Sara Pomeroj

PRIVATNI ŽIVOT U KLASIČNOJ ATINI

Prevela Jasmina Tešanović

Sokratovo glat otpuštanje svoje žene dok je ležao na samrti i njegova želja da umre među svojim muškim drugovima je dramatičan ako ne i preteran pokazatelj emocionalnog jaza između muža i žene. Distanca između muževa i žena proširivala se i na druge sfere. Atinski mušarci i žene živeli su odvojene živote, a većina naših informacija je o životu muškaraca. Gotovo da je jednostavnije opisati aktivnosti muškaraca i onda jednostavno reći da žene nisu radile većinu tih stvari.

Zatvaranje žena

Odvajanje polova bilo je prostorno naglašeno. Dok su muškarci većinu svog dana provodili na javnim mestima kao što su tržnica i vežbalište, pristojne žene su ostajale kod kuće. U suprotnosti sa javnim zdanjima za divljenje, koje su uglavnom muškarci posećivali, stambene jedinice u klasičnoj Atini bile su mračne, bedne i nezdrave.

Žene su ostajale kod kuće ne samo zato što im njihov posao nije omogućavao mnogo prilika da izađu već i zbog uticaja javnog mnjenja. Mnogo porodica je često imalo bar po jednu robinju, ali je čak i žena sa robovima bila vezana zahtevima svog domaćinstva, muža, i dece. Bogatije žene su uglavnom slale svoje robove u nabavku. Ali siromašne žene nisu mogle da se drže zatvorene, i zapravo žene su nalazile zadovoljstvo u društvu drugih žena, jer su tračale dok su donosile vodu, prale veš i pozajmljivale alat.

Žene iz svih ekonomskih slojeva izlazile su na festivale i pogrebe. Bliska veza između žena i oplakivanja zapažena u ranijim periodima nastavila se i u klasičnoj Atini. U pokušaju da promoviše demokratizaciju, Solonov zakon je sasekao učešće žena na pogrebima, jer je oplakivanje od strane velikog broja žena bio način za prepotentne porodice da paradiraju svojim bogatstvom. Protesis (stanje bdenja) koje se ranije održavalo u dvorištu sada je trebalo da se odigrava unutra. Samo žene preko šezdeset godina ili u stepenu dece rođaka u prvom kolenu mogle su da uđu u sobu preminulog i da isprate mrtvog kad se telo nosi na groblje, idući za muškarcima u pogrebnoj povorci. Ksantipina poseta Sokratu na sam dan njegove smrti nije bila toplo primljena, ali je Sokratovo ponašanje bilo neobično. Kad su neki muškarci bili osuđeni na smrt od strane ozloglašene Tridesetorice, oni su pozvali svoje sestre, majke, žene i druge ženske rođakinje da ih posete u zatvoru.

Mnogo je raspravljano da li su žene prisustvovale dramskim predstavama. Čini se da verovatno jesu, ali i suprotno vrlo ubedljivo može da se tvrdi. Dramski festivali su evoluirali od obožavanja Dionizija, i sve su uloge glumili muški glumci; ali kako Euripidove Bacchae pokazuju, žene su bile krajnje oduševljene učesnice u kultu ovog boga. S druge strane, žene koje nisu imale robinje da čuvaju njihove bebe verovatno nisu bile u stanju da prisustvuju celodnevnom izvođenju, ili čak da vide i jednu predstavu. Ono što je zanimljivo u ovoj raspravi jeste da, brojne kao što su verovatno bile u nizu godina, žene, prisutne ili odsutne, nisu bile primećivane od strane naših drevnih autoriteta.

Razdvajanje polova bilo je izraženo u privatnoj arhitekturi kroz stvaranje posebnih odaja za žene i muškarce. Žene su obično živele u udaljenijim prostorijama, daleko od ulice i javnog prostora u kući. Ako kuća ima dva sprata, žena bi zajedno sa ženskim robinjama živela na gornjem. Polovi su bili odvojeni da bi zauzdali robove u kući da se razmnožavaju bez dozvole gazde.

