Prevela Ivana Ristić

U ovom tekstu će se emocionalna depresija razmatrati u kontekstu pola i nepovoljnog društvenog položaja, a posebno u kontekstu siromaštva i nezaposlenosti. Ovo nisu jedine društveno ustrojene okolnosti koje utiču na način na koji osoba preživljava depresiju i na način na koji se depresija formira. Važnost medicinskog tumačenja je velika, ne samo u lečenju depresije, već i u načinu na koji se određuje značenje pojma depresije. Svrha ovog teksta je, međutim, da istraži način na koji se proživljavanje depresije spaja sa promenljivim vrednostima pola i siromaštva u toj meri da se stvara začarani krug.

Šta je depresija? Čejmbersov rečnik (1988) daje definicije kao što su: "potištenost; trgovina i prosperitet u opadanju; stisnuti, zgnječiti, opadati, slabiti, obeshrabriti, oneraspoložiti." Tako čak i široko definisan ovaj pojam ukazuje na to da siromaštvo i beda mogu i te kako da imaju veze sa individualnim proživljavanjem depresije. Sigurno je da se neraspoloženje, beznadežnost, potištenost, depresivnost, posebno kad postanu snažno izraženi i traju dovoljno dugo da privlače pažnju profesija koje pomažu pri lečenju ovih simptoma, mogu pripisati mnogim uticajima, izvorima i okolnostima. Iako sistematski pristupi naginju usredsređivanju na okolnosti i interakciju faktora, zbog toga ne treba poricati vrednost drugih objašnjenja, na primer intrapsihičkih, biohemijskih i drugih. Međutim, ako propustimo da uzmemo u obzir okolnosti koje uzrokuju ovakva osećanja, posledica može biti okrivljavanje žrtve, pa se "malanholična" osoba može smatrati za nekog ko je promašen i mentalno nestabilan, za šta je otvoreno ili prećutno smatramo odgovornom. Primeri osobina koje se tim ljudima pripisuju bili bi: neuravnoteženi temperament, hormonalna, hemijska i organska neuravnoteženost, povređeno samoljublje, lenjost, loše karakterne osobine, nemoć da se savlada zavist i prebrodi depresivnost, prenaglašena reakcija na spoljne događaje kao što je gubitak, zatim neuspeh da se učini napor da se poboljša sopstveni položaj, itd. U oblasti psihijatrije i psihologije postoji prilično neslaganje i zbrka po pitanju ispoljavanja, objašnjenja i lečenja te "stvari" zvane depresija. U međuvremenu, ljudi se i dalje osećaju očajno, potišteno, prazno, odvojeno od drugih, ne mogu da uživaju u običnim zadovoljstvima, nemaju nade, muči ih nesanica i nemaju apetita, nezainteresovani su za seks ili nisu sposobni za njega, opsedaju ih misli o samoubistvu, remeti im se misao i pamćenje, nemaju energije, brinu se, neodlučni su, osećaju se manje vrednim od drugih, okrivljajvaju sebe a stide se drugih i sumnjaju u njih (uporedi na primer Dayson, 1992, Penfold i dr, 1984).

Još od Jobovog slučaja, depresija je dobro dokumentovana u kulturnim proizvodima mnogih drutštava. Kad bismo na kratko mogli da zaboravimo sve što smo naučili, svesno i nesvesno, kao privatne ličnosti i kao obučeni kliničari, o poreklu i objašnjenjima depresije i osmotrili je samo kroz prizmu pola i siromaštva, zar to ne bi korisno proširilo naše vidike kad se jednom ponovo vratimo zamršenim teorijskim i kliničkim objašnjenjima?

Depresija, siromaštvo i nezaposlenost

Veza između nezaposlenosti, siromaštva i teške patnje kao što je depresija pouzdano je ustanovljena brojnim istraživanjima (npr. Brown i dr, 1978, Hutchings i dr, 1993, Smith, 1993, The Guardian, 1993, NCH 1993). Nezaposleni ljudi opisuju sebe kao osobe koje su iskusile ozbiljnu promenu karaktera i ličnosti; oni izgledaju kao stranci sebi, svojim rođacima i prijateljima. Često smatraju sebe devijantnim i krive sebe za položaj u kome se nalaze. Nezaposlenost i siromaštvo koje je prati prouzrokuju (kad se ljudi uporede sa sličnim stanovništvom koje ima zaposlenje i živi iznad granice siromaštva) povećanu napetost u porodici i nasilje, povećanje broja bolesti koje su u vezi sa stresom, povećanje broja urođenih abnormalnosti kod novorođene dece, lošije zdravlje, veću verovatnoću prerane smrti i povećan rizik od samoubistva. A zatim i beskućništvo preseca vezu ovih ljudi sa agencijama i profesionalcima koji bi im mogli pomoći.

Posledice siromaštva i nezaposlenosti, koje su gore ukratko navedene, potiču delom od loše ishrane i fizičkih okolnosti, a i od društvenih okolnosti koje prate ove pojave. Onima koji su bili zaposleni a sad su bez posla, svaki dan postaje prazan i besciljan, pa je tako čak i sa životom. Nemaju više kontakta sa kolegama, niti društvenog života koji za većinu odraslih proizlazi iz sopstvenog ili partnerovog posla. U društvima u kojima se čovek doživljava kao neko ko je definisan svojim radom i sposobnošću da zaradi, gubitak ovog izvora identiteta i siromaštvo koje ograničava društveno učestovanje u kulturi koja postaje sve više individualistička i potrošačka, dovode do gubitka samopoštovanja, kao i do stvarnog ili umišljenog gubitka poštovanja drugih ljudi. Može se reći da je, u savremenom društvu, čovek ono što zarađuje; štaviše, čovek je ono što troši.

