HANA Š.
rođena 1922. godine

Prevela Jelena Stojanović

Razgovor vođen u novembru 1996. u Pragu,
pitanja postavljala Pavla Fridlova

Da li bi najpre mogla nešto da nam kažeš o porodici iz koje potičeš i u kojoj si odrasla ?

Najpre moram da kažem da nisam Pražanka, pa ni Čehinja, već sam iz Moravske, iz malog grada. Tu sam živela sve do mature, zapravo još malo posle. Maturirala sam posle rata, time je moj život bio obeležen.

Moja porodica je bila iz srednjeg sloja, otac je bio veoma marljiv činovnik, koji kad odradi svojih osam sati u bolničkom osiguranju (mama je naravno bila kod kuće), ruča i povede svoju kćerku u šetnju oko našeg divnog rodnog grada. Tata nije imao neko posebno obrazovanje, ali je bio veoma inteligentan, mudar i imao je nekako poseban pogled na svet. Pričao mi je o svemu i ja sam mogla baš o svemu da ga pitam. Uvodio me je u književnost, biologiju, etiku, imala sam mnogo sreće. Imala sam mnogo sreće i sa svojom majkom, koja je bila ljubitelj kulture. Bila je istaknuti član tamošnje amaterske pozorišne grupe i od kad znam za sebe vodila me je sa sobom u pozorište. Sigurno, nisam mogla sve da razumem, samo sam tamo sedela i gledala i to se sve polako uvlačilo u moju dečiju dušu. Sa te strane, moje vaspitanje je bilo zaista besprekorno. I uopšte je sama porodica (znam da se tadašnje i današnje porodice ne mogu porediti), bila takva kakva treba da bude, nije sve išlo glatko, bilo je i poteškoća kojih je zbog temperamenta moje majke moralo da bude, ali činili smo kompletnu celinu.

Misliš li da je tvojoj majci bilo dovoljno da bude samo kod kuće?

Ne, nikad joj to nije odgovaralo. Moja mama je bila stvorena da postane preduzetnica, ali joj se to nije ostvarilo. Bilo ih je šestoro dece u porodici, tri devojčice i tri dečaka, a deka i baka su bili veoma siromašni. Deda je uz to bio i boem, lepo je pevao, u stvari je bio tkač, ali ga to nije zanimalo, tako da je baka morala sama da izdržava porodicu, a kasnije su tri sestre morale da izdržavaju svoja tri brata i svi su stekli srednjoškolsko obrazovanje. Tamo je bila velika fabrika u kojoj su se šile papuče i sve tri devojke su šile papuče da bi njihova braća mogla da se školuju. Niko se tome nije čudio, jednostavno je to tako bilo. Ali moja mama je uspela da se izvuče. Svoju ogromnu energiju je jednako raspodelila na pozorište, na vođenje domaćinstva i na moje vaspitanje, i o svemu tome je brinula savršeno. Porodica je bila nešto za šta je bila spremna da se bori kao lavica.

Da li si planirano ostala jedino dete?

Moji roditelji su se venčali tek u kasnijim godinama, kad sam se rodila mama je imala četrdeset godina. Bila je udovica, prvi muž joj je umro relativno rano. S druge strane, moj otac je za vreme Austro-Ugarske bio policajac i nije smeo dugo da se ženi, ne znam tačno zbog čega. Zabavljali su se i čekali dok ne dođe na red, postojao je nekakav poredak kada je smeo da se oženi. Tek kad je dobio tu dozvolu, uzeli su se i bilo im je dovoljno da imaju samo mene.

Naglasila si da si maturirala za vreme rata?

Početkom rata, koji je uticao na sve ostalo, očekivalo se, bolje rečeno moja majka je očekivala, a ja sam to rado prihvatila, da ću poći odmah na medicinski fakultet, pošto sam u srednjoj školi pokazala veoma dobre rezultate. U jednom trenutku, kada su fakulteti već bili zatvoreni, razmišljala sam o odlasku na konzervatorijum. Već je sve bilo gotovo uređeno. Pretpostavljam da sam imala neku protekciju, došla je da me čuje izvesna gospođica Šlemrova, samo je trebalo otići i izaći na ispit, ali su i konzevatorijum zatvorili. U pozorištu sam igrala od četrnaeste godine. Amateri su u našem gradu imali tri trupe, dva pevačka društva i amaterski orkestar. Prostejov je živeo nadasve kulturno. I tako sam, tada, kada su zatvorili i konzervatorijum, ponovo uz majčinu podršku, položila državni ispit iz jezika. Prvu godinu jezičke škole sam završila u Pragu, a drugu u Brnu.

Kako je teklo tvoje osamostaljivanje od porodice?

To baš i nije bilo osamostaljivanje, bila sam brižno pažena kćerka, smestili su me u pansion. Uvek sam patila za Pragom, a moja majka je to shvatala, jer je i sama za njim čeznula. Uvek bi jednom godišnje otišla do Praga, obišla bi sva pozorišta sa objašnjenjem da je došla čak iz Moravske, baš zbog te predstave, prolazila je i tamo gde su karte već bile rasprodate. Znači, dobro je shvatala moju čežnju za Pragom, tako da sam jednu godinu studirala jezike u Pragu, a jednu u Brnu. Sa dva svedočanstva o položenim državnim ispitima iz engleskog i nemačkog jezika, vratila sam se u Prostejov i do kraja rata sam radila kao sekretarica u jednoj nemačkoj firmi, očekivajući da ću odmah posle rata otići na medicinu. Mojoj mami se odmah nije svidelo to što negde samo kucam na mašini, pa mi je našla mesto učiteljice u zanatskoj školi, ali je bilo izvan mojih mogućnosti da učim šegrte nemački za vreme protektorata, osim toga sam pedagoški antitalenat. Bilo je strašno.

A posle rata?