Postoje, međutim, neki nagoveštaji da su uobičajni standardi pristojnosti bili prošireni za vreme druge polovine peloponeškog rata. Andocides opisuje neslavni menage a trois koji se sastojao od Kalijasa i dve građanke, od kojih je jedna bila njegova zakonita žena, a druga majka njegove žene koja je postala njegova konkubina koja mu je kasnije i sina rodila. Drugi primer je Hiparete, Alkibjadova žena, koja se čini se ponašala vrlo nezavisno kada je napustila njegovu kuću da bi se razvela.

Još jedna žena visokog porekla čije je ponašanje bilo neobično bila je Agariste, Alkameonidova žena. Ona je bila jedna od tri svedoka koji su svedočili da je Alkibijades slavio Misterije u kući Karmida. To što je ona prisustvala toj noćnoj proslavi i javno identifikovala nekoliko učesnika je izuzetno s obzirom na zabrane nametnute ženama u vremenu mira.

Slobodne žene su obično bile zatvorene tako da ne mogu da ih vide muškarci koji im nisu bili bliski rođaci. Dobar govornik bi mogao da tvrdi da su neke žene čak bile previše skromne da ih i rođaci vide, a za nepoznatog muškarca da uznemiri slobodnu ženu u kući drugog muškarca bilo je ravno kriminalnoj radnji. U prvoj četvrtini četvrtog veka pre naše ere, jedan muž koji je ubio zavodnika svoje žene dao je živu sliku svog životnog stila:

Atinjani, kada sam odlučio da se ženim, i doveo ženu u moju kuću, neko vreme bio sam sklon da je ne uznemiravam, ali ni ona nije trebalo da bude slobodna da radi šta hoće. Pazio sam na nju koliko je to bilo moguće, i ozbiljno sam shvatio svoju dužnost kao muž. Ali kada se moj sin rodio, počeo sam da imam poverenja u nju, i svu moju imovinu stavio sam u njene ruke, smatrajući da je to najveći dokaz intimnosti.

U početku, Atinjani, bila je najbolja od svih žena. Bila je pametna, štedljiva, i kuću je držala u redu. Ali onda je umrla moja majka; i njena smrt bila je uzrok svih mojih nedaća. Jer kad je moja žena prisustvovala njenoj sahrani, video ju je taj muškarac, i kroz neko vreme, on ju je zaveo. Potražio je našeg roba koji ide na tržnicu, i nudeći joj se, pokvario ju je.

Prvo sada, gospodo, moram da vam kažem da imam malu dvospratnu kuću, sa ženskim odajama gore, a muškim dole, i obe su iste veličine.

Kad je rođen naš sin, njegova majka ga je dojila; ali da bi izbegla penjanja uz stepenice svaki put kad bi morala bebu da previje, ja sam živeo gore a žene dole. I tako je to postalo uobičajno za moju ženu da ide dole često i spava sa detetom, da bi ga podojila da ne plače.

To je bila situacija dugo vremena, i nikad nisam posumnjao, ali sam bio tako naivan da sam mislio da mi je žena najčednija u gradu.

Vreme je prolazilo, gospodo; vratio sam se kući iznenada sa sela, i posle večere moj sin poče da plače i da vrišti. Zapravo ga je rob namerno zadirkivao da bi on to činio, s obzirom da je muškarac bio u kući – kako sam kasnije saznao.

Rekao sam ženi da ide i podoji bebu, da bi prestala da plače. Isprva je odbijala, kao da joj je drago da me vidi ponovo u kući posle toliko vremena. Onda sam se naljutio i rekao sam joj da ide.

"O da," rekla je "tako da možeš da gustiraš malu robinju ovde. Već si je ranije dovlačio kad bi se napio!"

Nasmejao sam se. Ustala je, izašla iz sobe, zatvorila vrata, praveći se da se šali, i okrenula ključ u bravi. Ne misleći ništa o tome, bez trunke sumnje, rado sam legao da spavam posle mog dugog puta sa sela.

Oko zore se vratila i otključala vrata. Upitao sam je zašto su vrata škripala u toku noći. Rekla je da je lampa pored bebe pregorela i da je morala da ide kod suseda po svetlost.

Ćutao sam, misleći da je zaista tako bilo. Ali mi se učinilo, gospodo, da je stavila šminku na lice, iako joj je brat bio umro nema ni mesec dana. I tada ništa nisam rekao, samo sa otišao bez reči.