Kada značajan broj građana živi u siromaštvu, kao što je danas slučaj u najvećem delu sveta, a sve više i u naprednim postindustrijskim zemljama Zapada, ko je za to odgovoran? Treba li objašnjenje tražiti uglavnom u prošlosti pojedinaca i njihovih porodica? Individualni faktori moraju imati veze s tim, ali nezaposlenost, siromaštvo, loši stambeni uslovi ili beskućništvo i prateći faktori kao što su loša ishrana i povećan fizički i mentalni stres i bolesti, napadaju one koji se već nalaze u donjem sloju društva, one koji su već "pritisnuti". Ovaj pritisak nije slučajan, osim možda utoliko što je slučajan izbor pojedinih žrtava, već je deo društvenih i političkih prilika u kojima se vodi politika koja, npr, govori o "dopustivim nivoima nezaposlenosti". Kao što Voldgrejv (Waldegrave, 1990, str.23) ističe: "Čudno je da se terapija kod ljudi čiji problemi su zapravo 'simptomi siromaštva' pre nego simptomi funkcionisanja porodice, sprovodi korišćenjem kliničkih modela bolesti koji, naravno, ne obraćaju pažnju na politička značenja nepravednosti i oskudice... U većini zemalja Zapada bez obzira na to da li su nezaposleni ljudi bili izuzetno motivisani, dobro negovani i imali odgovarajuću stručnost, jednostavno ne bi bilo na raspologanju poslova za njih. Visoki nivoi nezaposlenosti su ugrađeni u ekonomiju. "Kerni (Kerni i dr, 1989, str.17) koristi "metaforu 'kolonizacije' za određivanje odnosa između tzv. 'porodica sa mnogo problema' i njihovih bezbrojnih 'pomagača'."

Viktorijanske vrednosti i "ciklusi siromaštva"

Prethodna britanska premijerka Margaret Tačer (Thatcher) je, kako se navodi, tvrdila da ne postoji nešto što se zove društvo, već da postoje samo pojedinci. Verovanje u "povratak Viktorijanskim Vrednostima" znači da društvena odgovornost vlade za svoje građane nestaje kao nekim čudom, što olakšava da se nađe utočište u vrednostima "etike doma za siromašne" prema kojima su siromašni ljudi siromašni zato što imaju slab karakter, a oni koji moraju da se uzdaju u pomoć vlade su "grebatori". Ovo se zatim podupire jačanjem atmosfere u kojoj se za siromašne sve više vezuju negativni stereotipi, jer obični, pošteni ljudi ne mogu lako da previđaju tuđe patnje osim ako im drugi ne pomognu da stvore utvrđeno mišljenje prema kome su ti drugi, siromašni ljudi, dovoljno različiti da ne zaslužuju saosećanje i razumevanje. Dokaz je rasizam, koji je pratio, a verovatno bio i neizbežan prethodnik ropstva. Slični "trik uma" omogućava sadašnjoj britanskoj vladi da promoviše povratak "osnovnim vrednostima", pri čemu su srećna, zločinom neopterećena porodica iz pedesetih i ikone individualne odgovornosti i "nemešanja" države mitologizovani. Ono što se namerno zaboravlja kod ovakve politike je, s jedne strane, da su pedesete godine ovog veka bile vreme kad su svi imali posao, vreme ekonomske sigurnosti, i, s druge strane, da su nepremostive granice zamka koji je za Engleza bio njegov dom, pomogle da se sakrije potčinjenost i maltretiranje mnogih žena i dece.

Tako začarani krug siromaštva, nedostupnog obrazovanja i kulturnih vrednosti, upletenih u krađu i druge kriminalne radnje, postaje dokaz da ljudi zaista spadaju na dno društvenog zdanja i nisu bili niti će biti dostojni da se s njima pravedno postupa. Ali, kao što je Breht (Brecht) rekao u "Operi za tri groša": "Na prvom mestu je klopa, pa tek na drugom moralnost!" Komentar jednog "pravog" Viktorijanca će dalje ilustrovati vezu između političkih ideologija i stavova prema siromaštvu i patnji. Čarls Treveljan (Charles Trevelyan), stalni ministar (engleskih) finansija u vreme tzv. "krompirske gladi" u Irskoj (1845-9) rekao je, kad je odlučio da prekine žalosno neadekvatan program za ublažavanje gladi: "Jedini način da sprečimo ljude da se naviknu na zavisnost od vlade je da završimo ove operacije (ublažavanje gladi), a ako to ne učinimo, da rizikujemo da parališemo svaki privatni poduhvat... Suviše je toga urađeno za ove ljude... (oni) moraju da budu prepušteni sami sebi da se snađu." (kod Kee, 1980). Procenjuje se da je posledica ove gladi bila ta da je više od tri miliona ljudi umrlo ili emigriralo.

Takvi stavovi danas još uvek preovladjuju u mnogim društvima. Ovakvo pristrasno i jednodimenzionalno isticanje samo nekih aspekata situacije, koje nastoji samo da poveže patnju sa nedostacima pojedinaca, na taj način odbijajući da stvori širi, sistemski pogled na veze između političke i ekonomske politike i individualnog iskustva, tako pomaže da se oblikuje vladajuće tumačenje siromaštva u okviru bilo koje posebne kulture i način na koji razmišljamo o siromaštvu. Jedini sistem objašnjenja koji je prihvatljiv je onaj vladajuće grupe (tj. "vladajuće tumačenje"), a on će marginalizovati i ućutkati druga objašnjenja i iskustva koja nisu u njegovim granicama.

