Lepa Mlađenović

REFLEKSIJE S TROTOARA

Beleške Žena u crnom

Pedesetogodišnjica 'Drugog pola', 1949–1999

"Vidim te, čujem te, osećam te." Ovo su reči Ane Ahmatove iz pisma Marini Cvetajevoj iz vremena Drugog svetskog rata. Ovo je rečenica koju žene razdvojene ratnim zonama razumeju. Ovo je rečenica koja opisuje gde ja već godinama živim. U zoni koja je izolovana od drugih mržnjom ozakonjenom novim granicama, graničnim prelazima, novim pasošima, vizama, novim vojskama. U zoni koja je s vremena na vreme potpuno odvojena od svih cirkulacija, kao i u bilo kom drugom ratu: bez telefonskih linija, bez vozova, bez pošte. Mi još uvek pisma na Kosovo šaljemo po ljudima. Pitala sam se ko za vreme rata može da pređe granicu. Svakako ne vesti koje žele da razmene sestre koje se vole. U isto vreme govor mržnje stvoren je da prvo pravi granice, a onda da ih prelazi.

Ukratko, u poslednjih 7 godina živim u gradu koji se pojavljuje kao glavni štab za "Proizvodnju Neprijatelja". Dolazim iz zemlje u kojoj srpski režim proizvodi "neprijateljsku drugačijost" kao svoju osnovnu ideologiju za održavanje moći. U tom blatu od režimskih laži politički i emocionalni zadatak nekih od nas feministikinja je da budemo sigurne da žene s druge strane znaju "da ih vidimo, čujemo, osećamo". Pakujemo im suvu hranu u pakete. Naglas čitamo njihova pisma. Očekujemo njihov glas preko telefona. Sedam godina razmenjujemo poruke i nastojimo da žene u ratnim zonama ne budu "rasute u svetu muškaraca" – eto tako političke ideje Simon de Bovoar žive u našem izboru mira.

1. Simon de Bovoar sa Ženama u crnom

9. oktobra 1991. godine nas dvadesetak počele smo javni protest kao Žene u crnom protiv rata u Beogradu. Nismo znale ni za kakve svoje prethodnice u Srbiji koje su protiv režima stajale na ulici. Nismo bile sasvim svesne značenja tela žena koja stoje na javnom prostoru u političkom protestu. I tako, iz nedelje u nedelju, kako su se godišnja doba smenjivala preko naših lica dok smo mi i dalje stajale na Trgu Republike, stvoreno je značenje. Godine 1995. potpisan je završetak jednog rata, a tri godine kasnije, 1998. drugi je ponovo počeo.

Danima sam se pitala zašto sredom žurim na stajanje. Znale smo da antiratne grupe u Srbiji neće sprečiti rat, da čak neće ni nagristi lik Stvoritelja rata-Ratnog zločinca. Štaviše, vesti su 1992. i 1993. jasno govorile da se jedan oblik fašizma širi u svim ratnim zonama. Ne samo što su linije razdvajanja presekle drumove, planine i sela, već su i civili spaljivani na autobuskim gumama, žene obeležavane seksualnim nasiljem, i trebalo je verovati da su stvarno postojali logori. Stajala bih na ulici s drugim ženama obučenim u crno, gledala u daljinu i ponekad bih čula "poraz" iza svojih ušiju. Drugi pol je ponovo izgubila.

Nedeljama, neprekidno, ženska tela izložena javnosti, u crnom i ćutanju. Sreda za sredom u crnom i ćutanju. "Ćutanje za vreme stajanja" je jedna od karakteristika grupe koju smo nasledile iz prethodnih osam godina Žena u crnom iz Izraela. Kada je fašizam na delu, Isto je stalno "na liniji", dakle, nema potrebe za pričom. Prvi pol ne sluša, Drugi pol ne govori. U istoriji ženskog iskustva, ćutanje, kaže bel huks, postaje instrument otpora ugnjetenih.

Vreme od 3:30 do 4:30 bio je sat razmišljanja sa jednog drugačijeg mesta, sat refleksije sa trotoara o dnevnim vestima koje su ponekad bile tako odvratne, da su suze značile premalo, a bilo koje osećanje postajalo je trivijalno. Sredom sam ustajala i razmišljala šta da obučem: crnu košulju, crne farmerke, čak i crni donji veš… kao da nije trebalo da ostane nijedan deo odeće koje neće iskorisiti priliku da se suprostavi. Srede u crnom, bio je to moj glas. Drugi pol u crnom najavljuje sebe u civilnom prostoru i širi maštu one koja nije rođena od krvi i tla.

2 . Simon de Bovoar u posleratnoj Bosni

Godine 1993. sedam feministkinja sa SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja iz Beograda osnovale su Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja. Grupa je nameravala da započne feminističko savetovanje sa ženama silovanim u ratu. Feminističkih terapeutkinja tada nije bilo u zemlji, pa su nam bile potrebne ekspertkinje iz Holandije, Nemačke i sličnih mesta. Tako smo u godinama rata mnogo radile sa žrtvama nasilja i mnogo naučile.

Negde 1996. neke od nas, feminističkih savetnica iz Beograda, započele su edukativne seminare za žene koje su otvarale SOS telefone za žene koje su preživele muško nasilje u Bosni i Hercegovini. U to vreme Ženski terapijski centar Medica Zenica bila je prva pro-feministička organizacija koja je radila sa ženama koje su preživele rat. Naš zadatak bio je da potpomognemo proces usvajanja feminističkih principa u radu na SOS telefonima za nove volonterke. Delikatno, ukoliko neka iz grada u kome nije bilo rata odlazi u grad gde se rat upravo završio, utoliko više ako neka sa srpskim imenom odlazi u Zenicu gde živi bosanska muslimanska većina.

