Lepa Mlađenović

ŽENSKA PRAVA U
UJEDINJENIM NACIJAMA

Pogled na status ženskih ljudskih prava na 54. zasedanju
Komisije za ljudska prava Ujedinjenih nacija,

Ženeva, Aprila 1998.

Uvod

Ujedinjene nacije su podeljene na mnogobrojne takozvane agencije koje autonomno deluju. Što se tiče ženskih ljudskih prava, ona su posebna tema Komisije za status žena, sa sedištem u Njujorku kojom predsedava Patriša Flor, feministkinja iz Nemačke, zatim Komisije za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, a od 1995. tema su Specijalne izveštačice UN za nasilje nad ženama, Radike Komarasvami, feminističke advokatkinje iz Šri Lanke. Međutim unutar organizma Ujedinjenih nacija postoji i Komisija za ljudska prava, sa sedištem u Ženevi.

Komisiju za ljudska prava od septembra 1997. vodi Visoka komesarka za ljudska prava, Meri Robinson, bivša predsednica Republike Irske. Prvi put u istoriji Ujedinjenih nacija žena je na mestu Visokog komesara za ljudska prava! I to ne samo žena, nego pro feministkinja.

Zasedanja Komisije za ljudska prava

Zasedanja Komisije za ljudska prava održavaju se svake godine u Ženevi i traju šest nedelja. Komisiju sačinjavaju 53 zemlje članice UN, sa mandatom na 4 godine. Ostale od 185 ukupnih zemalja članica UN imaju status posmatračica. Zasedanja Komisije izgledaju otprilike ovako: u prednjem delu jedne večernje sale napred je dugački sto za kojim sedi Predsedavajuća osoba (Chairperson) i one/oni koje podnose izveštaje. U polukrugu mesta za zemlje članice Komisije. Okolo su mesta za zemlje posmatračice i NGO koje imaju specijalni status pri UN.

Jedno tipično zasedanje izgleda tako što izveštaj od 10 minuta daje vladina delagacija, o stanju ljudskih prava u toj zemlji. Nakon toga reč uzimaju unapred prijavljeni diskutanti iz nevladinih delegacija koji imaju po 5 minuta za intervencije. Zemlje koje nisu u posebnim krizama dođu na red da daju izveštaj svakih 3-5 godina. Međutim SR Jugoslavija od 1993. ima Specijalnog izvestača Ujedinjenih nacija za bivšu Jugoslaviju. Specijalni izveštači UN podnose svoje izveštaje Komisiji svake godine. Što se tiče Specijalnih izvestača za bivšu Jugoslaviju, u prvom mandatu je to bio Mazovjetski (Mazowietzky), u drugom Elizabet Rem (Elisabet Rehn), a u trećem, od ove godine, je Jirži Dinstbir (Jiri Dinstbir).

Aktivistkinje za ženska ljudska prava koje prate zasedanja obično su tu da bi lobirale predstavnice svojih vlada kako bi izveštaji obuhvatili deo o ženskim pravima. Ili, da bi oponirale izveštajima svojih vlada. Iako je poslednjih godina bilo pomaka, obično se o ženskim pravima jako malo čuje na ovim zasedanjima. Ali tako nije bilo i ove godine!

Šestog aprila 1998. u 14h počelo je istorijsko zasedanje Komisije za ljudska prava. Za prednjim stolom pored Predsedavajućeg iz Južne Afrike sedele su tri žene: Mari Robinson, Patriša Flor i Radika Kumarasvami. Nakon što je svaka dala svoj 10 minutni izveštaj o stanju ženskih prava, nastala je dvočasovna diskusija na kojoj su uzimale reč članice vladinih i nevladinih delegacija. Diskutovalo se o seksualnom nasilju u ratu, ženskim pravima u UN-u, ženskom tumačenju Kurana, prostituciji.... itd. Mari Robinson je na više načina isticala da su ženska prava – ljudska prava. Radika Kumarasvami je iznela jedan potpuno feminisitčki stav o muškom nasilju nad ženama u ratovima, a Patriša Flor je tražila od Komisija za ljudska prava da ženska prava postave kao stalnu tačku dnevnog reda, što do sada nije bio slučaj.

Na toj sesiji je bilo istorijskih dogovora: pre svega prvi put u istoriji UN sastale su se Predesedavajuća Komisije za status žena i Visoka komesarka za ljudska prava i dogovorile se o saradnji. Do sada ove dve komisije nisu sarađivale. Dalje, prvi put je na zasedanju Visoka Komesarka govorila isključivo o ženskim ljudskim pravima. Dalje, dogovoreno je da će UNIFEM proslediti 'program integracije', što podrazumeva da će o principima ženskih ljudskih prava početi sistematska obuka osoblja UN na svim nivoima. Tako su konačno, nakon 50 godina Ujedinjenih nacija ženska ljudska prava postala integralni sadržaj Komisije za ljudska prava!

