Marina Vorner

SPOMENICI I DEVOJKE

Prevela Tanja Vunjak

NASLOVNA STRANA (LONDON)

Magija nacionalizma je u tome što od slučajnosti
može načiniti sudbinu.

Benedikt Anderson

9. juna 1983, na dan opštih izbora u Britaniji, časopis San (Sun) je na naslovnoj strani dao podršku gospođi Tačer (Thatcher) za drugi mandat, sa naslovom širokim pet centimetara 'Glasajte za Megi'. Ispod podnaslova 'Ona nosi zastavu za obične ljude', omiljena političarka ovih novina bila je nacrtana kao Britenja¹, sa trozupcem, oklopom na kome je nacrtana državna zastava, i (nasmešenim) lavom, nudeći grančicu masline. Vedro se smešila i imala je na sebi šlem i oklop na grudima, ali i cipele sa visokom potpeticom. Časopis je poručio čitaocima da glasaju za Megi, 'Da bi pružili sebi i svojoj deci jednu bolju Britaniju.' Članak u nastavku objašnjava:

Postoji samo jedan ubedljiv razlog zašto torijevcima² sledi sigurna pobeda na današnjim izborima.

Ne zbog fatalne dezorganizovanosti laburista³. Ne zbog neuspeha mnogo hvaljene koalicije⁴.

Ne zbog pobede na Foklandu⁵, niti zbog obustavljene inflacije, obećanja boljih vremena koja slede.

Razlog je jedna dama…

Razlog je isključivo Margaret Tačer.

Više nego što je bio ijedan vođa još od Čerčila …

Nastavlja se na strani 2.

San nije bio jedini koji je uspeh torijevaca povezivao sa njihovim vođom. Pošto je časopis drsko i podmuklo povezao gospođu Tačer sa najpoznatijim vođom države u ratnom dobu, i posle obaveznog poricanja da je foklandski rat imao ikakve veze sa njenim uspehom, članak se prekida. Kada čitaoci okrenu drugu stranu, mogu pročitati retoričke objave Slobode⁶: 'ona je zarobila srca, duše i maštu ove nacije… ona je počela oslobađati od okova…', 'na način na koji laburisti nikad ne bi uspeli, gospođa Tačer, ćerka piljara koja vodi partiju u koju se nekad pristupalo po privilegiji, nosi zastavu za obične ljude.'

Kao što je crtež na naslovnoj strani ukazivao, ona poseduje snagu nacionalnog duha: 'Kada se ona trudi da učvrsti snagu volje… i načini zemlju jakom i poštovanom u svetu, svi aplaudiraju.'

Crtež na drugoj strani napustio je alegoriju nacije sa naslovne strane, i odabrao ikonu hrabrosti prvih doseljenika – kauboja. Gospođa Tačer, još uvek u potpeticama (ovog puta u čizmama), sa njenom omiljenom pufnastom mašnom na vratu umesto trakaste kaubojske kravate i pojasom za pištolje, stoji, upirući prstom na dve rake, koje iza nje kopa veseli patuljak. Dva protivnika – Majkl Fut (Michael Foot) iz laburističke partije i Roj Dženkins (Roy Jenkins) iz koalicije – preznojavaju se, otprilike triput niži od nje, drhteći celim telom. 'Dva krsta su već obeležena vašim imenima', kaže kaubojka-premijerka, i dalje se široko osmehujući.

Ovaj crtež postavljen je naspram treće strane, na kojoj je uobičajena duplerica, a najzanimljivije u ovom razmeštaju je podudarnost slika. Obrisi 'anđeoskih' Karolininih grudi bili su isti kao obrisi nacrtanih isturenih grudi premijerke; Karolina se smešila kameri i čitaocima časopisa pored malog naslova u obliku napola zavijenog smotuljka, štampano belim slovima na crnoj pozadini: 'Najljupkije devojke su uvek u Sanu.' Značenja izranjaju sjedinjena na ovaj način u časopisu, a slike se međusobno povezuju, dok su gospođa Tačer i Karolina prikazane kroz prihvaćene i razumljive slike iz repertoara ženskih tipova – Britenja, anđeli, kauboji (ili bolje kaubojke).

