Dorijan Lo

DVE SLIKE MOJE SESTRE

Prevela Jasmina Tešanović

Ako obična osoba ćuti

to može biti taktički manevar.

Ako pisac ćuti, on laže.

Jaroslav Sajfert

Poza je ukradena od Monroove, zatečena

u poplavi sunca, oborenog pogleda,

sa ružom duge petiljke međ’

zubima.

Moj odbačeni kupaći kostim visi u karnerima

preko njenih rebara, zategnutih bretela, zakačenih

na vratu pozadi. Bosa

na vrućem betonu, povijenih kolena, smešna

da nema skladnih

zavoja na njenim rukama, mekog tela

spram oljuštenog maltera.

Druga slika je u mojoj glavi.

Ona dolazi niz godina kasnije.

U boji je.

Plava kosa kovrdža se nasuprot ravni njenog

lica

kao drveno iverje. Ima na sebi limun

žutu

naboranu bluzu, teksas šorts,

s pupkom uteranim u prorez

iznad srebrne kopče.

Ona stoji spram zida u holu

dok Tata maše kaišem ispred njenog lica.

Komad kože joj je odran

Sa golog ramena, postoje zmijaste

linije preko njenih butina, savršena lokna

oko njenog dugog vrata.

Gleda kroz njega kao da može da vidi

iza njegove glave. Izaziva ga.

Hajde. Opet me udari.

On pušta umotan kaiš da se odmota do poda

i držeći ga za kraj frljači ga

na njen obraz.

Ona se ne mrda ne viče čak ni ne trepće

dok modrica cveta na njenoj slepoočnici

kao cvet koji otvara laticu po laticu

u Diznijevom filmu.

Kapak joj se spušta zbog ljubičastih

latica i dok on odlazi samo joj se oči

pokreću, kao oči na portretu koje te

prate

po muzejskoj prostoriji, njeno lice tvrdoglavi

mesec koji celu noć prati kola, ostaje

zaključan

u okviru zadnjeg prozora

bez obzira na sva skretanja koja činiš,

bez obzira kako daleko odeš.

Šta mi je moj otac rekao

Uvek sam radila šta su mi tražili,

melmac

tanjiri naređani na pocepane krpe, labavo

obavijen gajtan od usisivača oko moje

ruke,

veš visi na konopcu.

Uvek ima mnogo posla, i ja ga radim.

pegla

stoji na svom mestu, vruća u svom plitkom udubljenju

leta dok zdele njegovih ruku

sklanjaju knjigu koju čitam u stranu

Činim što mi se kaže, njegov penis kao vrtlarsko

crevo, u ovoj spavaćoj sobi, u tom kupatilu,

preko,

klozeta, ili mog golog stomaka. Obavljam

kućni posao, izvlačim pozadi korov, opipavam

ljuske tvdokrilaca, leševe

puževa, gomilam uvelu travu u crne kese.

Noću su mu stopala bezbedna u njihovim jastučićima,

svetlo

prelazi sa zida na zid dok hodnikom dolazi

u moju sobu.

Njegov glas, šištanje prskalica trave, mokar

muk znoja u njegovim dupljama, još uvek vlažna

krmelj u uglovima mojih očiju dok se budim.

Leto se završilo. Školski rad mi nije odgovarao.

Moji prsti nisu naviknuti na tankost

jedne olovke, delikatan dodir potreban

da se um odmota.

Istorija. Datum zakucan za zid.

Ispod svakog lika predsednika, citat.

Slika bufala i polja žita,

vagon voza

kružio je noću, moja ruka podignuta da postavi

pitanje

Gde su deca spavala?

(Iz: Ellen Bass & Laura Davis, The Courage to Heal A guide for women survivors of child sexual abuse, Perennial Library, New York 1988.)