Govornik Eufilitus se brani od optužbe za ubistvo sa predumišljajem, zato što su on i njegovi prijatelji usmrtili Erastenesa kad ga je uhvatio u krevetu sa svojom ženom.

Govor izaziva mnogo sumnji u vezi sa Eufilitusovim motivima. Pošto mu je žena rodila sina, cilj njihovog braka bio je ispunjen. Eufiletus vrlo pažljivo ističe da su indiskrecije njegove žene počele posle rođenja deteta, tako da nema sumnje u vezi sa zakonitošću deteta. Preselio se na gornji sprat i verovatno je spavao sa robinjom. Kaže da ga je žena optužila za to i možemo smatrati optužbu tačnom, ili da se pitamo zašto je majka umesto robinje previjala dete noću. Eufilitus je mogao da zadrži miraz svoje žene za sina kao kaznu za njenu preljubu, iako ovo nije sigurno. Izgleda, međutim, da ako muž rogonja mora da vrati miraz, onda bi on bio kažnjen za zločin koji nije počinio; ako bi žena preljubnica bila vraćena svojim rođacima bez miraza, oni bi bili kažnjeni što je nisu pravilno odgojili. Eufilitus je bio osoba skromnog bogatstva. Priznaje da mu je kuća mala; ima samo jednu robinju i nije zaposlio dojilju. Pa ipak, ima odvojene odaje za muža i ženu, iako žena ponekad spava u sobi svoga muža. (Njegova tvrdnja da nije uznemiravao mnogo ženu u početku je verovatno eufemizam za nemanje seksualnih potraživanja od nje).

Oblačenje pristojnih žena takođe je služilo da se sakriju od pogleda nepoznatih muškaraca. Oblačenje žena je po modernim standardima bilo jednostavno. Materijal koji se koristio u klasičnim vremenima obično je bio vuna ili pamuk, ali su prostitutke nosile šafran obojene materijale od providne gaze. Stil haljine bio je ili jonski ili dorski. Himation ili šal, nosio se u oba stila i mogao je da se navuče i na glavu kao kapuljača. S obzirom da je chiton bio smeran, težio je da bude odeća za javnost, a kraća tunika nosila se u kući i kao spavaćica i donji veš. Bila je velika raznovrsnost sandala i papuča. Sandale sa kaiševima između prstiju na nogama su nošene, kao i sandale sa kaiševima omotanim oko donjeg dela noge sve do kolena. Neke žene nosile su cipele sa platformama na đonovima da bi bile više.

Slike na vaznama pokazuju žene dok se kupaju i obavljaju razne vrste ličnog toaleta. Skidale su stidne dlačice ili spaljivanjem ili čupanjem. Kozmetiku su koristile domaćice kao i prostitutke. Bela put smatrala se privlačnom jer je dokazivala da je žena dovoljno imućna da ne mora da izlazi na sunce. Puder od belog olova obično se koristio u te svrhe, i kada bi žene išle napolje obično bi se štitile od sunca suncobranom. Koristile su ruž za obraze.

Iako je haljina bila jednostavna, nakit i frizure mogli su da budu komplikovani. Žene su kosu nosile puštenu, zahvaćenu rajfom ili trakom, ili vezanu u punđu ili spletenu. Ponekad su se koristile i lažne kovrdže. Kosa robova se obično šišala. Neki od ovog sjajnog nakita još uvek može da se vidi, jer je sačuvan zajedno sa bronzanim ogledalom i posudama za kozmetiku u grobovima žena sa kojima su sahranjeni.

Neke žene su naslikane na svojim nadgrobnim pločama dok biraju nakit iz kutije koju im rob pruža, ili dok se kite uz pomoć ogledala. U poglavlju III primetili smo pomanjkanje arhaičnih nadgrobnih spomenika koji obeležavaju žene u Atici i usudili smo se da pretpostavim da je njihovo odsustvo bilo stimulisano zakonima protiv raskoša koji su vladali u šestom veku pre naše ere. S obzirom da su haljina i aktivnosti žena često pokazatelj bogatstva njihovih muževa, ne iznenađuje nas da u sahranama žena nađemo pokazatelj statusa porodice ili upotrebne predmete iz jedne dobrostojeće klase.