Dok oni koji imaju posao, dom i račun u banci mogu da izbegnu osećanje krivice tako što neće smatrati da su povezani sa onima koji su pali sa vrteške blagostanja, efekat na one koji su pogođeni siromaštvom verovatno će biti šire razgranat. Ako vladajuće tumačenje smatra "siromašne" za ljude koji su sami krivi za svoju nevolju, gubitak posla, dugove, itd, onda je verovatno da će ovakvi stavovi formirati deo sistema objašnjenja za njihovu situaciju i kod samih siromašnih. To znači da će ljudi bez posla ili oni koji pokušavaju da žive od plate koja ih ne održava iznad granice siromaštva, ljudi koji žive u lošim stambenim uslovima (ili nemaju gde da žive), iskusiti depresiju proisteklu ne samo iz bednih i demorališućih prilika u kojima se nalaze, već će biti depresivni i zato što su izgubili samopoštovanje i zato što sebe krive za svoje stanje. Biće poniženi i zbog onog što će oni doživljavati kao pokroviteljski i prezirni stav drugih ljudi prema sebi, stideće se da priznaju svoje neznanje i nedostatak stručnosti kad budu pokušali da se prekvalifikuju za drugi posao, slagaće se sa očitim poslodavčevim mišljenjem da je starost (preko 40 godina) lična slabost i sudiće o svom sopstvenom izgledu, odeći, čistoći ili odsustvu vedrine prema preovlađujućim predstavama o tome šta je pokazatelj blagostanja, koje diriguju mediji. Ove okolnosti i emocionalna stanja mogu im onda otežati da učine onaj napor koji je potreban da promene svoje prilike, što bi ih moglo izdići iz stanja "pritisnutosti".

Stvaranje "niže klase"

Teoretičari "niže klase" uzimaju ovaj ciklus oskudice¹ kao dokaz neuspeha pojedinaca, koji se prenosi na njihovu decu, umesto da uzmu u obzir kompleksnost faktora koji se udružuju da onesposobe ljude uhvaćene u "zamku siromaštva" da promene prilike u kojima žive. Kao što Kembel (Campbell, 1993) ističe, ideja o "nižoj klasi" (oni "ljudi bez ičega, bez zaposlenja, bez ugleda, bez kulture") je "definicija koja siromašne objektivizuje i prikazuje ih kao istorodnu celinu jer ne uspeva da u njoj vidi spektar subjektivnosti. Samo je jedan korak od ideje o "nižoj klasi" do ideje o "nedostojnoj sirotinji", koja više nema prava da traži nešto od države ili svojih sugrađana.

Poslednjih nekoliko godina u Britaniji promene u političkoj filozofiji i rastuća privredna kriza imaju teške posledice na ljude koji se nalaze u ekonomski najosetljivijem sloju društva. Nekoliko statističkih podataka možda može bolje da ilustruje ovu tvrdnju:

Nacionalni nivo nezaposlenosti u Ujedinjenom Kraljevstvu je 9,9%, ali posledice nezaposlenosti se gušće gomilaju u pojedinim oblastima. Tako je, na primer, nezaposlenost u Liverpulu 18,7%, od kojih više od 11% predstavljaju ljude koji su nezaposleni duže od šest godina. U jednom posebno sagrađenom rudarskom selu u Velsu 17% svih odraslih ljdi ima posao, od kojih su pola honorarni (o nekim implikacijama proizašlim iz ove situacije biće raspravljano kasnije). Za ljude bez posla, novca, kojima nije dostupan prevoz koji bi sebi mogli da priušte, položaj sela, izolovanog blizu jame koja sada nije u upotrebi, predstavlja kavez. U Londonu je tokom jedne godine (1993), za 12% porastao broj porodica koje su boravile u smeštaju sa spavanjem i doručkom (tj. porodice beskućnika – 100,000 odraslih i dece – koji imaju pravo na neku vrstu pomoći pošto su izgubili dom). Ekonomska kriza se u Britaniji poklopila sa promenama u socijalnoj politici, tako da se procenjuje da je stvarna vrednost potpore za nezaposlene pala za 20% – 40% – po mišljenju posmatrača ovaj pad je povezan sa zvaničnim zapažanjem da je pojedinac odgovoran za svoju nezaposlenost, za kojim sledi etiketiranje onih koji traže pomoć kao "grebatora". Tokom istog ovog perioda Rilejt (Relate bivše Bračno savetovalište) izveštava o 15% godišnjem povećanju molbi za pomoć zbog zategnutih odnosa parova i članova porodice, većinu kojih savetnici opisuju kao "probleme vezane za privrednu krizu" Gardijan (The Guardian, 1992).

Na ovom mestu bih htela da ukažem na to da čovek siromaštvo doživljava prvenstveno kao "bespomoćnost".

Depresija i pol

Kada se sagledaju na makroskopskom i mikroskopskom planu, tj. statistički i kao pojedinačni klijenti, žene i muškarci, vidi se da se kod njih depresija različito ispoljava. Lekari opšte prakse i psihijatri su kod mnogo većeg broja žena nego kod muškaraca utvrdili postojanje depresije, za koju ovi ljudi uzimaju lekove antidepresante (npr. Weissman, 1980; Penfold, 1984; Hafner, 1989; Ussher, 1991; Burns, 1992; Dayson, 1992; Ussher, 1992). Kako razumeti ovu razliku?