Odmah u maju sam krenula na medicinu. Valjda još u danima revolucije, prvim vozom koji je išao sam otputovala u Prag, smestila sam se u studentskom domu i odmah sam se upisala na medicinu. Prvi letnji semestar je bio kratak, trebao je da nadoknadi normalni polugodišnji semestar, i tako sam u prvoj školskoj godini odslušala tri semestra. Ali sve se iskomplikovalo. Tog dana kad sam stupila na praško tle, odmah na železničkoj stanici sam se upoznala sa svojim budućim mužem. Nisu nas pustili sa stanice napolje, jer na ulicama još nije bilo bezbedno, sedeli smo na koferima, on je šetao unaokolo, tada se vraćao iz Slovačke, gde je bio u poseti rođacima. Tako smo se upoznali. I tokom godine ili godine i po videlo se da će naše poznanstvo prerasti u nešto više. Na kraju sam, a moram da kažem da je to bilo pod njegovim uticajem, posle petog semestra napustila medicinu. U to vreme je studirao na filosofskom fakultetu i pošto je znao da se ne može sam izdržavati na studijama, tražio je posao i dospeo do saveza knjižara i izdavača kao sekretar. Iako nije imao predstave o izdavaštvu, napisao je tako dobru molbu da su ga na konkursu primili. Odmah je imao veoma pristojnu platu i hteo je da se uzmemo, a pošto sam ga puno volela, složila sam se s tim, i složila sam se da bih mogla da iskoristim svoje znanje jezika. Pošto je radio u izdavaštvu mogao je da mi obezbedi zanimljive naslove koji su imali veliki publicitet i mnogo izdanja. I finansijski je to bilo povoljno jer je i honorar za prevođenje tada bio drugačiji, zavisio je od tiraža. To me je privuklo i tako sam i pored velikog roditeljskog neslaganja prestala da studiram i počela da prevodim.

Znači prestala si da studiraš uglavnom zbog finansijskih razloga?

Medicina me je stalno mamila, ali je naš odnos stalno bio zategnut, ili-ili. Pošto mi je bilo žao da potpuno napustim studije, prešla sam na filosofski fakultet, upisala sam engleski jezik, čime se moje tugovanje što prestajem da studiram, malo smanjilo. Ali posle su nas oboje za vreme provera 1948. godine, izbacili. Tako se završilo moje studiranje i tako sam se našla u braku. Nije to bilo toliko uslovljeno jedno drugim, veoma sam volela svoga muža i dosta sam mu povlađivala, a pošto mi je moja majka uvek zapovedala, na poslušnost sam bila navikla od malena, samo sam promenila autoritet, ali ovaj put drage volje.

Da li bi mogla nešto da kažeš o proverama u 1948. godini? Iako ste već oboje radili, sve do izbacivanja sa fakulteta, imali ste studentski status?

Ja sam, doduše, kod kuće prevodila, ali zvanično sam studirala. Moj muž je već praktično bio pred diplomskim na istoriji umetnosti, pa su iskoristili mogućnost da ga izbace, i to su i uradili. Pitali su ga osnovne stvari, više u vezi opredeljenja, nego o politici. Nismo ni mogli da zamislimo da treba da lažemo ne bismo li tako izvukli neku korist. Pitanja su nam postavljale naše kolege, koje su bile postavljene u komisiju. Ne sećam se zvaničnog naziva te komisije, nije se zvala komisija za proveru, već studentska, ali nikoga nisu pitali o rezultatima studiranja. Jedan po jedan smo istupali pred komisiju, kojih je bio veliki broj, verovatno su ih podelili po strukama i ispitivali su nas o našem odnosu prema novom režimu. Bilo je to odmah nakon februarskog prevrata. Meni to izbacivanje nije palo tako teško, završila sam na filosofiji tek dva semestra, ali moj muž je tamo stajao pred mnogo mlađim mladićima. Izbacivanje je stupalo na snagu odmah, bar meni su tako rekli, napismeno ništa nismo dobili, čak ni belešku u indeksu, jednostavno nadalje nismo mogli da pohađamo fakultet. Mislili smo da ta odluka nije konačna. Moj suprug je imao svoj posao koji je voleo, dobro je napredovao, sretao je mnoge zanimljive ljude, uglavnom pisce, a ja sam imala posla preko glave. Da li nam je tada bilo jasno kakve posledice nose naši odgovori? Mislim da jeste, iako sam se već tada usredsredila na posao, koji me je veoma zanimao. Ali sigurna sam da smo bili svesni ishoda.

Onda si postala nezavisni prevodilac?

Da, prevodila sam za razne izdavačke kuće. Otprilike 1949. godine moj muž je prešao u izdavačku kuću Višegrad. Direktor izdavačke kuće, doktor Fučik, ga je pozvao zato što je za prethodnu garnituru već postalo opasno i postojala je mogućnost da im zabrane rad. Doktor Fučik je mog muža dobro poznavao, znao je njegove stručne sposobnosti, pa mu je predložio da ode tamo i postane novi glavni urednik, s tim da nastavi da sarađuje sa starim "višegradskim" kadrom, koji više zvanično nije smeo da se pominje. Oni su se povukli, otišli su u "slobodne" pisce, a moj muž je sve to nekako pokrivao, što mu je na kraju došlo glave. Ali za mene je sve to predstavljalo još jednu prednost, jer su se stvarale nove mogućnosti. Prevodila sam jednu knjigu za drugom. Osim Vagnerovih eseja sa nemačkog, sve ostalo je bilo sa engleskog, bilo je raznih naslova, beletristika, knjige za decu, ponekad i nešto za svoju dušu. Bio je to veoma zanimljiv posao. Moj muž je u Višegradu bio takođe zadovoljan, i svi oko njega su ga hvalili. To je trajalo sve do njegovog hapšenja.

Bližilo se to polako, ali sigurno. Počeli su da hapse ljude iz našeg okruženja, cela katolička inteligencija je skoro bila zatvorena, i taj krug se sve više sužavao. Išlo je to postepeno. Najpre je davao posao zabranjenim piscima i prevodiocima, čije su naslove drugi potpisivali. Tadašnji direktor i on su se dovijali na razne načine, čak sam i ja potpisivala radove drugih prevodilaca, konkretno Jana Čepa, koji se spremao da emigrira. Kada su zatvorili ceo krug ljudi oko izdavačke kuće Višegrad, skoro sve u jednom mahu, počeli su novi problemi za mog muža: morao je da se nekako pobrine za njihove žene, jer uglavnom nisu bile zaposlene, izdržavali su ih muževi, a i kao pravi katolici su imali dosta dece. Ali, na sreću, mnoge od njih su mogle da se zaposle u našoj izdavačkoj kući, radile su prevode i recenzije knjiga koje je neko drugi potpisivao. Mislim da je to bilo dosta teško, ali su moj muž i direktor kuće ulagali velike napore, skupljali su nekakav crni fond od kolega koji su se odricali svojih honorara. Takvih nas je bilo više. Taj crni fond im je dobro došao kada su im sudili. Period između zatvaranja "Višegradske grupe" i zatvaranja mog muža početkom 1951. godine je trajao otprilike godinu dana. Morao je da zna i znao je da će po njega doći jednoga dana. I tu ništa nije mogao da uradi.

