet doći. Mislim na ostatak dana, koja pitanja da postavim sada a koja da ostavim za kasnije, na samom odlasku. Možda ću sačekati do tada da im kažem da ću doći u septembru. Bolje se osećam kada imam datum povratka.

U drugim trenucima dana mogu na kratko videti kako žive kada mi odemo, i shvatam da se svako odlično snalazi bez drugih. Ali danas je u pitanju to što odlazim, to što ne živim u Irskoj, to što nisam deo iste nacionalne zajednice, to što sam otišla da živim u drugu zemlju i nastavila da živim tamo. Osećanja odgovornosti, krivice i obaveze preplavljuju sva druga. Dan polako prolazi sa periodima kada skoro zaboravim da je poslednji dan. Na kraju se postavlja pitanje ko će nas pratiti do voza. U nespretnih poslednjih pola sata uvek ima još nešto da se proveri ili spakuje dok suze naviru.

Moj otac, koji nije baš dobar sa rečima u ovakvim trenucima, kaže: "Pretpostavljam za Božić, doćićeš za Božić?" Promrmljam nešto o septembru ali vidim da on ne sluša. On zna kako stvari stoje, uglavnom su periodi između poseta duži, a prošli put kada sam bila u Dablinu nisam imala vremena da posetim Langford. Majka po poslednji put pita o mom bratu koji živi u Londonu i udaljen od Lankastera više od četiri stotine kilometara, ali ipak je u istoj zemlji, pa tako moram znati o njegovom životu. Čini se da je i ona gluva za moja ponovna ubeđivanja da ću doći u septembru. Ko nas prati na stanicu? "Tvoj otac želi da ide." Majka nas posmatra dok stavljamo kofere u kola i na brzinu proveravamo da li smo nešto zaboravili. Izgleda smireno a zatim proguta suze, zagrlimo se i pozdravimo. Teško mi je da je pogledam posle toga i žurim u kola. Bacim pogled iz kola i vidim je na vratima, svu uplakanu. Dok se vozimo zamišljam je kako ulazi u praznu kuću – opet su otišli. Stižemo ranije na železničku stanicu. Ne mogu podneti misao o još deset minuta iščekivanja da se pozdravimo. Kažem ocu da je hladno, da nema potrebe da čeka ovde i da je bolje da ide kući. Vidim da mu je laknulo i on se složi. Primetim kako me drugačije grli ovih dana. Ranije je to bilo brzo i ukočeno a poslednjih par godina je malo duže i osetim kako zadrži ruku na mojim leđima. Lepo je to, ali i malo zastrašujuće. Gotovo je. Mogu pobeći na stanicu. Ostajem tužna ali mi misli na kraju skreću mom drugom probnom domu u Lankasteru.

Teško je podneti emigrantska opraštanja i odsutnost. Da li je čudno to što se u Irskoj ne priča o emigraciji? Emigracija se može shvatiti kao vrsta odbacivanja. U prethodnoj priči trudila sam se uporno da dokažem da to što odlazim ne znači da zaboravljam. Ali opet odlazim i kako to protumačiti? Ne odlazim zbog toga što ne marim. Međutim, stalno uviđam da je to nemoguće dokazati. Moram da se branim od toga da moje emigriranje ne bude protumačeno kao odbacivanje i od toga da se ja osećam odbačena zato što sam otišla. Možda ću uspeti da odbranim svoje pravo da pripadam porodici i 'nacionalnom domu' zato što 'ne zaboravljam'. Ali nemoguće je ispuniti taj zadatak, jer to što ne zaboravljam nikad neće imati isti kvalitet kao kad bih bila tamo.