Žene koje ispoljavaju simptome depresije možda pokušavaju da nam saopšte da tu postoji još neki problem osim pasivnosti koju posmatrači mogu da opaze i koju pokušavaju da leče. Patnja koju žena nosi kod svog lekara može da predstavlja ženin pokušaj da dobije podršku u hvatanju u koštac sa žalošću, gnevom, bedom i gubitkom i nepodnošljivim činjenicama u svom životu kao što su nasilje, izolovanost, siromaštvo, loši stambeni uslovi, stres uzrokovan brigom o maloj deci, i sva svakodnevna muka koju preživljava žena u patrijarhalnoj kulturi. Antidepresanti (uobičajeno lekarevo rešenje problema) će verovatno doprineti daljem prikrivanju i poništavanju stvarnog stanja koje žene pobuđuje da traže pomoć.

Mnogi aspekti uloga koje se za žene tradicionalno propisuju mogu uzrokovati depresiju, npr. žene u mnogim fazama svog "normalnog" životnog ciklusa mogu da se osete bespomoćnim, da dožive nasilje i maltretiranje i poništenje svog ja, da budu tužne ili gnevne, a da im nije dopušteno da ta svoja osećanja izraze. Penfoldova (1984, str.177), razmatrajući sličnost između psihoanalitičkih teorija depresije i pretpostavki o "karakteristikama" "normalnih" žena kaže da "socijalizovanje žene da bude zavisna, popustljiva, pokorna, da uzgaja decu i da računa na druge da daju potvrdu njene vrednosti, uz njen status građanina druge klase u svetu i verovanje u to da su žene zle, verovanje koje prožima našu kulturu i leži u njenoj osnovi, sve ovo žene stavlja u položaj u kome su ranjive i sklone depresiji." Ove karakterizacije ne proističu samo iz psihoanalize, naravno, ali su raširene u većini svetskih kultura. "Žene koje u potpunosti igraju za njih određene uloge su klinički shvaćene kao 'neurotične' ili 'psihotične' (Chesler, 1972). Žene koje se uspešno suprotstavljaju ulogama koje im propisuje društvo kojima se od njih zahteva "da budu manje da bi muškarci izgledali veći" (uporedi npr. Goldner, 1992; Watson i dr, 1992) još uvek čine devijantnu manjinu od koje se često traži da plati veliku kaznu zbog takvog zastranjenja. Moguće je da se redovi depresivnih žena pune onima koje su odbile propisane im uloge kao i onima koje su pokušale da ih ispune.

Moglo bi se tvrditi da su teorije o "ženinoj prirodi" kao što su one na koje smo se ranije u tekstu pozvali slične teorijama o "nižoj klasi". To jest, izvesne osobine i ponašanje određene (podjarmljene) grupe opisani su kao objašnjenja i uzroci zbog kojih su im uskraćena neka prava, umesto da budu shvaćeni kao posledice uskraćenosti, marginalizovanja i ugnjetavanja. To onda omogućuje da se previđaju konteksti moći unutar kojih podjarmljena grupa stiče uočeno ponašanje. Vladajuće grupe (one koje opisuju) mogu onda da smatraju "pritisnuto" stanje (žena, siromašni ljudi) nečim što spada u "normalni" red stvari. To što među siromašnima ima mnogo žena jasno pokazuje da to što ste žensko može da vam pribavi duplo članstvo u "nižoj klasi" (uporedi takođe s fusnotom br. 3).

Razne faze životnog ciklusa često se dovode u vezu sa depresijom kod žena i zanačajno je što se ženini raproduktivni ciklusi, kao i gnev i patnje koje žene ponekad izražavaju u vezi sa pubertetom, menstruacijom, rađanjem, menopauzom, itd, uglavnom patologizuju i medikalizuju, tako da nema potrebe da se postavi pitanje zašto žene pate i šta je to što žene žele. Ašerova (1992, str. 57) tvrdi da "postoji mnoštvo dokaza da je mržnja prema ženama jedan od činilaca koji leži u osnovi ženinih problema sa mentalnim zdravljem... Zanemaruje se činjenica da njihovo ponašanje (ponašanje depresivnih žena) može da bude normalna rakcija na okolnosti u kojima su se našle. Izraz "depresija" jezgrovito kategoriše ženu, istovremeno joj uskraćujući moć da ublaži te okolnosti."

Nagovešteno je da je ženama lakše, i društveno prihvatljivije, da priznaju emocionalnu patnju, jer je uloga "slabe osobe" koja traži pomoć i podršku drugih ljudi, ili je svesna emocionalnih stanja i prijemčiva za njih, uloga u skladu sa društvenim ulogama propisanim za žene, ali ne i za muškarce. Muškarcima je zato teže da se obrate za pomoć svojim lekarima i terapeutima i da se požale na to da se osećaju neraspoloženo, tužno ili da ne mogu da se izbore sa problemima koje im donosi život (O'Brien, 1988; Burns, 1992). Na primer, manje muškaraca govori o svojim fizičkim tegobama lekarima, iako oni više naginju lošem zdravlju i umiru pre žena istih godina. Kao što je rekao jedan klijent, (aludirajući na iskljičivanje muškaraca iz izvesnih programa za pomoć pri nalaženju stambenog prostora – uporedi primer jednog slučaja navedenog kasnije u tekstu): "Muškarac ne može da bude ranjiv!" Muškarci mogu da se "leče" sami uz pomoć alkohola, droge i nasilja, što se više slaže sa propisanim ulogama za muškarce, pa oni tako dobijaju druge vrste dijagnostičkih etiketa kad jednom na njih obrate pažnju oni koji imaju moć da dele takve etikete (Burns, 1992). Vladajuće tumačenje polova (tj. ukupnost verovanja, vrednosti, opisa, kulturnih i porodičnih mitova, itd, koji nam pružaju značenja koja pripisujemo ženskosti ili muškosti, uporedi Jones, 1991) igra značajnu ulogu ne samo u određivanju načina na koji žene i muškarci izražavaju patnju, već i kakvo je njihovo subjektivno iskustvo. Tafel (Taffel, 1991, str.258) ukazuje na to da mnogi muškarci ne iskuse depresiju zbog "kombinacije ekonomske odgovornosti, toga što se o njima brinu drugi članovi porodice (obično su to žene) i ponašanja koje upravlja voljom a društvo ga ohrabruje, kao što je opijanje i nasilje. On dalje ukazuje na to da, kad bi se odbacili zvanični dijagnostički kriterijumi, videlo bi se da "razlika između depresije i svakodnevnog života mnogih muškaraca nije tako oštra. Kako bi trebalo da nazovemo nekog ko ne oseće mnogo, ko nema pravih prijateljstava, koga sem posla malo šta zanima i ko ne može da uspostavi odnos sa ljudima koji su mu najbliži? (Tafel, 1991, str.258)