Da li ste o tom mogućem hapšenju govorili kod kuće?

Svakako, ali sama pomisao na to je bila strašna, čovek se uvek nada da do toga neće doći. Bili smo u kontaktu sa suprugama zatvorenih, tako da smo znali šta to sve znači, ali mislili smo, sve do poslednjeg trenutka, da se to nama neće desiti. Došli su jedne subote uveče. Spremili smo se za izlazak sa prijateljima, već smo bili obučeni, iznenada je neko pozvonio, bila su to dva gospodina koji su rekli: "Morate poći sa nama da nešto proverimo." I odveli su ga. U stanu su ostala druga dvojica koji su nam propisno pretresli stan, uzimali su knjigu po knjigu i istresali je, što je trajalo nekoliko sati, jer smo imali veliki broj knjiga. Pregledali su sve do detalja, zanimalo ih je baš sve, čak i papirići za obeležavanje u knjigama, za koje su mislili da predstavljaju nešto sakriveno. Tražili su bilo šta, ali nisu mnogo toga pronašli, tek poneko pismo. Ostali su do iza ponoći, rekli su mi da do jutra ne izlazim iz stana, ali čim su otišli, otrčala sam kod poznanika za koje sam mislila da su sledeći na redu. Rano ujutro sam već bila kod direktora izdavačke kuće Višegrad, ali on je već bio uhapšen.

Kako i od čega si ti živela dok ti je muž bio u zatvoru?

Kad su njega zatvorili prestala sam da prevodim. Bila je to delikatna situacija. To su trenutci kada shvataš ko ti je pravi prijatelj, a ko ne. Dojučerašnji prijatelji bi pri susretu sa mnom na ulici okretali glavu. Nisam ni mogla da očekujem da će mi neko naći neko zaposlenje. Ostala sam na cedilu, skoro bez novca, živela sam od danas do sutra.

Kada su stigle prve vesti o mužu?

Uopšte nisam znala gde je, ni šta se sa njim dešava. Tek posle nekoliko meseci je neko zazvonio na vrata i pitao: "Jeste li Vi gospođa Š? Ovo je za Vas." Gurnuo mi je u ruke pismo i nestao. Ne znam ko je to bio ni kako je to pismo dospelo napolje. Pismo je bilo sasvim kratko, da je sve u redu, da se ne brinem. Ja sam, naravno, tražila sve moguće načine da bar nešto saznam, kad već nisam nikako mogla da mu pomognem. Ipak sam naletela na jednu ženu koja je tvrdila da može da pomogne. Debelo sam je potplatila. Neverovatno je koliko su ljudi tadašnju situaciju zloupotrebljavali.

U avgustu sam dobila zvanično obaveštenje da će se suđenje održati određenog dana u sudu na Pankracu, u Pragu. To je već bilo u vreme kada je cela "Višegradska grupa" bila osuđena, svi su dobili visoke kazne. Otišla sam tamo rano ujutro, i stala na sam ulaz, nadajući se da će tuda proći. Imala sam sreće, jer su kola ubrzo stigla i mog muža su izveli vezanog. Proveli su ga pored mene, tako da sam uspela bar da ga dodirnem. U sudnicu nisam smela da uđem, morala sam da čekam u hodniku, a tamo se desilo nešto strašno. Dok je sud većao izveli su ga iz sudnice u hodnik, tako da smo mogli da se gledamo. On je pokazivao na stomak. Pošto sam bila jako mršava, mislila sam da hoće da mi kaže da bi trebalo više da jedem, a ja sam mu na to klimala glavom u znak razumevanja. Međutim, on je hteo da me pita da li sam u drugom stanju, u šta su ga u zatvoru ubeđivali. Nisu znali čime da ga slome, pa su to izmislili, jer dece nismo imali, a ja sam mu to, klimanjem glave, još i potvrdila.

Prva presuda je bila odložena, jer su hteli da saslušaju još neke svedoke. Mesec dana nakon toga bilo je drugo ročište, na kojem ja nisam smela da prisustvujem sve do donošenja presude. Tom prilikom je prisustvovao i brat moga muža iz Slovačke, što mi je mnogo značilo, jer kad sam čula presudu – osam godina – noge su mi se odsekle. Strašno je bilo, kad smo ušli u sudnicu na proglašenje presude, moj muž nam je signalizirao da nije ono najgore, vešanje, jer mu se do poslednjeg trenutka činilo da će dobiti smrtnu kaznu. Mislim da je taj psihološki efekat bio ravan ludilu, jer on u stvari nije mnogo zgrešio, iako su to, naravno, okarakterisali kao veleizdaju.

Ponovo su ga odveli i opet nisam mesecima znala gde je i šta se s njim dešava. Tek posle nekoliko meseci od presude sam dobila pismo, bolje rečeno dozvolu za posetu.

U pismu je bila dozvola da smem da odgovorim na njegovo pismo. Zatim sam dobila dozvolu za prvu posetu. To je bilo na Jahimovsku, mesto se zvalo Ždar, u stvari su to bile samo par baraka u polju. Nikakav prevoz do tamo nije išao, da bi ste stigli tamo u osam ujutro, kada su počinjale posete, morali ste putovati celu noć, prvo putničkim vozom do Ostrova, gde se čekao do ujutro neki lokalni prevoz do Ždara. Voz je bio prepun žena sa malom decom, svi smo bili neispavani i prljavi. Kad smo tako stigli do tamo, preostalo je samo da čekamo da li će nam dovesti muževe, što nije bilo sigurno. Oko sebe sam slušala: "Povredio se, danas neće doći, nemojte više čekati", ali mog muža su uvek dovodili. Jednom sam tamo otišla sama, a drugi put sam mogla i nekog da povedem sa sobom, ili mamu ili devera, bila sam tamo samo tri puta.

A razgovor?

Bio je tamo nekakav šalter kao u pošti, iza tog prozorčića su stajala dva zatvorenika, obrijanih glava. Pored njih sa svake strane stajao je po jedan stražar, mogli smo da razgovaramo oko dvadeset minuta. Jednom mi je i to bilo jako dugo, na kraju smo samo sedeli za stolom i ćutali. Sve me je to toliko zbunilo da nisam mogla ni da pričam, samo sam gledala. Bilo je strašno.

Šta je bilo najgore?

