JAGODINA
rođena 1930. godine

Razgovor vođen avgusta 1998 u Jagodininoj kući na selu, pitanja postavljala Nadežda Ćetković

Kako ti je prošlo detinjstovo? Koga si najviše volela?

Baku sam najbolje volela, pa posle oca, pa majku. Mama nekako, ne da je bila loša, al' valjda rat je bio, pa je bila nekako drska sa mnom. Imala sam i brata.

Uvek su brata više vukli. Govorili su mi: "Ti si starija. Ti ćeš da se udaš. Ti ćeš da nađeš kuću i imovinu. Njega su dali u školu, a mene nisu uopšte. Bila je neka profesorka preko puta nas, zvala se Stana, ona me nešto naučila. Ujaka sam imala u Beogradu. On je mene hteo da usvoji i školuje, ali oni nisu dali. Moji nikako nisu dali da idem u školu. Najviše zbog toga majku nisam volela. Jednako su mi govorili: "Mi smo siromašni. Nije škola za tebe. Isto tako sam želela i da imam šivaću mašinu. Obećavali su, te kupiće je, te ima nešto preče, uvek je bilo nešto preče. Bio je razlog rat. Pošto sam se udala, s njim opet isto. Nikako moja mašina da dođe na red. Kupila sam je sama. Nosila sam u Beograd sir i kajmak i prodavala. Tako sam uštedela ne znam tačno da ti kažem jel' sedamdeset hiljada beše ili sedamdeset dinara, al' čini mi se sedamdeset hiljada, a mašina je koštala 107 000 dinara. Prodala sam neke prasiće i kupila je. Samo tad mi se već Milina (ćerka) bila udala. Ispunila sam sama sebi lično tu želju. Miša (muž) je stalno imao nešto preče. Kupovali smo zemlju, gradili. Kad sam se udala imali smo samo 24 ara, kućicu i okućnicu. Ispred kuću, tamo gde mi je sad štala bio je dud i to ti je bilo sve.

U detinjstvu mi je bilo mnogo teško. Ne volim ti ja sad ove političke priče, podele na partizane i četnike, sve me nešto štreca, kad se setim kako smo to preživljavali.

Otac mi je imao faličnu ruku. Preskakao je neki plot kao dete, polomio je pa mu se sušila. Stric moj, a očev brat je bio četnik, a otac mi nije mario za politiku. Zbog nečega je, zbog neke imovine bio ljut na mog oca. Jednom je došao kod nas. Za opasačem mu sve bombe zataknute. Počeo je te bombe da odvija. Moj otac se samo srušio.

Rat nam je samo zlo doneo. Kad je paljen Borak, kuća nam je bila na kraju sela, pa svaka vojska prvo na naša vrata. Ko god naiđe, zakuca, a zna se kriv si iako nisi. Jednu noć neko lupa na vrata, tata otvori. Tri naoružana čoveka ulaze i kažu tati "Obuvaj se, izlazi." "Ja izađem pred njega, dvanaest godina sam imala i pitam "kud ćete vi njega?" Oni kažu "ma samo tu". Izvedu ga iz kuće i pitaju ko je pucao u selu. Stavili su mu lisice na ruke, a onda im ispao ključ. Tražili su ključ u jarku, ali nisu našli. Od takvih sitnih stvari ti nekad život zavisi. Pored njega su proterali grupu ljudi iz Bačevca. Tu noć su streljali njih 18 ili 24, više ne znam tačno. To su bili partizani. Moj otac je sve to gledao. Onda su ga poterali nazad. Kad su prolazili pored kuće, ja kažem "tata vezan", a on je bio osetan čovek prebacio je neko šalče da ne vidimo da su ga vezali, ali ja sam videla. Od nekog čoveka su bili uzeli vrangiju pa ostale povezali, a on je imao te crne lisice. Taj čovek što im je dao vrangiju zauzeo se za mog oca. Rekao je da je on faličan, da se ni u šta ne meša, da je čovek siroma, da nije ni nalik na svog brata. Onda je problem bio u lisicama. Otac je nekako izvuko onu faličnu ruku i oni su ga pustili. To ti je to što ti kažem da od sitnih stvari zavisi kakva će da ti bude sudbina.