Tako ostaje dilema. Ako odbacimo tradicionalnu i danas diskreditovanu ideju da žene češće od muškaraca padaju u depresiju zato što su urođeno (hormonalno) slabije i nestabilnije od muškaraca, dok su muškarci urođeno (hormonalno) nasilniji i ravnodušniji od žena, kako ćemo objasniti nesklad u pojavljivanju broja prijavljenih slučajeva depresije, za koje je postavljena dijagnoza, kod jednih i kod drugih? Da li nesklad postoji u tome šta se oseća i u spremnosti da se govori o tome ili se nesklad odnosi na različiti status, moć i mogućnosti izbora koje imaju žene i muškarci? Kao kod proučavanja načina na koji se doživljava siromaštvo, treba li pojam "bespomoćnosti" da bude najvažniji za naše razumevanje polom uslovljenog preživljavanja i izražavanja depresije? Možda će nam gledanje kroz prizmu moći omogućiti da odbacimo ili/ili dileme iznete ranije u ovom tekstu, i da počnemo da priznajemo da i žene i mauškarci bivaju povređeni svojim različitim i sličnim proživljavanjem bespomoćnosti i da svojim reakcijama na nju često povređuju jedni druge.

Pol i siromaštvo

Kako tumačenje polova i siromaštvo deluju jedno na drugo da bi zatim uticali na ispoljavanje depresije? Koje uloge i kakav izbor su dostupni ženama i muškarcima koji ostanu bez posla ili pokušavaju da sastave kraj s krajem živeći od malih plata? Kakve su razlike i sličnosti njihovih iskustava i kakve su razlike između ženskih i muških reakcija na bespomoćnost koje kultura ohrabruje?

Žene koje same podižu svoju decu se poslednjih godina posebno demonizuju i kažnjavaju. Smatra se da je njihov izbor to što žive u siromaštvu, što ne mogu na pravi način da osiguraju brigu o deci, što bi im omogućilo da se zaposle. Bezbrojna proučavanja pokazuju da ekonomski status muškarca naglo raste posle razvoda, dok ženin drastično opada (npr. Goldner, 1985) tako da je sada u jezik ušao izraz "feminizacija siromaštva."² Komentatori krive ove žene za njihovu zavisnost od države i za ono što oni smatraju nezakonitošću njihove dece, a objašnjavaju to na uskogrudan i jednodimenzionalan način, zaboravljajući da spomenu ograničenu nezavisnost ovih žena i značajnu odsutnost muškaraca. Tako se oni koji traže rešenja, na prvom mestu ekonomski i moralno kažnjava, za probleme neudatih majki, kako ih oni vide, ne pitaju i "zašto u kulturi muškosti muškarci neće da sarađuju sa ženama i brinu o svojoj deci?" (Campbell, 1993, str. 310)

Kembelova (1993), u svojoj analizi izgreda u centru grada devedesetih godina ovog veka u Britaniji, ukazuje na to da se, kad se pravi jednodimenzionalna veza između nezaposlenosti i uličnih zločina koje vrše (mladi) ljudi, zanemaruje važan kontekst tumačenja polova, tako da se ne uspeva u pokušaju da se na pravi način shvate ove pojave. Ona ističe da se nezaposlenost i siromaštvo često opisuju kao nešto što muškarcima oduzima muškost i sunovraćuje ih u krizu identiteta, dok za žene niko ne smatra da im siromaštvo "oduzima ženstvenost." Umesto toga, ona sugeriše da nezaposlenost služi da "otkrije stanje muškosti" (Kembel, 1993, str. 202) u kome je za muškarce trauma kad ih njihova nezaposlenost prebaci u ženin svet. "Muškost ustanovljava svoj identitet nametanjem razlike, istključivanjem žena. Nezaposlenost ne priznaje toj razlici temelj na kome bi se zasnivala."

Zatvaranje mnogih grana industrije koje su prethodno zapošljavale muškarce na poslovima smatranim tradicionalno muškim, kao što su rudarstvo, čelična industrija i brodogradnja, imalo je za posledicu nezaposlenost muškaraca velikog opsega, dok su njihove žene i devojke često nalazile honorarni posao u drugim granama industrije koje su se pojavljivale u istim područjima. Dok je opšta posledica toga bila smanjenje porodičnog dohotka, za mnoge porodice je to značilo i zamenu tradicionalnih uloga polova. Neke porodice su uspešno odgovorile ovom izazovu i onom koji im je uputila feministička politizacija velikog broja ovih žena, tako što su njihovi članovi zamenili svoje uloge, pa su i majke i očevi značajnije uključeni u odgajenje svoje dece i u obavljanje kućnih poslova. Međutim, za mnoge porodice ove promene su značile povećano nasilje nad ženama i fizičko, a katkad i emocionalno slabljenje muškaraca.