Najgori je bio taj prvi šok. U prvom momentu sam bila kao paralizovana. Čovek je sasvim tup, ali ipak osećaš da moraš nešto da uradiš, što je pak nemoguće jer si totalno zablokiran, gde god se okreneš udariš glavom u zid. Osećaj nemoći. Nisam imala dece, brinula sam se sama o sebi, drugima je bilo daleko gore, ali sa druge strane, možda i bolje.

Dece nismo imali jer, pre svega, nismo imali gde da stanujemo, živeli smo u iznajmljenom stanu. Kasnije smo, doduše, dobili garsonjeru u suterenu, ali se tad već ovo sve spremalo.

Uopšte nisam mogla da nađem posao, prihvatila bih bilo šta, samo što nisam mogla da sakrijem šta se desilo. Svuda sam u molbi za posao navodila moje znanje engleskog i nemačkog, a pored toga i francuski i ruski jezik, koji sam tada tečno govorila, a kasnije sam ga usput pozaboravljala.

Svi su u početku bili zadovoljni, naročito time što sam znala da kucam, ali kad su saznali za supruga, onda su me odbijali. Ali ipak imam sreće u životu. Tada se osnivao novi istraživački institut u građevinarstvu, o čemu nisam imala nikakvu predstavu. Tražili su nove radnike jer je sve moralo brzo da se izgradi, neko mi je to predložio i ja sam se tamo obrela sa svojim znanjem. I pre nego što su sve proverili, već sam tamo bila zaposlena, obrađivala sam tehničku dokumentaciju, to me je zanimalo i oni su se uverili da nisam neki sumnjivi tip, već da sam prilično povučena. Izdržala sam nekako u tom zavodu koji se često transformisao, spajao i razdvajao. Sve vreme, dok je moj muž bio u zatvoru, ja sam putovala.

Njega su posle premestili u oblast Pribrama i već je bilo mnogo bolje. Mogla sam da idem sama brzim vozom do Milina i te posete su bilo mnogo mirnije, nismo bili onako strogo nadgledani; bili su tu, naravno, čuvari, ali je bilo mnogo bolje. I posete su bile češće, a poslednje godine sam mogla da pišem bilo kad, čak i dugačka pisma.

Da li je u nekom trenutku došlo do preokreta?

Sigurno da jeste, ali se sada toga ne sećam. Sigurno još pre 1956. godine, ali kako je došlo do popuštanja, to nisam znala. Jednostavno je tako bilo i ja sam to koristila.

Da li si se sastajala sa suprugama ostalih zatvorenika?

Većini njih je bilo daleko gore. Naša garsonjera nije bila potrebna gazdi, tako da nas nije isterao. A što se tiče imovine – sastavni deo presude bio je i gubitak imovine – taj problem je u opštini sredio susetkin brat. Poručio mi je da spremim ranac sa nekim starim stvarima i da će doći to da odnese. To je upravo ono o čemu sam već govorila, najbliži prijatelji te ne poznaju, a odjednom se pojavljuju ljudi koje kao da je poslala neka viša sila. Upravo oni su mi pomagali samim tim što su bili ljubazni, i nisam morala da se plašim. Tih prvih nedelja, a možda i meseci, posle muževljevog hapšenja, kada sam tražila posao i svuda sam lutala, plašila sam se da se vratim kući. Zamenila sam, naravno, bravu, ali mogli su me čekati u ulazu, ili su mogli nekako da uđu u stan, jako sam se plašila.

Da li si se bojala da će i tebe zatvoriti, zbog, naprimer, honorara koje si dobijala?

Nisam na to mislila. Plašila sam se susreta sa njima i toga kakvu će mi vest doneti. Jako je teško opisati šta je taj strah prouzrokovalo, to je bilo nešto što je zračilo iz njih, možda ta moć protiv koje nemaš nikakvu odbranu. Ako bi se nešto desilo, ne bih mogla ništa da uradim. Osećaj bespomoćnosti je bio najgori od svega.

Šta ti je sve te godine pomagalo? Da li si se viđala sa roditeljima?

Moji roditelji su se poneli odlično, jer sam se, pre svega, udala protiv njihove volje. Hteli su da studiram i naš odnos se iskvario kad sam napustila studije jer su za moje napuštanje medicine čuli od mog muža. Kad je došao da me prosi, a oni nisu dali svoj blagoslov, spakovala sam kofere i otišla sa njim. Ali, kada sam im posle toga pisala da se udajem i objasnila kakav divan posao ima moj muž, kakva je moja perspektiva, došli su u Prag sa tortama i dali nam blagoslov. Tako su naši odnosi ponovo bili dobri. Kada su mog muža zatvorili, napisala sam im jedno očajničko pismo i molila ih da mi ne otežavaju situaciju svojim prebacivanjem. Tata mi je odgovorio da nije vreme za prebacivanje i da je sve u redu. Za sve to vreme, dok je moj muž bio u zatočeništvu, bili su divni. Od tih osam godina koliko je dobio, odslužio je četiri i po.

Kada si počela da se nadaš da neće odležati celu kaznu?

Uopšte nisam mislila da će tako ispasti. Stalno sam nešto tražila, na primer obnovu procesa, zbog toga je nekoliko puta bio u Pragu, ali nisam uspela. Otprilike polovinom 1955. godine sam tražila uslovno puštanje jer je odslužio pola kazne.

Molba se tada slala u Karlove Vare, jer su i Pribram i Jahimov pripadali Karlovim Varima i tamo sam imala puno sreće. Jedna gospođa iz naše zgrade se odselila u Karlove Vare i tamo je poznavala dosta ljudi, pa mi je rekla da ima nekoga u tužilaštvu, gde je već bila gomila takvih molbi. Trebalo je moju molbu samo premestiti na vrh. Taj čovek za tu uslugu nije potražio ništa, odužila sam mu se samo jednom knjigom od Hrubina. Tako je moj muž odjednom dospeo na red.

Njega samog je to jako iznenadilo jer u zatvoru nije bio baš uzoran radnik, više puta je kažnjavan. Pričao mi je kako se vraćao iz smene, kada su preko razglasa javili da treba da se javi u kabinet. Zatvorenici koji su tamo bili zajedno sa njim su mu rekli da će izgleda dobiti izlaz, ali je on mislio da se sigurno radi o nekoj podvali. Međutim, pustili su ga u naredna tri dana.

Da li je neko iz Višegradske grupe izašao iz zatvora pre no što mu je kazna istekla?