Irska– Dom nad domovima

Šta u stvari predstavlja ideja doma? I koji su odnosi između doma i nacije, pogotovo za žene? Ko se oseća 'kao kod kuće' a ko ne? Žene koje zbog posla putuju, koje su emigrirale, lezbejke i protestantkinje koje su obuhvaćene u ovoj studiji govorile su na različite načine o tome kako su se u Irskoj osećale 'ne kao kod kuće' ili 'ne baš kao kod kuće'. Mnoge žene su osećale da su ih nacionalno zakonodavstvo, politika i kultura često zanemarivali. Da li je onda ideja 'nacionalnog doma' za Irkinje samo iluzija?

Nacija se definiše kao dom nad domovima, mesto gde se svi 'mi' osećamo 'kao kod kuće'(Bilig, 1995). Političari i mediji predstavljaju naš nacionalni dom kao oblik zaštite; na primer muškarci idu u rat da štite 'žene i decu' koji su kod kuće. Porodični dom je takođe predstavljen kao zaštita za žene i decu, bar je tako u našem Nacionalnom Ustavu. Za Irkinje ovo znači prihvatanje zaštite od strane nacionalnog doma koji se oslanja na Ustav i zakonski okvir, koji ženi negiraju prava punopravnog građanina. Za neke žene ova zaštita je zarobljeništvo, kao što je za Idu, koja živi u jednom irskom selu.

Ajda (Irska): "Stalno sam u kući, imala sam posao i onda sam zatrudnela... pa su i druga deca došla na red... u tom periodu moj život je prestao, pre dve godine, bila sam bez novca, nisam mogla nigde ići niti koga pozvati jer nisam to mogla sebi priuštiti... jedno od dece je stalno bolesno, to su muke svakodnevnice... i kažem samo još do septembra dok najmlađe krene u zabavište i opet ću imati svoj život... po čitav dan sam u kući... novac za porodicu je njegov novac... kao individua želim da imam svoj novac, svoju nezavisnost, učili su me da se oslanjam samo na sebe a ne na druge ljude... mrzim i uvek sam mrzela to što od njega moram da tražim novac ako hoću da kupim čarape... na to se svodi... kada bih imala novac osećala bih da imam više kontrole. On možda ne misli tako, ali osećam da nemam kontrole zbog njega."

U nedostatku institucija za brigu o deci i drugih vrsta pomoći za žene sa decom, Ida je osuđena na porodični dom. Ali da bi Ida bila deo našeg nacionalnog doma, ona mora biti zatvorena u sopstvenoj kući bez mogućnosti za izlaz iz takve situacije – ali to je visoka cena za pripadnost "domu nad domovima". To što se nacija romantično predstavlja kao dom, naturališe različite i nejednake pozicije žena i muškaraca u porodici i naciji.

Irska kaže :"odlazi" – nacionalni dom koji odbacuje

Hejzel opisuje svoja bolna i neugodna iskustva sa Irskom i emigracijom. Emigracija je za nju bio način da pobegne i da se oslobodi okova života žena u Irskoj.

Hejzel (London): "U pitanju je vrsta odbacivanja... zemlja te odbacuje i ti odbacuješ nju. Irska psiha je tako puna emigracije... to je način na koji se Irska bori sa odbacivanjem. Irska je krajnje tlačiteljska zemlja za žene koje se bore za sopstveni napredak, koje imaju viziju da su nešto više od onog lika koji im nudi porodica, mediji... svejedno. Strašno je teško živeti u Irskoj kao žena i zanemariti sve to."

Umesto da Irsku oseća kao svoj dom, Hejzel smatra da ju je Irska odbacila a za uzvrat ona je odbacila Irsku. Ipak, Hejzelini najboji prijatelji su u Irskoj i ona se nedavno vratila tamo da živi.

Isto tako se i Ket može osećati odbačenom, ali ona smatra da je omogućila drugima da imaju nacionalni dom zato što je emigrirala.