Četnici su mrzili moje. Moja majka je iz okoline Aranđelovca iz sela Partizani, valjda zato što su tamo svi bili u partizanima, a kod ovih nam to nije mnogo pomagalo.

Posle ovih naših, naiđu Nemci. Jurili ih partizani. Vodili su jedno magare natovareno municijom i gonili neke Nemce. Opet na naša vrata. Hoće da ih moj otac vodi do neke šume. Ja zakukam i ne dam oca i oni ga tako ostaviše. Sažalili su se bili na mene.

Kako si se udala?

Imala sam jednu poznanicu, Mišinu rođaku, a inače smo se viđali kad smo išli za ovcama i na svadbama.

Jesu li ti ga izabrali ili si ga sama birala?

Ne znam šta da ti kažem. Ja sam volela jednog drugog. Ali, moji roditelji nisu dali.

Miša je na vašaru prišo i reko "ja bi da s tobom porazgovaram". U porti su me njegovi svi gledali. Posle tri dana su došli kod mojih da me prose. Ja se bila spremila da idem na neku svadbu, kad oni mi pokvariše. Morala sam da ih poslužujem. Oni su sa mojima sve uredili. Moji su uzeli kaparu. Red je bio da se daju pare il dukati. Dali su pet malih dukata. Ma, nisu to bili njini dukati, nego tuđi. Prešli su mog oca. Nisam ja s Mišom loše prošla. On je vredan čovek i nikada nije pušio. Nikako nisam volela da mi čovek puši.

Mislila sam da ću otići gde je jedan, da nema svađa, deoba, a eto njegov brat je bio nestao, al su ostali snaha i deca i nisam s njima imala sreće. Puno zla mi je s te strane došlo.

Ja sam jednom odbila da se udam, iako mi je otac bio uzeo kaparu. Mogla sam ja puno lepo da se udam, al moji su hteli za seljaka koji ima zemlju.

Kad bi ti pokazala moje devojačke slike, ti bi mi rekla "to nisi ti". Ujak je hteo da me uda za jednog pilota, a majka kaže da je on danas ovde, sutra negde drugde i da to nije za mene. I zato je nisam volela. Moralo je da se sluša. Nikad nisi smeo nigde. Te ne smeš s ovim da staneš, te ne smeš s onim. Sve je izlazilo na ne smeš. Kad odem na vašar, pa igram u kolu, čim završi moraš da staneš uz njih. Svi roditelji su kontrolisali decu. Jednu devojku Ružu je prevario neki čovek i ona se ubila. Odveo je kod sebe, tamo je zanoćila. Ujutru je on pobegao. Ona nije imala kud. Bacila se u neku baru. Tu Ružu su nam stalno na nos nabivali. Te proći ćeš kao Ruža, te jel oćeš da te Ružina sudbina snađe, tek Ruža se stalno pominjala.

Ali ni taj čovek što je upropastio Ružu nije dobro u životu prošao. Kao stariji momak se oženio, a sin jedinac mu, lep ko ikona, poginuo, udario s motorom u banderu i poginuo.

Ali, bile su dve sestre bliznakinje (posopke se kod nas kaže), Živka i Ljubinka, one su znale zašta žive. Svud su išle. Imale su kola. Bile su na svim vašarima a nisu morale peške. Udale si se lepo u selo obe, jedna za krojača, druga za seljaka. Ne znam dal su još žive.

U braku sam prošla dobro, samo sam je bila osetna žena. Jetrva mi je pravila malere. Svekar mi je sto puta pomogao. Jetrva je po selu širila strašne priče o meni. Govorila je kako ja pričam da mi ona živi sa mužem. Mišo je bio mnogo ozbiljan čovek. Nikad mi nismo tražili ništa sa strane, ni on, ni ja. Ja sam u njega uvek bila sigurna i tako nešto nikad ne bih rekla. Bile su mi te njene priče neizdržljive. Onda me jednog dana presrela baba Zoja. Kaže mi Zoja "kako te, bre, Jagodina nije sramota da pričaš da ti čovek živi sa ćerkom svog brata". E to je bilo prevršilo meru. Otišla sam kod Miše. Orao je u Liscu. Rekla sam "oćeš li ti mene da razumeš, a da ne planeš, ili ćeš da čekaš da ti selo kaže?" On se zaustavio i saslušao me. Više nije ni radio kad sam mu rekla. Samo je rekao "ako si ti ovo izumela, možeš odma da se seliš, a ako je ona, više se neću okrenuti". Na kapiji sretnemo Maricu, Miša mi nije dao da se odmaknem. Tad sam veliko zlo preživela. Nastraovala sam se, znam da je Miša preke naravi. On je Maricu upitao "šta si ti rekla baba Zagorki?" Ona kaže "ništa". On je viknuo baba Zoju. Baba Zoja je povedočila da joj je Marica to ispričala. Od tada je Miša digao ruke od njih. Dotad je nekako bio bolećiv zbog toga što su bratovljeva deca siročići.