Ne, niko. Jedan od njih je umro a ostali su bili pušteni tek u vreme amnestija 1960. godine. Pored mog muža, ranije se vratio samo direktor izdavačke kuće Višegrad. Stiglo mi je tada tajanstveno pismo od kolege moga muža, koji nije bio u zatvoru već na prinudnom radu. Napisao mi je: "Vaš muž će se vratiti kući". Izgledalo mi je nemoguće. Posle toga je stigao telegram: "Vraćam se kući tad i tad, tim i tim vozom, čekaj kod kuće."

Uhvatila me je panika, nisam znala šta ću pre, kupila sam šnicle koje sam usput negde zaboravila, jurila sam kao luda, ali na stanicu sam, naravno, otišla. Tamo su već svi bili izašli iz voza, obučeni u plava radnička odela, sa torbama kao da idu sa posla.

I za njega je taj neočekivani povratak bio šok. U međuvremenu je bila novčana reforma, vratio se sa nekim novcem koji je tamo zaradio (pošto nismo imali dece nije smeo da ih šalje), ali se plašio bilo šta da plati, nije znao koliko šta košta. Plašio se da izađe napolje, bio je u nekom čudnom stanju, krio se od ljudi. Htela sam da ga obradujem, da ga izvedem na večeru, a on je dobio skoro histerični napad, jer tu ljudi izgledaju spokojno, dok je mnoštvo njegovih prijatelja još uvek u zatvoru. To je potrajalo dosta dugo, sve dok se nije zaposlio kao zidar.

A kakav je bio Vaš odnos?

Pored velike radosti, to je bio i ogroman potres. Zapravo smo počinjali od početka. Bio je veliki kontrast između moje pređašnje zavisnosti i sadašnje iznuđene samostalnosti. Bila sam prinuđena da (zbog mnogih stvari) stanem na vlastite noge, zbog toga sam počela da se ponašam drugačije, čak i prema najbližima. Nisam dobila samopouzdanje zbog toga što mogu sama da zarađujem, uvek sam zarađivala par stotina mesečno, već sam bila primorana da se sama uhvatim u koštac sa problemima koje je život donosio. Od toga sam ranije bila zaštićena. Moj muž je bio dominantna osoba, a ja potčinjena; kod kuće je sada zatekao drugačiju ženu. I sam se, razume se, promenio, mnogo više nego ja. Svemu se čudio, bio je nepoverljiv, nije znao kako da počne, svega se plašio i sve ga je iznenađivalo. To nije bilo jednostavno i trajalo je dosta dugo, pre nego što je sve došlo na svoje mesto. Moram da kažem da je to što nas je održalo zajedno seks, drugih dodirnih tačaka u tom trenutku nije bilo. Ali, imali smo dobru volju, sve smo to prevazišli, i naš odnos je opet bio dobar.

O deci više nisi razmišljala?

Više ne. Svega nam je bilo dosta, materijalna situacija nam je bila loša. Muž nije mogao da se nada drugom poslu osim fizičkom. Posle nekoliko meseci, kada je sve drugo isprobao, završio je kao pomoćnik na gradilištu.

Hteo je da radi bilo šta, samo ne sa ciglama. Pokušao je da prevozi drvo za neku pilanu, drvo mu se sviđalo, ali to bi značilo da bi morao da putuje po celoj zemlji, i kad se prvi put nije vratio na vreme, svima sam telefonirala, bila sam spremna da prevrnem ceo Prag. Ubrzo smo shvatili da tako ne ide, pa se zaposlio u građevinarstvu. Iz zatvora se vratio u odličnoj kondiciji, fizički rad u rudniku mu je dosta prijao. Pre odlaska u zatvor je imao čir na želudcu, u vreme tačkica sam mu nabavljala teletinu i drugu dijetalnu hranu. Tamo mu je ishrana bila vrlo dijetalna, samo hleb i voda, možda mu je i jahimovska voda prijala. Vratio se u odličnoj formi, a na građevini je pocrneo, pa je izgledao još bolje.

Vaš život se polako vraćao u normalu? Kako je funkcionisalo vaše malo domaćinstvo?

Oboje smo bili zaposleni, a u domaćinstvu smo nekako podelili poslove. Moj muž je voleo da kuva, voleo je da bude u kuhinji, a ja sam išla u nabavku i čistila kuću, (to on nije radio), tako da je sve bilo u redu.

A tvoj posao? Jesi li sve vreme radila u građevinskom istraživačkom institutu?

Institut se nekoliko puta reorganizovao, ali sam tamo sve vreme radila, i to: naučno-tehničke informacije, prevode, vodila kartoteku i tome slično. Za vreme prevrata, otprilike 1956. godine, jako su redukovali broj službenika baš u ovakvim institutima. Opet provere, to je baš odvratna reč. I ako je moj muž po povratku radio kao radnik, znalo se da je bio bivši zavorenik. Izletela sam napolje. A pošto je na taj način oterano mnoštvo ljudi iz raznih institucija i preduzeća, bio je veliki nedostatak radnih mesta. Na kraju nas je bilo oko 15 otpuštenih žena iz našeg instituta i naša šefica, koja nam je uvek izgledala kao zla žena, nas je vodila po najrazličitijim preduzećima, ali nas nigde nisu hteli. Opet sam ostala bez posla i bez ikakve mogućnosti za zaposlenje i to je trajalo oko mesec dana ili 6 nedelja, dok, iznenada, preko jedne prijateljice, nisam čula da na patologiji traže sekretaricu. Otišla sam tamo, i s obzirom da mi nije smetalo da pišem u obdukcionoj sali, jer sam na to bila navikla na medicini, zadržali su me. Na patologiji su za vreme rata mogli da rade i Jevreji, tako da sam i ja mogla da ostanem. Radila sam tamo oko četiri godine i bilo je dobro. U početku sam radila pola radnog vremena i dobijala četiri stotine, a posle za šestočasovno radno vreme – šest stotina. Uz to sam još imala i nadoknadu zbog infektivne sredine i imali smo i duži odmor. Kolektiv je bio divan, dosta smo se međusobno razumeli, sve dok nam nisu smanjili plate.

Moj muž je tada radio kao pomoćnik, ali kada je njegov šef video da se razume u papirologiju, počeo je da ga koristi. Radio je za njega fakture i polako ali sigurno je dospeo od fizikalisanja do kancelarije, ali je još uvek bio zidar i plata bila mizerna. Da bih poboljšala porodični budžet prijavila sam se na mesto higijeničarke, što je značilo direktan rad sa mrtvacima.