Glavna razlika između Karoline i gospođe Tačer u ovoj prilici bila je označena njihovim atributima, oružjem kojim je mahala kaubojka (i uperenim prstom) u kontrastu prema pasivnim biserima devojke sa duplerice. Ovo nije uvek slučaj. Oružja raznih vrsta naglašavaju erotičnost mnogih žena u žutoj štampi: Britenjin trozubac često se pojavljuje u obliku harpuna koji nosi lepotica iz dubina mora. Podudarnost slikovitog prikazivanja devojke sa duplerice i premijerke naglašena je identičnim položajem na sve tri slike – desnim profilom. Dok je Karolini uskraćena falusna moć, premijerka je njome obdarena, kao i vitalnošću ženske seksualnosti, snažno naglašenom u opasanom struku kaubojke, visokom poprsju i raširenim nogama, kao i u okruglom štitu za grudi na naslovnoj strani. Smeštene jedna pored druge, Britenja, Tačer i 'anđeoska' Karolina stvaraju sliku naoružane pobednice, osnažujući vitalnost seksualne energije time što je kanališu i pravilno upotrebljavaju.

Na četvrtoj strani tema se nastavlja. Neutralni snimak gospođe Tačer, njena jedina reportažna fotografija u časopisu, prikazuje je kako zaklanja oči od sunca. 'Pobeda na vidiku', glasio je tekst, pridodajući istog trena značenje fotografiji – na alegorijski način. Novine su prenele neke premijerkine reči koje je iznela na televiziji prethodne večeri, godinu dana pre štrajka rudara i najgorih građanskih nereda još od rata, gde je objavila da će, ukoliko njena partija odnese ubedljivu pobedu na izborima, podela po bogatstvu i klasna podela zemlje biti uklonjene: "Mi smo Britanci, i ja ne pravim razliku između jedne i druge grupe."

Ovo tvrđenje je pojačalo glavnu poruku Sana toga dana, da gospođa Tačer objedinjuje najbolje interese Britanije na najukusniji, najprivlačniji i neodoljivi način. Časopis nije bio jedini u tome, niti je bio prvi da iznese tu misao, i broj od 9. juna predstavljao je mišljenje svih dnevnih novina sa izuzetkom Fajnenšal Tajmsa (Financial Times; pod štrajkom), Gardijana (Guardian; naklonjenog koaliciji), i Mirora (Mirror; lojalnog laburistima). Star (Star) je poručio svojim čitaocima da glasaju za Torijevce, i mada su pojedini novinari Tajmsa (The Times) pisali oštro o gospođi Tačer i programu Torijevaca, urednici su je oduševljeno prihvatili. Metafore koje su korištene da opišu uspeh Konzervativne Stranke, od klupskog stila Tajmsa do uličnog jezika Sana i Stara, donele su iste slike koje su poslužile svrsi: slike pokolja, ratnog stanja, grubih površina koje se sudaraju. Nakon pobede Torijevaca, imidž Kabineta⁷, vremenom istrošen, menja se – i sam Kabinet se menja – izbledeo je pred okrutnijom i prikladnijom metaforom osamdesetih dok su naslovi mnogih novina te nedelje glasili su 'komadanje'. Novine su preuzele ove reči od same gospođe Tačer, koja se priklanja militarističkom i pobedničkom rečniku, pomešanom sa domaćinskim ilustracijama. Inspirisala je zamenike urednika Flit Strita (Fleet Street)⁸ kada je, posle pobede, bila upitana o novom kabinetu i, prefinjeno kombinujući njena dva omiljena pozorišta – kuhinju i rat, odgovorila da nije krvnik, ali da je "Morala da nauči da komada meso".

Margaret Tačer nikad nije odbacivala, niti ga smatrala stranim ili nepoželjnim, imidž snage koji je pokriva, već ga je željno primila, skoro sa zahvalnošću, jer joj dopušta dimenziju ličnosti, koju isključuju tradicionalne definicije ženske prirode.

Mnogi nadimci nastali su prvo kao uvrede, a mogu postati i znamenja časti, tako je 'Čelična lejdi', s početka sovjetski nadimak za gospođu Tačer, postao nadimak koji je pozitivno opisivao njenu odlučnost. Inok Pauel (Enoch Powell) bodrio je premijerku u donjem domu tokom debate o invaziji Argentine na Fokland: "Nije postojao razlog da se pretpostavi da cenjena Lejdi nije prihvatila i čak primila taj opis (Čelična lejdi) sa ponosom. U sledeće dve nedelje ovaj dom, nacija i sama uvažena Lejdi videće od kakvog je metala načinjena". Nakon dva meseca, posle pobede Specijalnog Odreda, gospođa Tačer je pozdravila odjek Čeličnog vojvode, osvajačkog heroja, i rekla na američkoj televiziji: "Imam reputaciju Čelične lejdi. Veoma sam čvrsta. Ta čvrstina odlika je britanske nacije."