Ket (London): "Neko je morao da se odseli, kao kad bi neko došao do velikog kreveta i rekao "pomeri se"; u suštini osećam da smo morali da odemo da bi drugi imali posao... jer nema dovoljno posla za sve i ako žele da imaju stalne poslove... ili da smo ostali kod kuće morali bi više da plaćaju porez jer bih i ja bila nezaposlena. Zato mislim da smo platili cenu njihove stabilnosti na neki način."

Ket opisuje moralni pritisak da mora da se odseli da bi drugi mogli ostati kući. Njena odluka da emigrira može se posmatrati kao odgovornost prema drugima u Irskoj. Ali besna je jer je njena žrtva njihov dobitak. Kasnije u intervjuu rekla je da ovo posebno važi za njene mnoge sestre i braću koji nju sada posmatraju kao stranca.

Ni Hejzel ni Ket ne mogu Irsku nedvosmisleno smatrati 'domom' kada se od obe, iz jednog ili drugog razloga 'očekivalo' da odu. Njihovi primeri podrivaju romantične vizije koje tvrde da je dom mesto gde pripadaš. Njihov irski dom postao je mesto koje ih je odbacilo pre nego luka sigurnosti i zaštite.

Presađivanje irstva – odseliti se da bi se osećali Ircima

Drugi su prihvaćeni kao Irci, ironično, tek kada se odsele u Englesku. Brid, žena koja zbog posla često putuje, a trenutno živi u Irskoj ističe da je jedino u Engleskoj primljena kao Irkinja.

Brid (Irska): "U Engleskoj vas tretiraju kao Irca, kao osobu Irske nacionalnosti, a ovde vas tretiraju kao turistu."

Nacionalni identitet pruža Bridi status 'osobe irske nacionalnosti' u Engleskoj, a taj identitet nema kod kuće. Ipak, biti Irac u Engleskoj uključuje i mnoštvo kompleksnih odnosa sa nepoznatom zemjom i anti-irskim rasizmom. Nel, koja je rođena u Severnoj Irskoj, opisuje kako se nije baš osećala kao kod kuće na severu gde je morala da se bori za svoj identitet. Dok je živela na jugu bila je bliža ideji doma.

Nel (Irska): "Tek nakon četiri ili pet godina života na jugu (u Dablinu) shvatila sam šta znači sigurnost u sopstvenoj kulturi. Ne primeti se nedostatak toga sve dok to zaista i ne upoznaš... nedostatak je nekad i vrsta borbe za to, što nije isto kao biti deo toga."

Za ove žene, na različite načine, kretanje preko nacionalnih granica donelo je sređeniji osećaj 'kod kuće' sa tim što su Irkinje.

Stvaranje međunacionalnog doma?

Lično žrtvovanje zbog emigracije je očigledno u sledećem primeru, a isto tako je snažna i Ketina odlučnost da zadrži osećaj pripadnosti i povezanosti sa Irskom i svojom porodicom.

Ket (London): "U velikoj meri to je raskol u tvojoj glavi i svemu ostalom kada dođeš ovamo, jer se definitivno osećaš izdvojenom... emotivno... to te razara... ovde možeš voditi potpuno drugačiji život od onog koji si vodio kući, možeš se sakriti... i ljudi kod kuće nikad ne moraju saznati kakav si ovde... borila sam se protiv toga, ali sam se ranije osećala kao da vodim dva života. Mnogo sam se trudila da majku i oca nagovorim da dođu ovde i vide kako ovde živim... moji roditelji nisu došli da me posete, ali sestre i brat jesu... Oni ispričaju mojim roditeljima o mom životu i na taj način mogu uspostaviti vezu jer mislim da odvojenost i udaljenost slamaju srce."

Ket i mnoge druge Irkinje u Londonu opisuju svoje napore da sebi stvore neku vrstu međunacionalnog doma time što uključuju porodicu i prijatelje iz Irske u svoj život u Londonu. Mada se trude da stvore most među nacijama, emigranti su i dalje fizički odsutni iz svakodnevnog života Irske nacije. Šon, koja živi u Irskoj, opisuje svoje iskustvo i nepremostivu udaljenost koju emigracija stvara između članova porodice i prijatelja.