Fizičko stanje žena

Ispitivanje geometrijskih grobova nagoveštavaju da su se ženske smrti povećavale za vreme godina rađanja dece. Rađanje je bilo teško. Medeja je izjavila da bi više volela da stoji u prvim redovima bitke tri puta nego jedanput da se porodi. Mnogo žena je nudilo darove zahvalnosti Eiletiji, boginji rađanja. Odeća žena koje su umrle na porođaju posvećena je Artemis na Brauronu s obzirom da je ona bila svetica životnog ciklusa žene - i ima niz klasičnih reljefnih skulptura očigledno žena koje su umrle na porođaju. Počev od klasičnih vremena i nastavivši kroz rimski period, žene postaju mnogobrojnije od muškaraca kao darodavci Asclepiusu, bogu zdravlja.

Majke i babice su obično pomagale ženama pri porođaju. Bili su tu i muški lekari, ali neki primeri iz Hipokritovih Aforizama ne pokazuju da su njihove usluge bile poznate korisne:

30. Akutno oboljenje je fatalno za trudnu ženu.

31. Pobačaj sledi posle ispuštanja krvi kod trudnica, naročito ako je fetus veliki.

32. Ako žena povraća krv, prestaće sa početkom menstruacije.

41. Da bi se odredilo da li je žena trudna, dajte joj napitak hidromel pre spavanje na prazan stomak. Ako dobije bolove u stomaku, onda je trudna, ako ne, onda nije.

42. Trudnica ima lep ten ako je dete muško; loš joj je ten ako je žensko.

43. Ako trudnica ima erysipelas materice, umreće.

48. Muški fetus oslanja se na desnu stranu, ženski na levu.

49. Kada se koristi se lek za kijanje da bi se izbacio ostatak posle porođaja, valja zapušiti usta i nos.

Materinstvo u ranom uzrastu u kombinaciji sa životom provedenim u zatvorenom, bili su loši po zdravlje Atinskih žena. Više dece je rođeno u prvoj polovini dvadesetogodišnje plodnosti nego u drugoj, čineći razdoblje od šesnaest do dvadeset šest godina najopasnije. Zanimljivo je setiti se ovde Plutarhovog odobravanja spartanskog običaja da se devojke udaju sa osmnaest godina jer su tada u boljem fizičkom stanju da rađaju decu, iako su mu se iz drugih razloga više dopadali rani brakovi. Ksenofon, Platon i Aristotel su svi verovali da spartanski običaji u vezi sa ženama imaju više doslednosti. Ksenofon je hvalio Spartance što hrane svoje devojke isto kao i dečake, jer to nije bio običaj među Grcima. Razlika u ishrani mogla je da postoji još kod beba koje sisaju. "Porcije majke" koje su Jonske žene dobijale u Persepolisu 489. pre naše ere bile su tačno duplo veće u vinu, pivu i brašnu ako je žena rodila muško u odnosu na one koje su rodile žensko.

Ksenonfon je takođe odobravao sparatanski običaj koji je ženama dozvoljavao da vežbaju tako da mogu da održe dobro fizičko zdravlje za materinstvo. Lepo razvijeni stas Spartanki izazivao je komentar među atinskim domaćicama u komediji Lysisitrata, iako se može reći da je obavljanje kućnih poslova, naročito hod napred nazad po prebivalištu, omogućavalo atinskoj ženi veliki prostor za naporne vežbe.

U Republici, Platon preporučuje fizičke vežbe za žene i tvrdi da bi žene trebalo da postanu roditelji prvi put sa dvadeset godina a muškarci sa trideset.

Aristotel je predložio da se trudnice nateraju da vežbaju zakonskim putem tako što moraju svakodnevno da šetaju do božanstva koja štite porođaj. Takođe je primetio da nije poželjno da jako mladi ljudi prave decu, jer će tako većina beba biti ženska, a majke će imati teži porođaj i pre će da umru na porođaju. Predložio je idealnu dob za brak osamnaest godina za žene a trideset sedam za muškarce.