Načini na koje žene i muškarci doživljavaju i izražavaju ekonomski stres i emocionalnu patnju, verovatno se razlikuju. Načini na koje drugi reaguju na te ljude i kako karakterišu njihove postupke se takođe razlikuje i pod uticajem je vladajućeg tumačenja polova.

Primer jednog slučaja

Merilin i Piter, oboje u ranim tridesetim, zajedno su oko šest godina. Kad su se upoznali, oboje su bili nezaposleni. Pošto su neko vreme bez uspeha tragali za poslom u Britaniji, pokušali su da emigriraju, pošto im je oboma obećan posao u drugoj zemlji. Međutim, kad su stigli tamo, pokazalo se da njegov posao ne postoji, dok je njen povlačio za sobom ozbiljnu eksploataciju. Nisu mogli da nađu drugi posao, potrošili su svoju mršavu ušteđevinu i živeli neko vreme na ulicama jednog većeg grada. Konačno su uspeli da pozajme dovoljno novca da bi mogli da se vrate u Britaniju. Tu su teško živeli, ili na ulicama, ili su se bespravno useljavali u stanove, a povremeno su imali smeštaj – spavanje sa doručkom koji je obezbeđivala opština. U toku ovog perioda Merilin je abortirala, jer su se njih dvoje složili da im prilike u kojima žive onemogućavaju da planiraju dete. Ona je nastavila da oseća tugu i krivicu zbog abortusa. Konačno im je država pomogla da dobiju stan koji se vodi na njih dvoje.

Oboje su pomalo radili gde god su mogli da nađu posla, a obično su bili plaćeni tek toliko da mogu da prežive, pošto je dobrim delom taj posao bio neprijavljen. Konačno je Merilin počela da radi kao sekretarica, a Piter je počeo mali privatni posao. Merilin mu je noću pomagala, a vikendom je obavljala administrativni deo tog posla, dok je on obavljao fizički deo. Tad je već njihov odnos bio znatno poremećen, stalno su se svađali i uništavali stvari po kući, onda bi usledila nežna pomirenja pa opet svađe, a Piter je sve češće bio nasilan prema Merilin.

Merilin je dobila grip koji nije mogla da zaleči. Konačno su lekari utvrdili da je depresivna, dobila je otkaz kao tehnološki višak i dobila otpremninu od svojih poslodavaca (koju je uložila u Piterov posao) i invalidninu. Nastavila je da pomaže Piteru u njegovom poslu. Međutim, kako je jačala ekonomska kriza, posao, koji je lepo krenuo, sada je počeo da propada, kao i mnogi drugi novi mali poslovi. I Piter i Merilin su sa gorčinom smatrali da su učinili sve što im je vlada rekla da urade, da su pokazali inicijativu i naporno radili, pa opet nisu prestali da budu žrtve sila koje nisu mogli da kontrolišu. Imali su krov nad glavom, mada su sve manje stan osećali kao utočište, jer je sve više postajao pozadina za nasilje i ponižavanje, a i propadao je ubrzano zbog njihovog sopstvenog rušilačkog ponašanja. Imali su dovoljno novca da ne umru od gladi, ali nedovoljno da bi bili zdravi ili se zabavljali. Oboje su smatrali da su dali veći finansijski doprinos od onog drugog i bili ljuti što "izdržavaju" partnera.

Osećali su se kao da su uhvaćeni u partnerovu zamku, a nisu mogli da se razdvoje iz psiholoških kao i ekonomskih razloga. Merilin je smatrala prilike u sopstvenoj porodici, majku alkoholičarku, nezainteresovanog i uglavnom odsutnog oca, vežbom za svoju "naviknutost na mučeništvo." Pitera je doživljavala kao čoveka koji je povređen svojim porodičnim prilikama, koji je doživeo da ga roditelji odbace i najveći deo mladosti i zrelosti proveo u internatima i vojsci, gde je naučio da "isključi" svoja osećanja. Saosećanje koje je osećala prema njemu ju je onemogućilo da ga smatra odgovornim za njegovu nasilnost prema njoj, a ranjivost koju je pokazivao u periodima kad se kajao za svoje postupke omogućila joj je da se oseća željenom kao što se nikad nije osećala u drugim vezama. Tako je ona njegovo nasilje videla kao problem koji je trebalo ona da reši: "Taj problem sa njegovom naravi – ili ću naučiti da živim sa tim, rešiti to nekako ili pobeći od toga." I Piter je Merilin smatrao odgovornom za svoje nasilno ponašanje: "Obično umem da se kontrolišem – samo kad počne da mi uništava život ne mogu da se obuzdam. Prošli put – bacila je ciglu kroz prozor, zato što je bila besna, zato što me mrzi i onda me je zasulo prozorsko staklo pa sam je udario. Ne udaram ja nju samo zato što je tu – mora da uradi nešto stvarno loše da bi me iznervirala toliko da je udarim." Merilin kaže: "Čak i ako ne počne fizički da se obračunava sa mnom, imamo groteskno emocionalno uznemirujuće svađe, što mislim da je gore. Emocionalno maltretiranje gore je od fizičkog. Ne udara me on jako, on to radi samo reda radi." Ona je nekoliko puta imala modrice na očima, slomljen nos, polomljena rebra, a komšije su često zvale policiju. To što Merilin smatra odnose u Piterovoj porodici i sebe odgovornim za nasilje, a Piter smatra da je samo ona odgovorna, opasna je kombinacija. (Briljantna analiza ovakvih obrazaca može se naći kod Goldnerove i dr, 1990)