Izveštaj Specijalne izveštačice UN za nasilje nad ženama

Specijalna izvestačica za nasilje nad ženama svake godine piše izveštaj na odredjene teme. Ove godine izveštaj od obaveznih 50 strana obuhvatio je 'Nasilje nad ženama u doba rata i oružanih konflikata, od strane državnih institucija (policija, zatvor, pritvor) i u situacijama izbeglištva i raseljenost'. Drugim rečima, analizarala je državno muško nasilje nad ženama. U izveštaju je pokrivena situacija položaja žena u ratovima u oko 20 zemalja. U opštem uvodu je jasno rečeno da se žene zloupotrebljavaju kao instrumetni rata na različite načine, a posebno kroz seksualno nasilje. Pored toga, jedan deo izveštaja govori o pravnim međunarodnim mehanizmima kojima se obezbeđuje zaštita žena koje su preživele muško nasilje u ratovima. Tako se vidi da statut Međunarodnog krivičnog tribunalo za bivšu Jugoslaviju po prvi put svrstava silovanje kao 'zločin protiv humanosti'. Međutim, se silovanje ne pojavljuje eksplicitno pod drugim oblicima zločina, ali tužilac suda je u konkretnim, različitim slučajevima počinitelje za silovanje u ratu tužio/la za 'mučenje', 'genocid' i ' ratni zločin'. Izveštačica na kraju imperativno zahteva da u statutu permanentnog Međunarodnog krivičnog suda (čije stvaranje je u toku) eksplicitno bude rečeno da su seksualno nasilje, prisilna prostitucija, prisilna trudnoća i silovanje oblici sva tri najvažnija krivična dela u ratu: ratnog zločina, genocida i zločina protiv čovečnosti.

Posebni dodatak (Addendum) na izveštaj Specijalne izveštačice je 40 strana 'Izveštaja o položaju žena za vreme i nakon genocida u Ruandi'. Izveštaj daje sažetu jednu od najtragičnijih slika situacije žena za vreme genocida. Tako na primer, u tački 79. Izveštaja, Izveštačica piše: 'Mnoge preživele žene, uključujući i one sa kojima je Specijalna izveštačica razgovarala, bile su seksualno mučene tako sto su im grudi bile odsečene, kiselina bačena na polne organe, ili su im reproduktivni sistemi bili permanento oštećeni kao rezultat velikih objekata koji su ubacivani u njihove vagine.' Pored svedočanstava žena, Izveštaj daje i tragičnu sliku sa Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu, kao i tragičnu sliku zdravstvene, ekonomske, i celokupne situacije trenutno u Ruandi. Na primer, dva ginekologa na pretpostavku da je oko 85% preživelog ženskog stanovništva bilo žrtva seksualnog nasilja neke vrste. (Centar za žene žrtve rata u Zagrebu priprema prevod oba izveštaja, kontaktirajte Nelu i Gordanu, tel. 385.1.4823.188)

Paralelne aktivnosti

Obično, paralelno sa zasedanjima Komisije, u zgradi UN-a NGO aktivistkinje zakazuju otvorene diskusije na različite teme. Tako je 7. aprila organizovan dvočasovni susret sa Radikom Komarasvami na kome se čulo da njen drugi trogodišnji mandat počinje ove godine. Njen prvi izveštaj obradjivao je 'Nasilje nad ženama u porodici' a drugi 'Nasilje nad ženama u zajednici'. U diskusiji su se čuli predlozi da se Specijalna izveštačica podržava da obrati pažnju na položaj žena u Burmi, na Kosovu, u zatvorima Sjedinjenih Država, dalje da obrati pažnju na trovanje žena hemijskim gasovima u tekstilnim fabrikama, na diskriminaciju lezbejki.... Radika Komarasvami je na kraju rekla da je u Ruandi zatekla užasnu situaciju, ali da se žene polako samoorganiizuju, i da ona smatra da je trenutno u oko 35 oružanih konflikata u svetu, ženama najteže u Alžiru i Avganistanu.

Još jedna paralelna aktivnost je bila trodnevni seminar koji je organizovala Koordinacija za zastupanje žena iz Švajcarske pod naslovom 'Žene, rat i pravda'. Na seminaru su učestvovale aktivistkinje koje rade sa ženama žrtvama rata u Bosni i Hercegovini. Pre svega ekspertkinje iz regiona, Edita Ostojić, (Medica Zenica) Serifa Halilović (Žene BiH) i Fadila Memišević iz Sarajeva. Pored njih učestvovale su ekspertkinje koje rade sa ženama žrtvama logora u Nemačkoj i Švajcarskoj, zatim pravnice koje se bave zaštitom svedokinja na Tribunalu za ratne zločine u Hagu. Na seminaru se čulo da se stanje žena koje su preživele seksualno i druga ratna zlostavljenja, a žive pod izbegličkom statusu u drugim zemljama, pogoršalo nakon vesti o oružanim sukobima na Kosovu. Mnogi simptomi post traumatskog stanja su se vratili, pogotovu strah, anksioznost i noćne more. Aktivistkinje su tim povodom zahtevale od vlade Nemačke da ne prisiljavaju one koje su preživele ratna mučenja da se vraćaju u svoje zemlje, između ostalog upravo zbog novonastale situacije nasilja na Kosovu. Pored toga, radne grupe su iznele oko dvadeset zahteva koji se tiču zaštite žena koje su preživele ratno nasilje.

Sve vreme mnoge aktivistkinje iz sveta lobirale su ženska ljudska prava, kao i Šarlota Banč koja je povodom 50 godina Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima zajedno sa Centrom za žensko vođstvo lobirala kampanju "Slavimo i zahtevamo ljudska prava". Kampanja podstiče ženske organizacije da iniciraju manifestacije kojima ce objavljivati trenutno stanje ženskih prava u njihovim zajednicama. Tim povodom podstičemo sve ženske grupe da se pridruže akciji.

Na kraju, ...i ovo je bila još jedna prilika da se feministkinje iz država bivše zemlje sretnu, ispričaju o politici i ženskim grupama, i izgrle. Tako, za sva ostala pitanja povodom ovog zasedanja javite se Gordani Lukač, feminističkoj pravnici iz Grupe za ženska ljudska prava BaBe iz Zagreba (e-mail: babe_zgŽzamir-zg.ztn.apc.org) ili Lepi Mlađenović iz Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja iz Beograda (e-mail: awcasvŽeunet.yu).