Mnogo žena je preživelo godine podizanja dece, iako činjenica da ima manje informacija o menopauzi nego o plodnosti podrazumeva da je manje žena prošlo to iskustvo. Doba menopauze bilo je tipično od četrdeset do pedeset gdoina. Solonov Pogrebni zakon koji dozvoljava ženama preko šezdeset godina koje nisu bliske rođake da posete preminule pokazuje da su neke žene dospele do poznih godina. Bilo je i starih muškaraca, iako su kao grupa stariji predstavljali mali procenat u odnosu na stanovništvo.

Seksualnost

Seksualno ponašanje žena iz grada regulisao je zakon - uglavom onaj koji je pripisan Solonu koji je sam bio homoseksualac. Staratelj neudate žene uhvaćene in flagrante imao je pravo da je proda kao robinju. Nije mi poznat nijedan slučaj u kome se ta prodaja zaista i odigrala, bilo zato što je strogost kazne bila velika, ili zato što otac nije bio spreman da porodični skandal prikaže u javnosti. S obzirom da je cilj brakova između građana bio da se proizvedu zakonita deca, preljuba je bila javna uvreda jer je mogla da završi sa uvođenjem deteta koje nije u srodstvu sa mužem – i verovatno i potomak ne-Atinjanina – u kuću muža i grupnim kultovima rođačkih grupa da se nametnu građanima Atine. Obe strane bivale su strogo kažnjavane, ali bez obzira na kazne, slučajevi preljube su zabeleženi.

Kazne za muškarca uhvaćenog u preljubi sa građankom su pokazatelji atinskog stava prema svojim domaćinstvima i ženama. Kazna za silovanje bila je manja nego kazna za zavođenje. Zavođenje se smatralo opakijim zločinom od silovanja, jer podrazumeva vezu na duži vremenski period za vreme kojeg zavodnik osvaja ženinu naklonost i pristup dobrima domaćinstva njenog muža. U gradu u kome su samo muškarci i muška deca pripadali porodicama u bilo kom stalnom obliku, ali u kome su se žene lako premeštale iz porodica svojih očeva u porodice muževa po redu, muškarci su lako sumnjali u lojalnost žena prema porodicama u kojima su se nalazili. Prema tome, oštećeni muž je imao pravo ali ne i obavezu da ubije zavodnika. Silovatelj bi zadobijao neprijateljstvo žene i prema tome bi bio manja pretnja za muža. Kazna za silovanje bila je novčana.

Zanimljivo, atinski zakon koji je regulisao seksualno ponašanje nije bio ograničen na to šta neko ne sme da radi, već se bavio i time šta bi čovek trebalo da radi. Tako da je muž naslednice valjalo sa njom da ima bračne odnose tri puta mesečno. Dok to nagoveštava da je glavni cilj njihovog sjedinjavanja bio da proizvedu naslednika, Plutarh dodaje još jednu dimenziju toj vezi kad kaže da svaki muž mora da pokazuje naklonost prema dobroj ženi tri puta mesečno jer će rezultat biti smanjenje bračne tenzije.

Snošaj tri puta mesečno bio je procenjen kao dovoljna seksualna pažnja za "dobre" žene građanke; mnogo žena je bez daljnjeg imalo manje šansi. Kao što smo videli, društvena segregacija polova u klasičnoj Atini i legalni zakoni koji se tiču bračnih odnosa mogli su da seks između žene i muža učine obaveznim činom – ispunjenim razmnožavanjem – pre no intimnim emotivnim susretom. U Liristrati tačno je da su im muževi bačeni na kolena čistim seksualnim gladovanjem, ali ovo ne protivreči tvrdnji da je bračni odnos bio bez ikakvog koncepta duhovnog sjedinjenja. Ako muž nije bio odsutan zbog vojnog pohoda, ili uživajući u društvu svojih drugara u homoseksualnim odnosima, ili se zabavljajući sa prostitutkama, on će verovatno, ako je postao otac traženom broju dece, spavati u odvojenim odajama ili sa svojim robinjama, pre no da rizikuje ženin abortus ili čedomortsvo. Prema tome, možemo da pretpostavimo da je seksualno isksutvo većine Atinjanki građanki bilo nezadovoljavajuće.