A potom je došla rehabilitacija...

Prilikom amnestije 1960. godine su bili pušteni praktično svi iz te velike Višegradske grupe i odmah su puni elana počeli da se bore za rehabilitacije.

To im je uspelo i 1967. su bili rehabilitovani. To mom mužu nije bio problem jer je bio osuđen zato što im je pomagao. Njegova rehabilitacija je došla ubrzo posle njihove, ali se to i dalje provlačilo kroz kadrovske materijale, bilo je zbrisano samo iz policijskog dosijea, ali ne i iz kadrovskih materijala. Ali, u principu, više nije imao nikakvih poteškoća. Naravno, nismo mogli da putujemo van države, ali to tada niko nije mogao, sve do 1969. godine, kada smo otišli na putovanje po Evropi. Bili smo u Austriji, Francuskoj, Italiji, Jugoslaviji. Posle rehabilitacije je dobio neku sumu novca, pa smo kupili auto. Moji su tada već živeli u Pragu, tako da smo mogli da odemo i do njih, kad god smo hteli, bez problema, sve je odjednom postalo jednostavnije i prijatnije.

Kada su se moji roditelji uverili da je naš brak stabilan i da ćemo definitivno ostati u Pragu, odlučili su da se presele, pošto i onako u Moravskoj više nikoga nisu imali. Krajem pedesetih godina su kupili u Dobrišu kućicu sa baštom i tu su se preselili. Provodili smo kod njih praktično svaki vikend sve do njihove smrti. Oboje su umrli 1967. godine, u 85-oj godini života.

Kako ste, inače, provodili slobodno vreme? Bili ste veoma kulturni ljudi, pratili ste kulturne događaje?

U vreme kad je moj muž bio zatvoren, kultura me je održala. Na poslu sam našla prijateljicu koja je bila nešto mlađa od mene i veliki ljubitelj kulture. Zajedno smo obilazile pozorišta, a ako nam se neki komad svideo, gledale bismo ga i po tri, četiri puta. Išle smo zajedno i na skijanje. Skijale smo subotom odmah posle posla. U podne bismo sele u neki neugledni autobus, u kome su ložili peć, i putovale smo. U planine bismo stigle tek po mraku, popele bismo se do nekog prenoćišta, i sledeći dan bismo skijale sve do podne. Na isti način bismo se vraćale kući. Bilo nam je divno. Kada se muž vratio, trudila sam se da ga zagrejem za skijanje, ali nisam uspela. Ni prema pozorištu nije imao takav jak odnos kao ja. Za književnost da, to u svako doba, ali pozorište mu je izgledalo nekako pompezno. Kao što je rado slušao simfonijsku muziku, ali operu nije voleo. Bojao se svake teatralnosti i pompe.

Uska saradnja sa katoličkim piscima sigurno je uticala na tvoje poglede na svet. Da li potičeš iz katoličke porodice?

Ne, uopšte. Moji roditelji su bili kršteni, ali svako iz drugog razloga, koji meni nisu bili jasni. Udaljili su se od vere, još dok se ja nisam rodila. Najbolje pozorišno društvo u Prostejovu, možda još za vreme Austro-Ugarske, ili početkom republike, bilo je socijal-demokratsko, i tako je preko pozorišta, a delom i zbog svog siromašnog porekla, mama bila socijal-demokrata. Danas znam da je verovala, ali ne onako kako crkva nalaže, već nekako po svome, a samo povremeno je išla u crkvu. Nisu me krstili, jer su se slagali sa tada raširenim stavom, da dete, kada postane svesno, treba o tome da odluči samo. U Prostejovu su se održavale divne studentske mise, bio je tamo jedan neobično vatreni mladi sveštenik, koji je držao divne propovedi i većina nas devojaka je išla u crkvu baš zbog toga. I, da ne zalazim u detalje, nisam bila katolkinja.

Ni kasnije?

Ne. 1948. godine smo imali samo građansko venčanje. Ali kad je moj muž počeo sa radom u Višegradu počeli smo da se sastajemo sa celom katoličkom inteligencijom, pa su počeli da ga zadirkuju kako, navodno, živimo u divljem braku. I tako smo jednog lepog dana 1949. ili 1950. godine imali prekrasnu svadbu u crkvi Device Marije. Bolje rečeno, bilo je to jedne lepe večeri, prečasni doktor Rojzenberg nam je osvetlio celu crkvu, imali smo crveni tepih, orgulje, cveće – i, venčao nas je. Ja sam još uvek bila nekrštena, to pri crkvenom venčanju nije neophodno, dovoljno je bilo potpisati nekakvu saglasnost da svom suprugu i deci nećeš braniti veru i da ćeš decu krstiti.

Ali muž ti je bio katolik?

Ne, to mi je tek danas jasno. Danas, kad sam i sama krštena, mnoge stvari vidim drugačije.

Pa, ipak, Višegrad, katolička literatura...

To je bila čisto poslovna stvar.

Mislila sam da je pre svega vaša vera bila ta koja vas je dovela u opoziciju još 1948.?

Ne, uvek sam bila ateista. I za vreme provera na fakultetu, vera nije bila ta koja me je opredelila protiv revolucionarne prakse.

Kada je tvoj muž bio u zatvoru, ti si se i dalje sastajala sa porodicama zatvorenih katolika, izjašnjavajući se i dalje kao ateista?

Stopostotno. Danas na pitanje duboko verujućih katolika gledam sasvim drugačije, ali ovaj moj stav nema nikakve veze s vremenom o kome pričamo, to je pitanje poslednjih par godina. Vaspitana sam da budem racionalan tip. Za mog muža se to nebi moglo reći. On je u zatvoru doživeo neku vrstu prosvetljenja duše. Ali posle toga, kada se vratio, i pošto se život sa njim tako poigrao, dosta se udaljio od vere. Znam, na primer, kako se promenio njegov stav prema književnosti. Kada se vratio iz zatvora pokušavao je da čita katolička, ili bolje reći, duhovno orijentisana dela, ali se od njih mnogo udaljio, kako ga je život odneo na drugu stranu.

Moram da kažem da su svi iz te katoličke grupe sa kojom smo bili tako bliski, bili više katolici na rečima nego duboki vernici. Nisu bili katolici prema onome što crkva nalaže, nisu se ponašali onako kako bi se pravi katolici trebali ponašati. Ovim ne želim da ih kritikujem, to vidim tek danas, kažem to samo zbog toga što pričamo na tu temu.