Margaret Tačer bila je dovoljno razborita da pobedu na Foklandu ne pripiše sebi kao svoj lični uspeh, već ju je proglasila ishodom britanskog duha, nepobedivog i odvažnog. Ipak njeno vođstvo i vojna pobeda na Foklandu postali su neodvojivo isprepletani. Ovde nisu u pitanju višestruki razlozi za britanski entuzijazam tokom foklandskog rata – koji uključuju asocijacije na Imperiju, davno prošle slave, nostalgiju za ružičastom prošlošću; zanimljivo je to kako je suptilno foklandski sukob poslao Margaret Tačer, kao pobednicu, srećnu i slavnu, na drugi trijumf na opštim izborima 1983.

Poistovećivanje premijerke sa obnovljenim vojnim sjajem Velike Britanije bilo je izvedeno delimično kroz jezik ženskog predstavništva; bilo je prirodno videti gospođu Tačer kao otelovljenje duha Britanije u mukama pa zatim u trijumfu, zbog načina na koji je duh Britanije bio okarakterisan, kroz značaj čuvenih velikih kraljica s jedne strane i konvenciju Britenje s druge. Prva premijerka nije se bunila protiv sjedinjenja sa nacijom; koji bi se premijer bunio? Jer imidž Britenje, razvijen kroz novčiće, menice, markice, političku propagandu i karikature, postao je sinonim za britanstvo, za pripadanje Velikoj Britaniji. Svaki političar koji uspe da čvrsto poveže svoju partiju sa nacionalnim identitetom, i svaki stav osim svog okarakteriše kao nepatriotski, postigao je značajan propagandni uspeh, ma koliko prividan taj popularni utisak može biti.

Margaret Tačer ne odbacuje borbeni identitet imperijalnih stavova koji su uspostavili kasnoviktorijanski Britanci; pre bi se moglo reći da ga je oživela:

Postojali su oni koji to nisu želeli da priznaju – možda takvih ima i danas – ljudi koji bi neumorno odbijali podsećanje na to, ali – u svojim srcima – i oni su gajili tajna strahovanja da je to istina: da Britanija nije više nacija koja je izgradila Imperiju i vladala četvrtinom sveta.

Ali, nisu bili u pravu. Ono što smo naučili iz Foklanda je da se Britanija nije promenila i da ova nacija još uvek poseduje one valjane kvalitete koji blistaju kroz našu istoriju.

Ova generacija može se meriti sa svojim očevima i dedovima u sposobnosti, u hrabrosti, i u odlučnosti. Mi se nismo promenili. Kada se zahteva rat i postoji opasnost po naše ljude, mi uzimamo oružje u ruke i tada smo mi, Britanci, onakvi kakvi smo oduvek bili - sposobni, neustrašivi i odlučni...

Britanija se opet našla u Južnom Atlantiku i ići će dalje od pobede koju je izvojevala.

Ovaj govor gospođe Tačer, koji je održan posle završetka sukoba na Foklandskim Ostrvima 1982, nije mogao preciznije odraziti autoritativan ton kojim vođe pripisuju sopstvene ciljeve svojim podanicima.

Od nedavno gospođa Tačer je sve više priklonjena borbenim slikama, čak i u građanskim poslovima; jezik sukoba i netolerancije na kraju je preovladao i u domenu unutrašnjih poslova, ne samo u spoljnjoj politici. Gospođa Tačer čak i o demokratiji govori u vojnom žargonu: "Vreme je da sloboda krene u napad", rekla je kanadskom parlamentu. "Na redu je rat ideja koji treba da se dobije. Mi smo bolje opremljeni od naših protivnika, jer naše su ideje bolje".