U vidu oštrih kazni, preljuba nije bila laka ili mudra alternativa bilo za žene ili muškarce, i imajući sve faktore u vidu, atinska atmosfera nije bila blagonaklona homoertoskom iskustvu između dveju žena. Prema tome, masturbacija izgleda da je bila jedini društveno prihvaćen ventil za seksualne apetite žena. Neke slike na vaznama prikazuju falične instrumente koje su žene koristile za samozadovoljavanje, i pominju se takva pomagala od strane pristojnih žena u Liristrati:

LYSISTRATA: Ovo je nešto što sam obrtala mnogo besanih noći.

KALONICE: Mora da se istanjilo ako si ga toliko rabila.

U klimi seksualne izgladnelosti, pribegavanje masturbaciji kod žena moglo se i očekivati. Iako je Platon izmislio bajku – pripisujući priču Aristofanu – u kojoj je imao cilj da objasni prirodno poreklo ženske homoseksualnosti, nemamo čvrste dokaze o lezbejskim vezama koje su se zapravo odigravale među građankama. Međutim, ne bismo trebali da argumente prihvatimo ex silentio kad su stvari drevne istorije u pitanju; naši izvori možda jednostavno nisu bili dovoljno zainteresovani da opisuju seksualne aktivnosti koje nisu muške.

Možemo, međutim, da izmerimo verovatnost lezbejstva među pristojnim ženama Atine spram odsustva dva važna faktora prisutna u društvima Sparte i Mitilena na Lezbosu, gde znamo sa izvesnom sigurnošću da je ženska homoseksualnost postojala. U Atini, za razliku od drugih gradova, žene nisu uglavnom nailazile na visoko mišljenje kod drugih žena; i adolescentne Atinjanke nisu bile vaspitane za onaj sveženski duh koji je bio prisutan u Sparti ili na Lezbosu. Kao što smo videli, Atinjanke nisu samo bile odsečene još u veoma ranoj fazi od svih muškaraca, pa i svojih muževa, već su najčešće bile i zatvorene u svojim domovima – daleko od veza sa svim drugim ženama osim sa majkama i sestrama, ili robinjama.

Ali zato znamo, s druge strane, da su prostitutke u Atini, ne samo uživale u širokom dijapazonu heterseksualnih različitosti, već takođe i u homoseksualnim vezama – opet, na osnovu crteža na vaznama koje pokazuju falična pomagala smišljena za simultanu upotrebu dveju žena. Ali jaz između pristojnih žena i prostitutki bio je toliko veliki da ne smemo da pretpostavljamo od jedne grupe do druge; pre možemo ovaj drugi slučaj da uzmemo kao slučaj za sebe.

Prostitutke

Prostitucija je cvetala u Grčkoj još od Arhaičnog perioda. Veliki gradovi, naročito oni na obali u kojima su boravili mornari, izdržavali su veliki broj prostitutki. Kao što smo ranije pomenuli, jedan od načina da Atina postane atraktivan grad na kopnu bio je institucionalizovati državne javne kuće sa radnom snagom robinja.

Nisu samo robinje bile prostitutke. Kao i svaki drugi rob i prostitutka je mogla da osvoji svoju slobodu od strane gospodara, ili je mogla da iskupi svoju slobodu tako što bi dobila zajam od svojih nekadašnjih klijenata. Ona bi isplatila svoj dug od zarade koju ostvari kao slobodna prostitutka. Na ovaj su način mnoge oslobođene žene i slobodne negrađanke Atine, sa stalnim boravkom u Atini, vršile svoju profesiju. Morale su da budu registrovane i plaćale su poseban porez. One na vrhu ove društvene klase zvale su se hetairai ili "družbenice muškaraca". Mnoge od njih, pored fizičke lepote, imale su i intelektualno obrazovanje kao i umetničke talente, atributi koje su od njih pravile zanimljivije društvo atinskim muškarcima na zabavama od njihovih zakonitih žena. Nije slučajno najpoznatija žena u petom veku u Atini bila Aspasia, žena stranog porekla, koja je počela kao hetaira a završila kao gospođa, a koja je u toku svog života živela sa Periklom, političkim vođom Atine. Aristofan se šalio da je zahvaljujući njenom uticaju Perikle započeo pelopenški rat. Plutarh je bio mnogo blaži, i dodao je:

