Jasmina Tešanović

VUKODLACI IZ OZA

Kada sam bila vrlo mala, kada nisam još znala da čitam i pišem, kada sam svaki dan doživljavala toliko mnogo važnih stvari a da nisam ni znala koliko su konačne; kada se oko mene kretala gomila ljudi čiji sam značaj u svom životu merila po stepenu topline koju su širili, ili rastegljivosti moje pupčane vrpce od izvora moje zavisnosti od njih, tada nisam znala da postoji književnost. Nisam čak znala ni da postoji život , niti da to dvoje imaju neku srodnost , neko međusobnu zavisnost, neko poreklo iz Istog ili slivanje u Isto. Svako veče, istrošena golim preživljavanjem i mudrošću koju sam morala da fabrikujem da ne bih iste greške pravila, padala sam u krevet, sa velikim bolom u nogama. Nisam umela da zaspim, vrtele su mi se rečenice i slike u glavi. Tražila sam od ukućana da mi ne gase svetlo i tada sam pokušavala da spojim reči sa gestovima sa mojim razumevanjem sa naukom. To bi trajalo i trajalo, kolena bi me bolela, vrtela bih se a svetlo mi je šljaštilo pravo u unutarnjost glave gde bih, pritiskajući pesnice na oči, jako, jako, izazivala i prisustvo Zvezda.

I onda je došla moja baka. Ona nije bila obrazovana žena jer ženama u njeno doba obrazovanje nije bilo pristupačno. Svo njeno životno znanje svodilo se na go život i preživljavanje. Nekako kao i moj u to doba. Svako veče ona je sa mnom legala u krevet, jer je morala rano da ustane i da radi u kući i smetalo joj je svetlo, i smetale su joj moje noge koje su se bolno vrtele sve dok poslednja trunka pitanja i energije ne bi iz njih iscurila. Tada je on počela da mi priča priče: nije ih čitala već iz glave pričala. Nisu to bile ni bajke ni priče, već neka vrsta istorije ili dnevnih novina, ali onako kako se nikad nisu pisale. Uzimala bi realan događaj iz našeg svakodnevnog života, uzimala bi uvek moj mali i široki ugao i onda prepričavala zbivanja, razjašnjavajući redosled, smisao i lepotu, istinu i pravdu koji su se sakrivali u svakom i najmanjem ali tako važnom događaju iz mog života. Mislim da sam tako saznala za Boga, ili sam bar ja tako povezala istinu i pravdu, iskupljenje koje su mi njene priče u smislu nudile, sa onom samo njenom molitvom na kraju, pošto bi raspustila kosu i prekrstila se. U svakom slučaju, bol u nogama je brže prestajao. Jednom sam se pobunila, nije mi delovalo pravedno ni iskupljujuće to što su me kaznili zato što nisam htela da jedem kad nisam bila gladna, i nikakav redosled i smisao baka nije mogla da mi unese u tu vrstu haosa. I tada su se pojavile sirene. Moja baka je isričala prvu priču o sirenama koje u ovakvim situacijama, gde bog ne pomaže da istina i pravda zauzdaju život, uzimaju stvari u svoje ruke i daju obrte, obećanja, prostore i boje koje go život, kao takav ne može da ispuni. Posle sirena došli su labudići koji su postajali devojke, čemuregčići sakriveni i zatvorenom kišobranu, kumuregčići sakriveni u otvorenim kišobranima, vodenice soli koje na dnu mora govore... Mešavina meni poznatih i nepoznatih bajki, kako sam kasnije saznala kad sam naučila da čitam...

Mnogo godina kasnije, kad sam i ja dobila ćerku i kad su i nju noge počele da bole pred spavanje, i ja sam pokušala sa istim receptom: da joj ispričam njenu priču, da joj ispravim nepravdu, da uokvirim život , da dam smisao i lepotu neponovljivoj slučajnosti kao što je bilo njeno rođenje. Međutim, stvari su sada drugačije stajale: i deca ne samo mi žene su se emancipovali. Bio joj je dovoljan samo početak priče, ona je sama svoju priču pričala: svoju Crvenkapu u kojoj baka ima velike oči da bi bolje čula a velika usta da bi bolje videla, a vuk se pretvara u umiljato kuče, svoju Pepeljugu koja nije tako glupa da sve sama čisti po kući...

Promenio se jezik, promenili su se ljudi, deca koja ga koriste, promenila se priča koja izlazi iz svih ovih promena. Ali ostala je Sirena, kao potreba ljudske duše da zaleči neuhvatljivu stvarnost i bolna kolena. I njena Priča koja filozofski ima, za mene, očigledno, samo jedan smisao, pored svih onih koje joj autori ili slušaoci-čitaoci upisuju, dopisuju, pripisuju. A to je, uvek ona ista potreba da jezgro čovekovog života dobije sjaj i oblik koji je jedinstven sa njegovim osećanjima. I zato Sirene nisu nerealne, i zato svaka priča, makar ona pričala o sirenama kao jedinim pravim stanovnicima ove planete, ima uporište u stvarnosti i svaka književna potreba je upravo sravnjivanje te stvarnosne potrebe u svetu duha sa stvarnošću kao realnošću: gde su oba plana podjednako važna i čemu mitovi upravo i služe, da objasne u pojednostavljenom jeziku svakodnevnice kako i zašto činimo velike stvari: volimo, ubijamo, stvaramo...

Anđela Karter je feministčka spisateljica koja je prva koliko ja znam napisala bajke kao što ih moja ćerka priča: prisvojila je stare dobre mitove, (zašto žene da se odreknu jezika u kome su odrasle samo zato što nije bio njihov, kad drugi još nemaju?), stare dobre priče, stare dobre bajke i dopisala ih koristeći praznine, nelogičnosti, i svoj višak veselosti i razumevanja svog pola: nema tog umetničkog dela iz muške tradicije, koliko god mu se divili mi žene, kome se ne možemo dopisati ženski deo, a da delo samo dobije na tome. Uradila je to sa Crvenkapicom u kojoj Crvenkapa nije žrtva strašnog muškog već aktivna zavodnica Onog Drugog, Plavobradog je svela na čoveka sa plavom bradom, Markiza de Sada opisala kao Čoveka svojih snova... To je najmanje što možemo da uradimo pre nego što napravimo svoj svet, svoje mitove u kojima će muškarci sebe dopisivati ili jednostavno nemati primedbi ili reči. Upravo Italo Kalvino spada u te pisce, u te muškarce koji je svoje mitove ponudio na dopisivanje, svestan da bez ženske ruke njegovo delo kao ni mnoga druga iz prethodnih vekova neće proći kroz bodljikavu žicu dvadeset prvog veka, ako Vukodlak ne skine svoje krzno, promeni ćud i ne postane Žena.