Njih dvoje kažu da se uglavnom svađaju zbog novca i osećaja da nemaju izbora, i zbog toga što zajednički život osećaju kao zamku. Oni misle da bi im bilo bolje kad bi mogli da ostave jedno drugo – Piter zato što smatra da je njihov odnos nepovratno uništen a Merilin zato što veruje, kao onaj partner koji "se uvek nada", da će, ako se odmore jedno od drugog, moći da imaju "kvalitetan odnos", da izlaze, osmehuju se jedno drugom, da budu ljubazni jedno prema drugom". Ali, nastavlja ona, "razgovarali smo o mogućnosti da se raziđemo, ali nema načina da se to učini, nemamo kuda da odemo, niti novca, kad bismo i imali kud".

Terapeuti koji rade sa ovakvim klijentima naći će se u situaciji da dosta nauče o zakonodavstvu koje upravlja nabavljanjem stambenog prostora i drugim oblicima državne pomoći. Koliko ovi terapeuti razumeju njihovu situaciju, ako bi Piter izbacio Merilin iz njihovog zajedničkog stana, ona bi možda imala šanse da ponovo dobije stan jer bi je njena beskućnost, utvrđena depresivnost i Piterova nasilnost prema njoj svi zajedno smestili u "ranjivu" kategoriju. Međutim, ona takođe zna da bi to, zbog stambene krize, moglo da znači samo kratkotrajan smeštaj – spavanje sa doručkom. To je već iskusila, i, kao i većina onih koji su isto preživeli, smatra takvo rešenje sudbinom gorom od spavanja na ulici. Zato nije voljna da postane beskućnik. "Razmišljala sam o tome. Znam da mi je bilo bolje ranije dok sam se sama snalazila. Jača sam i bolja kad sam sama. Ali onda pomislim, zašto bih ja to uradila za njega?"

Odgovorni za stambena pitanja su joj rekli da bi jedini način da postane jedini zakupac stana bio da izdejstvuje sudsku odluku kojom bi Piteru bilo zabranjeno da uđe u stan zbog njegovog nasilnog ponašanja. Ona se ne odlučuje to da učini, delom zbog osećaja krivice i saosećanja prema njemu. "A onda se zapitam: kad bih tražila tu sudsku odluku da li bih mogla da živim s tim što sam mu uradila? Da li bih imala miran san? U prvo vreme sam mislila da bi jedini način da ga ostavim bio da odem u sklonište i ostavim mu stan, ali sada shvatam da ne bih imala ništa mirniji san ako bih mu učinila tu uslugu. Zašto bih? Još uvek mogu da spavam noću ako zaključam vrata i ne dozvolim mu da uđe u stan. On mene udara, pa ipak mirno spava."

Još uvek ne može da natera sebe da izdejstvuje sudsku odluku protiv njega, ali to utiče na njene izglede da dobije drugi smeštaj. Radnici u skloništima za žene i ostali posmatrači prakse dodele stanova objašnjavaju da su žene dovedene u situaciju u kojoj su im ruke dvostruko vezane primenom zakona. Umesto da dobiju drugi stan, žene se podstiču da izdejstvuju sudsku odluku protiv nasilnog partnera, a na taj način se izlažu stalnom riziku od nasilja. Ako urodi plodom, takva odluka se shvata kao zakonski dokaz da je žena žrtva nasilja, a propust da se pokrene zakonski postupak omogućava stambenim vlastima da odbace njen zahtev za nov stan. Međutim, ako izdejstvuje sudsku odluku, smatra se da ženi drugi smeštaj više nije potreban, a sudska odluka je ne štiti obavezno od daljeg nasilja. Neki ljudi na listi čekanja za premeštaj u nekim stabmenim ministarstvima provedu i do pet godina. Merilin je vrlo svesna toga da je za nju nemoguće da izdejstvuje sudsku odluku protiv Pitera a da onda ostane u istom stanu, jer je on nekoliko puta razvalio vrata kad je pokušala da ga zadrži van kuće. Tako, mada je zakon smatra ranjivom i mada izgleda da ona ima izbora, ona taj izbor doživljava pre kao ćorsokak u lavirintima birokratije.

Piter je kivan na Merilininu situaciju. "Ona može da ode u Centar za pomoć beskućnicima. Može da dobije novi stan. Ali ja ne mogu, jer ja sam muškarac i ne mogu da budem 'ranjiv'. Merilini se pita da li bi Piteru pomoglo kad bi mu doktor postavio dijagnozu i kaže mu: "Ti jesi depresivan, ti jesi ranjiv". Na ovo joj on gnevno uzvraća: "Ne, nisam ja ovde zbog depresije nego si ti. Ja sam potpuno zdrav, sa mnom je sve u redu, ja se još držim." U drugim prilikama se takmiči sa Merilin oko toga ko je od njih dvoje depresivniji. "Ona misli da je jedina koja ima izgovor da bude bolesna, a ja, od mene se očekuje da mi ništa ne fali. Sve sam potišteniji; ne mogu više ovako, doživeću mentalni i fizički slom." Merilin tiho kaže da je Piter depresivniji od nje i on se slaže s njom: "Jesam. Pokušavam, pokušavam da se borim, ali to je kao da udaram glavom o zid."