Ideje Simon de Bovoar o kojima se raspravlja na radionicama dobar je aktivistički instrument za uvođenje feminizma, naročito u ratnim područjima. Njene tri ključne hipoteze odlučujuće su za razumevanje konteksta u kojem se proizvodi nasilje:

– "Žene su drugi pol"

– "Žene se ne rađaju, nego to postaju"

– "Žene su rasute u svetu muškaraca"

Ovi koncepti uvode se u radionice na način da žene mogu da ih koriste za tumačenje svoje stvarnosti. Da povežu iskustva različitih nivoa. Posle treće tačke, žene su rasute…, rasprava postaje intimnija. Žene daju primere kako nasilje muškaraca nad ženama razdvaja žene, kako one ostaju sasvim same i izolovane u strahu…a samo imenovanje rasutosti omogućava jedan važan uvid. Uvid u Da, istina je i Ne, nećemo to dopustiti. Žene onda daju primere kako su njihove bake i majke podržavale sestre i prijateljice krišom i daleko od svojih muževa. Primere tajne solidarnosti jer su žene bile solidarne jedna s drugom oduvek i kada im to nije bilo dozvoljeno, i na kraju primere otvorene solidarnosti, ne samo solidarnosti među sličnima nego i prema onima koje su drugačije…, a ako je edukativni proces dovoljno dug, osećanja se intenziviraju i mnoge žene počnu da se otvaraju. Otvore se one koje su preživele rat i kažu nam svoju životnu priču onih koje su izgubile nekog koga vole u ratu, onih koje su preživele nasilje, onda nas dve facilitatorke ispričamo svoje lezbejske stvarnosti, druge nam priznaju da su posleratne preterano-zaštitničke-majke, ili višestruke izbeglice …i mnogo političkog posla se tu obavi.

Naše iskustvo facilitatorki je takvo da je pojam rasutost žena veliki katalizator jer može da otvori ženska iskustva i pokrene pitanje ženske solidarnosti i načina na koji se ona stvara i isključuje unutar patrijarhata. Za posleratne regije ovaj koncept je ključan jer se fenomen rasutosti žena ostvaruje ne samo kroz svet muškaraca, nego i kroz nacionalne države. Mi stoga koristimo ovaj koncept da podstaknemo potrebu svake žene da govori o svojoj izolovanoj patnji zbog nepravde i da bude saslušana, kao i da pokrenemo njenu potrebu da čuje izolovane komadiće iskustava drugih žena. I ponekad u tome uspemo:

Bio je 31. oktobar 1998. Poslednji dan sastanka SOS aktivistkinja Bosne i Hercegovine, nas oko 30 žena u restoranu u Zenici. Večera i muzika. Žene su odmah krenule da igraju. Ali zašto ovo nije bilo samo jedno lokalno patriotsko slavlje? Zato što je među nama bilo previše razlika. Tu su bile žene sa sve tri 'neprijateljske strane'. Tu su bile žene koje su preživele seksualno mučenje i smrt svojih muškaraca i tu smo bile mi iz mesta odakle su mučitelji došli. Tu su bile žene prisilno isterane iz stanova i druge koje sada u njihovim stanovima žive. I sve smo mi znale te činjenice jedne o drugima. Bilo je žena iz malih sela i onih iz gradova. Žena sa puno škole i žena s malo. Sve zajedno igramo. Od sve tri nacionalnosti, starije i mlađe, nane sa maramama, studentkinje u farmerkama, feministkinje, muškarci, mlada američka istraživačica. Restoran je bio pun vriske i žive muzike, žene igraju kroz restoran. U jednom momentu u kolo dotrčavaju kelner i kuvarica, kuvarica već ima belu maramicu, podvikuje i vodi kolo pravo iza šanka u kuhinju, pored šporeta, narezaka i napolje u hol.… S pesmom i smehom i rukom u vazduhu. I druge, jedna po jedna smeju se i dalje vezu kolo. Zar ovo nije bio naš san? Da razlike među nama ne budu tabu u očima. Da ratna udovica pogleda lezbejku u lice i da se ne boji. Ne u Njujorku ili u Parizu, nego u malom posleratnom gradu u Bosni. Zar nismo verovale da će neke žene preživeti prostore mržnje i igrati sa Ćerkama i Ženama Ubica jer su takvim postale, jer su izabrale da veruju. Jer su odlučile da ne pripadaju Krvi i Tlu. Zar ovo nije bio naš san dok smo slale pakete iz Beograda u Sarajevo 93. i 94. i švercovale knjige Žena u crnom u pasulju jer humanitarne organizacije nisu dozvoljavale politički materijal u paketima. Dok su drugi ubijali, mi smo ženama u podrumima slale reči nežnosti i solidarnosti. A solidarnost je taj zabranjeni politički materijal. Zar naš san nije bio da žene u Bosni imaju poverenja u naš pasulj iz Beograda jer smo tačno znale kakvu politiku stvaramo dok smo slale knjige i pisale brojna javna saopštenja protiv rata, protiv režima, protiv nacionalizma, saopštenja koja nikad nijedan državni list nije štampao. Dok smo stajale sredom u crnom, ćutale i mislile na njih. Mnoge žene s ratnih područja u to vreme za tu činjenicu nisu znale. Te noći, 31. oktobra, našle smo one koje su nas tražile. Druge su jedna drugu prepoznale. Bosanske posleratne feministkinje preživele su ne samo rat, već i predratni patrijarhat. I ako jednog dana odete tamo uverene da bosanske feminističke aktivistkinje nisu imale vremena da pročitaju Simon de Bovoar, što je istina, i pitate ih da li su ikada čule za "Drugi pol", one će vam se nasmešiti. One su ga već otplesale.

Pariz 19–23. januar '99