***

Naslovna strana Sana nije mogla biti napravljena bez reagovanja na foklandsku krizu. Savezništvu – Tačer/Britenja – bilo je potrebno ratište da bi pronikao i rastao, a pošto se tako i desilo, imidž Margaret Tačer je imao koristi od onih događaja u britanskoj istoriji koji su pomogli da se ujedine vladalac i podređeni, monarh sa personifikovanom nacijom. U Francuskoj, na primer, gde je salijski zakon naslednici isključivao pravo na presto, kralj je bio otelovljenje moći, dok je nacija, La France, često bila personifikovana kao dama – supruga, štićenica i ćerka istovremeno – i predstavljala je njegov potčinjeni narod. Sa retkim izuzecima – kao u slučaju kraljice Mari Mediči u 17. Veku – telo i glava nacije nisu bili jedno, već su posmatrani u komplementarnom odnosu jedno prema drugom. Međutim, u Britaniji su kraljice bile na prestolu tokom perioda bogatstva, ekspanzije i kulturnog procvata. Bez obzira na to da li je veza između Elizabete I i Viktorije sa blagodetima njihove duge vladavine bila slučajna ili ne, one simbolišu naciju vlastitom ličnošću i predstavljaju, na razne načine, i ukrasnu figuru na pramcu broda i sam brod. Učestvovanje medija, popularni stavovi i sama njena ličnost stvorili su oko gospođe Tačer posebnu karizmu, koja se izražava u jeziku pozajmljenom iz tradicionalne kraljevske alegorije u Britaniji, koja oblikuje kraljice po državi, i ne dramatizuje međusobnu zavisnost kralja i države, već sjedinjuje jedno sa drugim.

U trci pred opšte izbore, kada se dve i po hiljade mladih konzervativaca okupilo u ogromnoj sali Vemblija pod sloganom 'Britanija za mladost – mlada i slobodna', gospođa Tačer je održala govor o novoj renesansi kojom su torijevci nameravali da inspirišu Britaniju. Njena analogija, koju je široko razvila, bila je elizabetinska Engleska, kada su trgovci avanturisti – kako je odabrala da ih nazove – tumarali morima za dobrobit Britanije. Njenom govoru prethodilo je puštanje engleskih patriotskih pesama, 'Vladaj Britenjo', 'Zemlja nade i slave', i tačka pop pevača, Linsi de Pola (Lynsey de Paul), u kojoj su reči pesme 'Bože čuvaj kraljicu' bile prilagođene za "Pošalji joj pobedu"⁹.

To što je gospođa Tačer izabrala elizabetansko vreme za paralelu, bilo je skretanje sa njene uobičajene viktorijanske teme, što nije upućivalo na kraljicu (drugo elizabetansko doba?) već pre na samu Tačer, koja sada ima izvršnu moć. Elizabeta I bila je monarh u čijoj su ličnosti imidž i ego bili gusto isprepletani, u paradama, u putešestvijima i portretima koji su je predstavljali kao Glorijanu i Astreu i strukturirali su njenu vladavinu od ustoličenja do smrti. Kao što je Kliford Girc (Clifford Geertz) pronicljivo primetio:

Elizabeta, samo središte centra zbivanja, nije samo prihvatila to da se transformiše u moralnu ideju, već je aktivno u tome učestvovala. Zbog njene voljnosti da zvanično zastupa, ne Boga, već vrednosti koje je On zapovedio, a posebno protestantsku verziju ovih vrednosti, cvetala je njena karizma. Alegorija je bila ta koja joj je podarila magiju, a insistiranje na alegoriji ono što je održavalo.

Karikaturisti su brzo primetili da se, izgleda, slična transformacija dešavala i u slučaju gospođe Tačer za vreme ishoda Foklanda: 1983, posle ceremonije Trooping the colour¹⁰, Tačer je sedela umesto kraljice na njenom konju na skoro svakoj karikaturi u novinama sledećeg dana.