Hronološki smo stale negde kod šezdesetih godina. Da li je 1968. godina za tebe predstavljala neki preokret?

Ne.

A godine normalizacije koje su usledile?

Živeli smo veoma zatvoreno, imali smo uski krug prijatelja. Vodili smo samo porodični život, ako se bračni par može nazvati porodicom. Godinama sam honorarno radila kao turistički vodič, i to veoma intenzivno, što mi je često bilo naporno. Radila sam to zbog toga, što se u to vreme još nije moglo mnogo putovati, a kao turistički vodič sam mogla puno toga da vidim. Moj muž je znao da su putovanja moja velika ljubav, pa mi je to omogućio, pas je ostajao sa njim kod kuće, a ja sam putovala sama. Međutim, znala sam da mu to nije po volji, jer su mi putovanja oduzimala ceo godišnji odmor i mnoge vikende. Nisam mogla da putujem kao vodič samo u inostranstvo, morala sam da vodim turiste i po Pragu. Znači da u to vreme nismo zajedno provodili godišnje odmore – tada smo već po pravilu posećivali roditelje i to nam je prijalo – i, konačno, putovanja su me već i zamarala. Da bi čovek bio vodič, mora da bude psihički i fizički spreman. Ne sme ništa da te boli, ne smeš da imaš žuljeve, ni pokvaren zub. U stvari, čovek prema tome može dvojako da se postavi: ili ćeš odraditi pošteno, a to predstavlja ogromni napor, ili ćeš samo otaljati posao, a ja to ne mogu.

Da li si i dalje radila u tehničkoj biblioteci? Da li ti se svideo posao bibliotekarke?

Nisam radila kao bibliotekarka u pravom smislu te reči, nego sam sređivala tehničku dokumentaciju, što znači skupljanje i sređivanje beleški, pronalaženje literature, ali moj glavni posao je bilo prevođenje. Naša čuvena firma je sredinom sedamdesetih godina počela da gradi betonaru, gde je beton trebao da se proizvodi nekom novom metodom, po licenci iz Zapadne Nemačke. Za mene je to predstavljalo veliki napor na poslu, jer ne samo što sam prevodila sve propise, norme, i tehničke postupke, već sam i prisustvovala svim pregovorima i prevodila ih. Pored toga što je ovamo dolazio vlasnik licence, kada su počeli da grade betonaru, morala sam na tom gradilištu da provodim od jutra do mraka. Morala sam da stojim pored nemačkih montera, da bi mogli da se dogovore sa domaćim osobljem. Sve se to odigravalo po najjačoj zimi, nisam imala ni gde da se operem, ali sve je bilo veoma zanimljivo, morala sam da savladam mnoge tehničke i stručne termine iz oblasti mašinstva, koje ni u češkom jeziku nisam znala. Takođe sam putovala u Nemačku, gde su naši ljudi bili na obuci, boravili smo po nedelju dana na gradilištima i u preduzećima. Bio je to lep period.

Radila sam i nakon što sam stekla uslov za penziju, poslednje tri godine u jednom skladištu građevinske firme, zato što sam mogla da ostanem zaposlena još samo kao običan radnik. Išla sam na posao skoro do sedamdesete godine, što zbog veće penzije, što zbog toga da ne ostanem kući sama nakon muževljeve smrti.

Radiš li još povremeno, prevodiš li?

Da, stalno. Kad sam otišla u penziju, odmah su počele da mi se nude mogućnosti za prevođenje. Prvo sam radila za jednu austrijsku firmu, koja je bila u osnivanju kod nas, za njih sam prevodila, prvo radeći za češku stranu, a kasnije direktno za Austrijance. Putovala sam sa njima nudeći robu eventualnim kupcima, povremeno sam im prevodila i korespodenciju, bilo je to po pravilu, svakog meseca tri do pet dana. Kada su tu firmu proširili, našli su nekog drugog za prevođenje sa nemačkog. Više se ne bih ljutila, da je poslu bio kraj, ali mi se javio bivši direktor, koji je osnivao svoju vlastitu građevinsku firmu, pa me je pozvao da mu prevodim sa engleskog na sastancima. Zatim se sve stišalo, a sada povremeno prevodim za jedan časopis.

Šta ili ko u životu je na tebe najviše uticao?

Imala sam prelepo detinjstvo. Kad se upoređujem sa nekim, ko recimo govori o svom detinjstvu, koje nije bilo nesrećno, ali na neki način tužno, moje detinjstvo je bilo stvarno divno. O tome sam već govorila. Moj tata je na mene najviše uticao, imamo isti karakter, i fizički ličimo jedno na drugo. To što me je on naučio u životu, ne toliko rečima, koliko svojim primerom, to što me je naveo da volim neke stvari, na primer prirodu, to se ne zaboravlja. Mislim da je odnos prema prirodi nešto što predstavlja motivaciju za mnoge stvari u životu.

Sledeća stvar je svakako bila susret sa mojim suprugom. Proživeli smo skupa i dobro i zlo, mislim, da smo se dobro razumeli, ne po svim pitanjima i ne bez nesuglasica, ali kako smo starili, neke stvari su se sređivale, neke stvari više nisu bile bitne i stavljali smo akcenat na stvari od drugačijeg značaja. Šteta što je tako rano umro, u šezdesetprvoj godini, 1981. godine.

Kada je umro, u mojoj se okolini pojavilo nekoliko ljudi, koji su mi mnogo pomogli. Jedna prijateljica doktorka me je uzela pod svoju zaštitu i brine o mom zdravlju sve do danas, stalno me tera na neke kontrole, na koje ja ne idem, donosi mi lekove koje ne pijem. A jedan kolega sa posla je došao kod mene i još na sahrani mi rekao: "Ništa ne brini, ja ću se brinuti o autu." I zaista ga je stalno popravljao. Kada mi je muž umro, pomalo mi je ličilo na vreme kada je bio u zatvoru, samo što sam sada bila svesna da ga više neću videti, to nisam mogla da prihvatim. Najviše su mi pomogli naši dugogodišnji prijatelji. Gospodin P. se upoznao sa mojim mužem u zatvoru, bili su pušteni istoga dana i tako smo počeli da se družimo. Kad bolje razmislim, bili su to naši jedini prijatelji. Gospođa P. me je svaki dan zvala na ručak, živeli su nedaleko od mesta gde sam radila. Sa njima sam provodila sve praznike, bili su divni, nikada im to neću zaboraviti.