Kad je umrla Mišina majka, Marica je uzela, na prevaru, Mišinog oca kod sebe i podnela tužbu protiv Miše. I tu sam se isikirala onoliko.

Deda nije bio loš. Bio je nepismen. Samo su ga oni nagovorili da potpiše tu tužbu. Pre je dogovor bio da se imanje deli na tri dela – jedan Marici i deci, jedan nama i jedan za izdržavanje oca i majke. Ja sam ih osamnaest godina gledala. Kad je umrla majka, Marica je htela na brzinu da uzme tu trećinu. Probala je sa svedocima da dokaže da ne brinemo o dedi. Ali, njeni svedoci su rekli ono što su videli, a to joj nije išlo u korist. I ja sam na tom suđenju bila svedok. Tada sam poslednji put dedu videla. U sudu je teško išao uz stepenice. I danas mi je tuga kad se setim kako teško diše uz stepenice. Tražili su da Miša daje novac za izdržavanje dede. Miša je rekao da su vrata njegove kuće otvorena, a da novac u tu kuću niti će dati niti je dogovor bio takav. U sudu su nam rekli "idite kući, doći će vam presuda". Došla je presuda. Njima je dosuđeno da plate sudske troškove i nama nadoknade 75000 dinara. Miši sam rekla "te pare nam u kuću ne trebaju". Nismo ih uzeli. Mislila sam na dedu kako teško diše.

Kako si rađala?

S prvim detetom, Milinom, Miša mi bio na vojnoj vežbi u Sarajevu. Porađala sam se u bolnici u Beljini. Loše sam prošla. Doktor je bio pijan. Umrla bi da mi njegova žena nije pomogla. Sva sam se bila pocepala. Imala sam usku karlicu. Rodila sam dvoje dece, ćerku i sina. Imala sam i dva abortusa. Bila je kod nas u selu tu jedna žena Darinka. Ona je držala na ormanu jednu savijenu žicu. Uzme tu žicu obriše o kecelju i prodžara po materici. Kad prokrvariš, odeš u bolnicu. Muštrali su me policajci u bolnici, oba puta, ali ja je nisam odala. Drukče se nije moglo. Nisu odobravali abortus, a kad odeš da si prokrvarila, oni te onda prime. Samo te ispituju. Znaš, tu u Bačevcu je bila jedna baba. Ona je pomagala ženama još pre onog rata. Ta baba, Leposava je umrla u zatvoru. Ova vlast je zatvorila zbog abortusa. Za nju su u selu govorili "Leposava nije imala dece, pa se sveti bogu". E, od te babe je ova Darinka bila naučila, samo je Leposava znala i ono preko bureta, da završi bez bolnice i doktora posao. Mnogo je žena umrlo. Grozda je granu lijandera gurnula u matericu i ostavila tako. Nisu mogli da je spasu. Baš smo se nas dve u jedan dan udale. Ostala joj dva deteta. I posle porođaja i abortusa ustajalo se odma. Nije bilo vremena za ležanje. Za abortus nije niko ni znao, ni muž. Oboje dece sam rodila u jesen. S njima sam na njivu morala, i kopala i kosila, sve radila.

Jesi li ti pravila razliku između ćerke i sina u vaspitanju?

Nisam pravila razliku između ženskog i muškog deteta. Ona je mnogo snalažljivija od njega. Sama se školovala, najviše uz rad. Kod nas je izučavala za krojačicu. Dve smo krave prodali i kupili joj specijalku, profesionalnu šivaću mašinu. Ali, ona je posle još škole učila. Zaposlila se u carini i lepo je napredovala u poslu.