Šon (Irska): "One takođe (njena sestra i pogotovo prijateljica koje su emigrirale) nisu u toku na neki način... Irska se strašno puno promenila ovih godina i one nisu u toku sa tim promenama, mi nismo više isti... Na neki način, mada je to samo Engleska i nije tako daleko, to ipak u isto vreme stvara udaljenost, mislim da smo u gubitku jer nam je teško i naporno da komuniciramo. Nismo se svađale kada smo trebale. Misliš 'kod kuće je za praznik, moram biti pristojna'. Verovatno bi smo se već pretukle deset puta i to bi bilo mnogo bolje i možda bismo bile prisnije. Čudni nesporazumi se stvore... u periodu kada mi je bilo teško stvarno sam osećala da bi one trebale biti tu, moji prijatelji i ljudi sa kojima sam trebala biti bliska bili su u Engleskoj i to je dovelo do nerazumevanja i nesuglasica."

Osećaj irskog doma obeležen je gubitkom njene sestre i prijatelja zbog emigracije. Oni se sve više udaljuju od nje jer su sve manje deo njenog svakodnevnog života u Irskoj. Udaljenost između Šon i njene sestre i prijatelja koji su emigrirali znači da 'nisu kod kuće' jedno sa drugim. Njena priča ističe nepremostive prepreke na isti način na koji se Ket trudi da stvori osećaj međunacionalnog doma.

Naravno, sve je to divno!

Ove priče sugerišu razilaženje između mita o nacionalnom domu, iskustva emigracije i života Irkinje. Uprkos tome što je emigracija čvrsto postavljena u centar ideje o irskom nacionalnom domu, fizička odsutnost emigranata prikrivena je u javnosti i povezana je sa idejama mogućnosti, napretka i ekonomije. Dok irski emigranti i dalje Irsku zovu domom, niko kod kuće se ne zapita zašto je toliko Irkinja napustilo naš nacionalni dom u 20. veku. Kako se žene koje su ostale i one koje su otišle sve više udaljuju jedne od drugih (uprkos mnogim naporima pojedinih žena da stvore međunacionalne spone) postavlja se pitanje mogu li te žene biti i osećati se zajedno 'kod kuće'? I da li će kontradiktorna kombinacija tragičnog gubitka i nepažljivog odbacivanja, o kojoj priča Heder, nastaviti da karakteriše stavove prema emigraciji u 'našem' irskom domu i u 21. veku?

Heder (London): "Pretpostavljam da irska kultura ima dva lica – jedno je obeleženo žalopojkama, baladama, dramama i tu je ta vrsta tragičnog aspekta i bliskosti sa tragedijom; na drugom nivou to je odbacivanje. Mislim da nema dovoljno ličnog glasa pogotovo za žene. Kada se slave istorijski događaji kao Ustanak 1916. priznaje se bol emigracije u prošlosti ali ne i u današnjoj situaciji. Svi kažu: 'Oh naravno, sve je to divno, nije li im divno u Londonu, zar se divno ne zabavljaju', ili 'oni su u Americi ko ne bi voleo biti tamo?' Ili 'nije li to fantastično', i 'odlično im ide i imaju to i to', ali se ne priznaje stvarni bol ili bar stvari kao što je glas emigranata ili pravo glasanja za emigrante. 'Oh naravno, uradićemo to i to' ali je to upola rečeno u šali i odbijaju da to ozbiljno shvate i da se time ozbiljno pozabave...to je ono što je tužno".

Napomena: koristila sam pseudonime u interesu poverenja. Takođe sam obeležila mesto intervjua, Irska ili London, u zagradama pored pseudonima.

(Iz: časopisa Femisnist magazine - issue: summer '97 home.)

Brida Grej predaje Sociologiju i Ženske studije na Universitetu u Lankasteru.