Kako to Merilin i Piter osećaju, njihovi problemi donekle su u vezi sa individualnim i porodičnim pitanjima, ali velikim delom i sa opsežnijim ekonomskim i društvenim uslovima izvan njihove kontrole. Piter kaže: "To je kao da ste podigli automobil i nadate se da se neće sručiti na vas. Nadate se da imate snage da ga držite, a ako vam snage ponestane, on se sve više i više spušta." A sa stanovišta terapeuta, dok stoje tako podupirući automobil, dok ih snaga napušta, oni usput šutiraju jedno drugo.

Zaključak

Ovaj tekst se usredsređuje na pol i siromaštvo kao okolnosti u kojima se javlja depresija, a ne na ono što terapeuti mogu da učine da pomognu svojim klijentima da olakšaju sebi muke. Uprkos tome, pošto je neosporno da se depresija ne može smatrati samo individualnom ili porodičnom pojavom, terapeutskoj praksi se nameću neki zaključci. Mnogi sistemski terapeuti još uvek rade tako kao da je moguće sprovesti potpuno "neutralnu" terapiju koja se ne bavi moći i nepravednošću (Hare-Mustin, 1991; Jones, 1993). Međutim, postaje sve jasnije da takav stav ne gleda činjenicama u oči, za šta je krivo teoretsko gledanje na problem, i teško može da bude od koristi širokom krugu potencijalnih klijenata. Pristup koji se ponosi time što "vodi računa o okolnostima" ne može da nastavi da ignoriše okolnosti kao što su pol, siromaštvo, nepravda i moć.

Onda je jasno da naše teorije i njihovo sistematično izražavanje u našoj praksi moraju da ostave prostor za razmatranje društvenih, političkih i ekonomskih okolnosti u kojima se javlja depresija. Pri razmatranju bespomoćnosti žena i muškaraca koji trpe oskudicu mi ćemo i sami podržavati neku vrstu ideologije "niže klase" ukoliko budemo obraćali pažnju samo na individualne i porodične okolnosti u kojima nastaju njihovi problemi i zanemarimo veliki uticaj pola i siromaštva u njihovim životima. Ako bismo to uradili zloupotrebili bismo moć koju posedujemo kao terapeuti kojima su naše kulture dale mogućnost da se bavimo lečenjem ili da održavamo postojeće stukture (moći) takvim kakve su. Uzgred, takođe bi moglo dobro činiti našim teorijama kad bismo dokazali da su sistemski fleksibilne, rekurzivne, i otvorene za povratnu spregu tako što se stalno menjaju kao odgovor na nove izazove.

Ako se složimo da je bespomoćnost dobar opis obeležja depresije, tada terapeuti treba da se ponašaju na načine koji povećavaju mogućnosti klijenata da počnu da osećaju da imaju više snage da se bore sa svojim problemima. Ovo će uključiti razmatranje ekonomskih i polnih okolnosti u okviru terapeutske diskusije i stavljanje klijentima na raspolaganje informacije o tim okolnostima i njihove analize, koje će voditi delovanju na promeni njihovih životnih prilika. Takvo delovanje nije samo klijentovo pravo: Voldgrejv (1990, str. 25) ističe da se u radu grupe "Pravična terapija" sa klijentima koji žive u nepovoljnim uslovima, smatra neophodnim da se "porodični terapeuti u našoj organizaciji uključuju i u porojekte razvoja lokalne zajednice, što predstavlja deo njihovog posla." Holand (Holland, 1993, str. 73) citira letak "Žene i depresija" koji su štampale žene u stambenoj četvrti u kojoj ona radi. Četvrta tačka glasi:

"Delovanje. Pošto smo se promenile i od pacijentkinja postale osobe, iz stanja depresije prešle u stanje svesti o sebi samima i svesti o sebi u odnosu na druge, možemo sada da upotrebimo naš zajednički glas da zehtevamo promene van nas, u našoj društvenoj zajednici... u našim školama, zdravstvenim centrima, društvenim domovima, stambenoj politici, prevozu i svemu drugom što utiče na naše živote."

Kad bi svi naši klijenti izašli iz interakcije sa nama sa tako jasnim programom rada, vlade i oni koji su odgovorni za primenu vladine politke možda ne bi bili zadovoljni, ali zar to ne bi doprinelo da svi mi dobijemo mnogo bolju zajednicu u kojoj živimo!

(Iz: Elsa Jones, Families, Gender & Beyond.)

FUSNOTE

1 Sama ideja o za~aranom krugu oskudice mo`e se dovesti u pitanje. Mada dopu{tamo da mo`e da bude vrlo te{ko izvu}i se iz siroma{tva, va`no je setiti se i otkri}a (Rutter i dr. 1967) koje je ukazalo na to da polovina sve dece ro|ene u siromaš{tvu nije zbog toga bila u nepovoljnom polo`aju u zrelom dobu.

2 Iako nije namera ovog teksta da se bavi va`nim temama kakve su rasizam i siroma{tvo, nemogu}e je raspravljati o nepovoljnim ekonomskim uslovima a da se ne prizna da je polo`aj crnaca uop{te, a crnkinja posebno (obojenih `ena u Americi) mnogostruko nepovoljan. Me|usobno delovanje rasizma i mr`nje prema `enama zna~i da }emo, kao {to Veb-Votson (Webb-Watson, 1991, str. 59) zaklju~uje u svom prou~avanju ekonomske eksploatacije u SAD, "videti sve vi{e i vi{e obojenih ljudi i evropsko-ameri~kih `ena na dnu lestvice obrazovanja i zara|ivanja." (Mama, 1989, str.158) isti~e da u dostojne i ugledne grupe odre|ene da dobiju dobre usluge socijalne za{tite i dobre zalihe nisu uklju~ene `ene koje nisu udate za mu{karce sa kojim `ive i crnci."