"Izvori tvrde da je Perikle veoma cenio Aspasiju zato što je bila pametna i politički mudra. Uostalom, ponekad bi je i Sokrat posećivao, dovodeći svoje đake, a njegovi bliski prijatelji dovodili su svoje žene da je slušaju – iako je vodila instituciju koja nije bila ni obična niti pristojna, s obzirom da je vaspitavala grupu mladih ženskih družbenica da postanu kurtizane. Eskines tvrdi da je Lisikle trgovac ovaca, čovek niskog porekla i skromne prirode, postao najvažniji čovek Atine pošto je živeo sa Aspazijom posle smrti Periklea. Prema tome, ima dosta istine u Platoovom Menexenus-u (iako je prvi deo napisan uvijeno) kada se tvrdi da je imala reputaciju da se druži sa mnogim Atinjanima kao profesorka retorike. Pa ipak, čini se da je Perikloova vezanost za Aspaziju bila uglavnom erotska. Naime njegova zakonita žena bila je njegova bliska rođaka, a prethodno je bila udata za Hiponikusa i rodila mu je sina Kalijusa, 'Imućnog'; a dok je bila udata za Periklea rodila je Ksanitupsa i Paralusa. Kasnije, kada su otkrili da nisu zadovoljni zajedničkim životom, on ju je venčao sa njenim odobravanjem za drugog muškarca, a on sam je uzeo Aspaziju i vrlo ju je cenio. Priča se da ju je ljubio toplo na odlasku za tržnicu i u povratku, svaki dan."

U komedijama o njoj se govori kao o novoj Omfale, ili Deainiri i Heri. Kratinus ju je otvoreno zvao kurvom u sledećem pasusu:

"Kao njegova Hera, Sodomija je rodila Aspaziju.

Bestidna kurva".

Štaviše, čini se verovatno da mu je rodila sina kopile, jer Eupolis, u Demes-u, ga opisuje kako se raspituje:

"Da li je živ moj sin kopile?"

Na šta Mironides odgovara;

"Da, i postao bi čovek odavno,

da se nije uplašio kurvinog zla".

Moderni naučnici protivreče nekim Plutarhovim tvrdnjama. Verovatno je veza između Perikla i Aspazije počela bar pet godina pošto se razveo od žene. Rodila je jednog sina Periklu a jednog Periklovom nasledniku Lisiklesu.

U Platoovom Meneksenusu, svakako ne ozbiljnom radu, saznajemo da je Aspazija sastavila pogrebni govor na koje se gore odnose. Govor sadrži preporuke za strogo ponašanje građanki, a u Meneksenusu Aspazija se vidi kao veoma sposobna žena da rađa i gaji decu. Ova mišljenja nisu prigodna za usta obrazovane i slobodne žene kakva je bila Aspazija, ali je bitno setitite se da je ona preporučivala žene građana a ne žene kakva je ona bila.

Oženjenim Atinjanima bilo je dozvoljeno da se pare sa prostitukama. Naravno, robinje su takođe bile dostupne svojim gospodarima ili njihovim prijateljima u seksualne svrhe. Malo se čuje primedbi njihovih žena, iako je Eufeltusova žena je zvocala svom mužu zbog intimnosti sa robinjom. Pa ipak, kad je Alkibijad pokazivao svoju slobodu da bi se družio sa prostititukama i dovodio ih u kuću, žena mu je otišla i pokušala je da dobije razvod. Imala je veoma veliki miraz (deset talenata za udaju a deset po rođenju sina) koji bi Alkibijad morao da vrati da je razvod odobren. Tako da kad je Hparete pokušala da registruje razvod sa archon, Alkibijad ju je fizički podigao i doneo kući prolazeći kroz tržnicu, i niko se nije usudio da mu se suprotstavi. Nastavila je da živi s njim sve do svoje smrti ne mnogo kasnije. Kada je i sam Alkibijad umro u egzilu obeščašćen, jedna verna kurtizana, Timandra, pobrinula se za njegovu sahranu.