Šta ti se u životu ispunilo, a šta ne ?

Imam osećaj da sam uvek želela to, što se upravo dešavalo. To što mi je muž bio u zatvoru, prihvatila sam kao stvarnost sa kojom moram da se pomirim, ali nikada se ni u dubini duše nisam žalila na to što mi se desilo. Dešavale su mi se i lepe i manje lepe stvari, ali c'est la vie! Šta mi se nije ispunilo? Danas mi je već svejedno. Danas sam veoma zadovoljna.

Da li je u tvom životu bilo nekih preokreta ?

Kada je pre pet godina umrla gospođa P, iznenadilo me je to što njen muž uopšte nije tugovao. Znam ga četrdeset godina, znam sve o njemu, a opet me je to iznenadilo, čak šokiralo, jer je njihov dugogodišnji brak bio veoma lep. Pomagala sam mu pri sređivanju ženinih stvari i pri tome smo se zbližili. Sviđao mi se i bilo mi je drago što imam čoveka koji me posećuje, priča sa mnom i ide sa mnom u šetnju. Danas, posle svakojakih bura, postali smo odlični prijatelji. Shvatila sam da se njegov pogled na svet dijametralno razlikuje od svega što sam do sada poznavala. On je neshvatljivo duboko religiozan čovek. Zato nije tugovao za svojom ženom, jer za pravog katolika smrt nije kraj, već početak nečeg lepšeg. Tako on na to gleda. Meni to ne polazi za rukom. Razgovarali smo o svemu mogućem, pa i o religiji. Uvek sam verovala da nešto postoji, ali nisam mnogo o tome razmišljala, zbog mog vaspitanja, obrazovanja i opredeljenja, koje je krajnje racionalno. A sada sam počela da saznajem stvari koje nikada nisam mogla da shvatim niti da im verujem. I tako smo zajedno razmatrali ta pitanja, dok mi na kraju prijatelj nije rekao: "Zrela si kao kruška, kada padneš, shvatićeš." Izgledalo mi je to kao malo verovatno, ali malo po malo sam popuštala. Počela sam da čitam razne religiozne knjige, to je bilo u vreme kada nisam mogla da spavam, tako da sam i noću čitala. Razmišljala sam sve više o tome i sve je dolazilo na svoje mesto, dok me jednog dana nije upitao da li bih želela da se krstim. Ionako već verujem u sve stvari u koje bi svaki katolik trebao da veruje. Bilo mi je smešno, ali kako sam o tome noćima razmišljala, rekla sam sebi: "Zašto da ne?" To nisam rekla ja, već nešto duboko u meni. Naravno, poradovao se kao da je našao izgubljenu ovčicu, pa je počeo s ciljem da mi daje nove stvari da čitam. Ja sam večiti buntovnik, moj racionalizam i dalje istrajava, ali postoje momenti, kada svesno želim da ga savladam, ali sada ne moram više da ga savlađujem, hoću samo iskreno da verujem. Dosta dugo je potrajalo, dok nisam rekla: "Dobro, pokušaću."

Moj prijatelj je prvobitno bio evangelist, u zatvoru je doživeo duboko prosvetljenje, neobjašnjivo je kakva velika sreća ga je sreća sustigla, jer ga je tamo pokrstio jedan divan sveštenik. Odveo me je k njemu, razgovarali smo i on je zaljučio po mojim odgovorima da sam spremna za krštenje. I tako sam se krstila, bilo je jako lepo i uzvišeno. Danas sam katolik i duboki vernik, svaki dan idem u crkvu, na pričest, molim se uz brojanicu, to mi daje veliku snagu i mogu da kažem da sam spokojna. Razum još uvek izbija na površinu i pokušava da istera svoje, ali ne toliko kao pre. U duhovnoj oblasti još uvek ne mogu potpuno da se predam Božijoj volji. To nije definitivno, ali nije ni izdaleka kao nekada kada sam se trudila da upravljam stvarima, da stalno nešto radim, sada mi se dešava da kažem: "Neka bude volja tvoja."

Odgovorila si na pitanje šta se u tvom životu od važnijih stvari promenilo posle 1989. godine. Međutim, preokret u tvom životu nije zavisio od promene društvenog sistema.

Ne, uopšte nije zavisio. A šta se promenilo kao rezultat plišane revolucije? Sve. Čovek se oslobodio osećaja da sme samo ono što mu je dozvoljeno, to breme je sa sebe zbacio. To je velika razlika. Reči kao: "To se za vreme komunista nije moglo desiti", ili: "Imali smo sigurnost," me jako uznemire, ne podnosim ih, jer šta god da su ljudi tada imali, nisu imali ono osnovno, slobodu, a bez nje se ne može. Unutrašnju slobodu su ljudi mogli da imaju, imali su je i u zatvoreništvu i po priči mog prijatelja su je zaista i imali, nigde drugde se nije osećao tako slobodno, uopšte nije imao briga a ni mogućnosti, ali se osećao sasvim slobodno. To je ta unutrašnja sloboda, koju smo, iako ne tako potpuno, svi osećali. A sa druge strane, bili smo stalno ograničavani, kontrola informacija iz svih oblasti i što je naj– osnovnije, ograničavana mogućnošću da odeš van, nisi mogla da iskazuješ svoje mišljenje, osim u krugu najbližih prijatelja, iako pred kraj nije bilo tako strašno.

Kad pogledaš u nazad, kako vidiš sebe kao ženu? Misliš li da bi tvoj život bio drugačiji da si suprotnog pola?

Sigurno, kad bih imala odnosno imao istu narav? Bio bih nemoguć. Nikada nisam poželela da budem muško. Nisam se osećala diskriminisanom niti hendikepiranom, žena ima toliko mogućnosti da to prevaziđe, čak je, naprotiv i privilegovana.

Nikada nisi zažalila što si žena? Ni pedesetih godina kada si bila sasvim sama?

Ne, naprotiv, svaki period tvog života, svaka situacija u kojoj se nalaziš i duže vreme, te nečemu nauči. To su ogromna iskustva, koja skupljaš i danas mislim da ne bih želela da je moj život protekao bez poteškoća. Volim kad mogu da osećam, bilo radost ili bol, samo da osećam. To je život.

Zahvaljujem se na razgovoru.

(Iz: Vsechny Naše Včerejšky /Pamêt žen/ Nadace Gender Studies 1998 ed. Pavla Frydlova, Praha)