Da li si imala slobodnog vremena?

Vala ne znam šta da ti kažem. Retko.

A drugarice?

Imala sam drugarice i danas danju imam, samo nikad nisam tajne delila s njima. Ni Miši nisam govorila, bože sačuvaj.

A praznike?

Slavili smo Đ urđic. To nam je krsna slava i Trojice, to je preslava, selo slavi, nekad su i litije bile, pa Božić, Novu godinu. Za praznike znalo se, moje je bilo da spremam za goste. Išli smo i na vašare, ali retko. Uvek sam bila dosta zauzeta.

Da li si brinula o svom zdravlju?

Malo sam brinula o zdravlju. 1962. sam umirala od žučne kese. Pukla mi je bila od sikiracije. Dvaput sam operisana. Prvi put od posledica od porođaja. Pukla sam bila na prvom prođaju, pa mi je propadala bešika. Drugi put od bruha. Vukla sam šporet sama. Snaja nije prihvatila, pa sam sama potegla. Učinilo mi se da nešto učinilo krh. Dva meseca sam trpela bolove. Kad sam otišla kod doktora ustanovili su me i odma operisali. Mislim se ja kako da javim mojima da su me ustavili, sikiram se. Jedna devojka je izlazila iz bolnice. Srećom sam kod sebe imala Milinin telefon s posla. Milina je javila matorom. Kaže da je matori grdio što sam tako otišla i krave mu ostavila. Milina je došla kod mene pre mraka. Ja uvek nekako računam da će na dobro da izađe, pa onda tako i ispadne.

Jesi li učestvovala nekad na konferencijama, u AFŽ-eu?

Ne, nikad. Ni ne pratim politiku, a pravo da ti kažem ne volim ni kad se priča, naročito ne volim to što su jedni protiv drugih. Sve me stra' da će rat, kad se ljudi podele.

Jesi li religiozna?

Venčala sam se u crkvi.

Koliko često ideš u crkvu?

Boga mi, nisam skoro išla. Obično zimi, za Bogojavljenje. Držim slave. Pop mi dođe u kuću za slavu i za Uskrs, a u šali mu kažemo, nemoj više da dolaziš ove godine, jer kod nas se zna dolazi još kad neko umre.

Da li se u tvom životu nešto bitno promenilo otkad se Jugoslavija raspala?

Razbolela sam se. Sve mislim, najviše od onih kongresa kad se zemlja raspala. Sina su hteli da mi mobilišu. On ima tu dijagnozu, al svejedno kad su skupljali po selu, hteli su i njega da povedu. Bili uzeli onog Rada Madžara, i onog što drži podrum. Trebalo je da ide na Kosovo. On je služio vojsku u vojnoj policiji. Zborno mesto im je bilo Kneza Miloša. Kažu oni "obuci uniformu i ajde". On ne zna gde mu je uniforma. Ja probudim njegovu ženu. Njemu kažem da nikako uniformu ne oblači. Jel ako si je obuko, potovare te i odvezu. Nemaš kad da objašnjavaš. Tako on ponese uniformu i papire i ode sa ženom tamo. Uspeo je da se vrati, da ne ide na Kosovo. Posle deset dana opet dolazili i opet je morao da podnosi uverenja, ali uspeo je da se oslobodi.

Šta ti je bilo najlepše, a šta najteže u životu?

Rat mi je najteži bio i sukobi s jetrvom.

A najsretnije?

Ne bi znala da ti kažem. Njsrećnija sam bila kad mi se sin vratio iz bolnice.

To što sam želela mašinu sama sam sebi ispunila, a drugo mi se ništa nije ispunilo. Eto bila sam srećna kad sam dobila nošnju.

Šta bi poručila tvojoj ćerki i unukama.

Ćerkama i unukama bih poželela da ne rade onoliko koliko sam ja morala da radim, a opet ja sam sretna kako je moglo da bude. Možda će mi sada biti najteže, jer smo matori i ja skroz nezbrinuti a stigle nas godine i bolest. On ima mnogo malu penziju. Ima 150 dinara i dobio je za juni 1997. Kasni više od godinu dana. Ja nemam penziju. Onomad nisam nedelju dana imala ni kafu da kupim.