Muškarci su se retko ženili pre trideset godina a neoženjeni muškarci nisu imali druge mogućnosti da upražnjavaju heterseksualnost osim sa prostitutkama ili robinjama. Kako je izgleda bilo manje žena nego muškaraca u celokupnom stanovništvu tog vremena, zajedničke žene ili prostitituke bili su rešenje. Neki su muškarci živeli sa konkubinama u manje više trajnim odnosima. Kada je muškarac živeo sa konkubinom, ona se smatrala njegovim seksualnim vlasništvom na vrlo sličan način kao i zakonita žena. Silovanje ili zavođenje konkubine povlačilo je iste kazne kao i prestupi protiv zakonite žene. Važna razlika između zakonitog braka i manje formalnih veza je ta što posle građanskog zakonika iz 451-450 pre n.e, deca konkubina nisu mogla da se smatraju građanima i bilo je takođe problema u vezi sa njihovom sposobnošću da nasleđuju.

Protistutke su bile poznati zlatoljupci. Bile su jedine žene u Atini koje su nezavisno kontrolisale velike količine novca. Još iz vremena Rodopise, egipatske kurtizane koju je solobodio Safin brat, prostitutke su bile poznate da koriste novac na vrlo neobičan način. Za Rodopis se smatralo da je dala novac da se izgradi piramida. Herodotus odbacuje ovu priču, ali opisuje skupu posvetu za koju on misli da je ona napravila u Delfiju. To je bila prva od mnogo grčkih priča o bajnim prostitukama.

Rodopis i Aspazija su bili neobično uspešni. U odsustvu muških zaštitinika, karijere prostitutke su bile hazardne. Neaira, tačno je, uspela je da podigne troje dece, ali se čini verovatno da su prostitituke vršile čedomorstvo u većem stepenu od žena građanki. Prostitutke su odabirale ćerke spram sinova da bi ih ove nasledile u poslu. Takođe su kupovale mlade robinje ili sakupljale napuštenu žensku decu. Učile su devojke svom zanatu, i držale su ih u javnoj kući da bi stekle prihod kad im prođe vreme.

Iako život Atinjanke deluje bled spram modernih prednosti, naročito u suprotnosti sa mogućnostima koje su Atinjani imali, nismo u situaciji da sudimo da li je većina žena bila nezadovoljna ili nesrećna. Građanke su bile zbrinute i zaštićene zakonom, i imale su satisfakciju da znaju da će im deca biti građani. Kroz instituciju miraza, većina žena je uživala u ekonomskoj sigurnosti celog svog života, i udovice i stare žene su naročito bile zaštićene zakonom. Komedija, iako puna mizoginije, takođe pokazuje ljubav u braku. Ženska mišljenja su imala neki uticaj, jer tužilac Neaire podseća porotnika da će ona biti prinđena da odgovara njihovim ženama, kćerkama i majkama ako je oslobode. Iako je bilo robinja u kući, kad bi žena bila odsutna od kuće ona je žestoko nedostajala jer je deci i domaćinstvu bila potrebna njena pažnja. Pogrebni reljefi pokazuju tugu celog domaćinstva – muža, dece, i robova – kad žena umre. Sledeći je epitaf iz četvrtog ili trećeg veka pre. n. e. iz Pireja, luke Atine.

Čerestrate leži u ovom grobu. Dok je bila živa

muž ju je voleo. Kad je umrla on je tugovao.

Iako modernoj ženi niti uloga hetaira-e niti zatvorene žene ne deluje privlačno, za nas je izazovno da idealizujemo prvu a sažaljevamo drugu. Hetaira je imala pristup intelektualnom životu u Atini, koji danas cenimo, i popularna kurtizana ako nije bila robinja imala je slobodu da bude s kim god hoće. Priznajemo da su naši izvori jednostrani, ali činjenica da znamo za toliko žena koji su pokušale da žive kao poštovane žene, dok ne znamo ni za jednu ženu građanku koja je htela da postane kurtizana, mogla bi da nas natera na ponovno razmatranje pitanja koja je bila bolja uloga u klasičnoj Atini – družbenice ili žene.

(Iz: Sarah B. Pomeroy: Goddesses, Whores, Wives and Slaves, Schocken Books, New York, 1975.)