U Velikoj Britaniji simbolični centar moći – kraljica – nema vlast; mnogi misle da ovaj poradoks pomaže da britansko društvo učini dostojnim i spasi ga od diktature. Ali to izaziva prelom u samom vrhu; kao što je naglasio Girc, vođe ne poseduju karizmu potpuno u sebi samima. "To je znak, ne popularnog saosećanja niti inventivne ludosti, već pozicije 'blizu središta stvari'". To im se zvanično dodeljuje kada zauzmu poziciju centra. Ali centri su koncentrisana mesta ozbiljnih delanja, a delanja kraljice su retko ozbiljna. Rituali u kojima učestvuju ona i članovi kraljevske porodice nemaju nikakvog uticaja na zakonodavstvo, spoljnu politiku, nametanje poreza ili predstavljanje u Parlamentu. Ali, mada su stvarne moći monarha isparile, proširene su javne ceremonije koje su u vezi sa njima. Mada je kraljica Viktorija bila središte popularnog kulta, označen posebno kolosalnim jubilejima pred kraj njene vladavine, njena deca su se venčavala tiho, među rođacima i prijateljima. Međutim, venčanja njenih potomaka su masovne svečanosti, na koje su, kroz posredovanje televizije pozvani svi članovi nacije i mnogi drugi. Periodi vladavine monarha obeležavaju se fanfarama i javnom raskošnom svečanošću na međunarodnom nivou. Viktorija nije posetila nijednu zemlju britanske imperije na vrhuncu slave; sadašnja kraljica, njena sestra, sinovi, snaja i rođaci obavljaju velika zvanična putovanja do svakog ugla sada nezavisnih nacija Komonvelta¹¹. U doba agnosticizma, brzih promena i neverovatnih poteškoća – društvenih i političkih – takva grandiozna ceremonija pomaže u stvaranju 'utiska stabilnosti, kontinuiteta i utehe'. Ali glavni akteri takvih obreda sami po sebi su nemoćni, i njihova moć ubeđivanja je presečena ovim aspektom njihove pozicije; namera da se gospođa Tačer obavije velom njihove izgubljene veličanstvenosti može otkriti nesvesno priznanje, od strane javnosti, da je uticaj kraljevske porodice oslabio. Kako osobe kraljevskog porekla nisu više u centru političkih događanja, oni rituali, ikone, iskazivanje poštovanja, svečane povorke i audijencije koje okružuju centar u jednom društvu i pozivaju na iskazivanje podaničke vernosti, pomerili su se u drugom pravcu i dodelili karizmu liku koji jeste u središtu zbivanja. Postalo je uobičajeno da se britanskoj deci mora objašnjavati da su kraljica i premijerka dve potpuno različite ličnosti.

Margaret Tačer je imala koristi od ovakvog razvijanja stvari, više nego ijedan premijer, možda zato što je došla na vlast u vreme kada je slavljenje monarhije posebno uzelo maha. Višak aure koja je obavijala monarhiju, simbolično premeštena na nemoćne pojedince, razlio se da bi povećao njenu auru, zbog čega je njen hvaljeni tradicionalizam smešten iznad politike partije i predstavlja prošlost (mada je na mnoge načine ona uzdrmala britanski posleratni kontinuitet). Ali takođe je, kao premijerka u vreme glasno deklarisane nacionalne krize, stajala usred magičnog središta stvari.

Uprkos tome, što je položaj gospođe Tačer sličan kraljičinom, bezrazložan i projektovan, on odslikava istorijsku percepciju ženskih monarha, i neobično je čak i za vođu, bez obzira da li je kraljevskog porekla ili ne, da bude viđen kao sama Britenja. Načini na koje se kraljica Elizabeta I predstavljala naciji, često su bili bogato imaginativne poetske tvorevine njenih savremenika, a ne klasični imidži; čak se i Viktorija, za koju se moglo očekivati da bude često obdarena raskošom Britenje, retko pojavljivala na ovakav način. Statua u stojećem položaju, na vrhu kolone u Vestmorlandu, koju je napravio ekscentrični provincijalni vajar Tomas Bland u čast proslave njenog krunisanja 1837, ostaje usamljeni primer.

Prva premijerka inspirisala je karikaturiste, kako one koji su joj priklonjeni tako i one koji nisu, da je spoje sa personifikovanom nacijom. Crtač karikatura Džerald Skarf (Gerald Scarfe), usamljena mašta u revoltu, napravio je njenu ogromnu skulpturu u ratnoj opremi i nacrtao je kako pozdravlja Specijalni Odred u oklopu i šlemu Britenje, sa štitom na kojem su urezane reči 'Pobeda'. Kasnije, kada su politički analisti počeli uviđati nepotreban trošak i kratkotrajnost postignuća na Foklandskim Ostrvima, Skarf je pridodao i kritički članak, sa crtežom koji prikazuje spomenik predložen Foklandu, koji košta sto miliona funti, na kojem sedi Margaret Tačer, naravno, ustoličena kao Britenja. Skarfovo besno, nervozno pisalo napalo je Margaret Tačer, a njegovi napadi bili su zasnovani na široko rasprostranjenoj zbrci koja je bila u samom središtu ugleda i popularnosti gospođe Tačer. Njena asimilacija sa nacionalnim simbolom odražava velike pomake koji su se desili u predstavljanju Britenje: povećana je identifikacija simbola sa zvaničnom vlašću, dok je Britenja postala znak Imperije i prepontentne ozbiljnosti samog imidža koja jača.

***

Britenja se ponovo pojavila 1672. godine na britanskim bakarnim novčićima u vrednostima od četvrt i pola penija, za vreme vladavine Čarlsa II. Moguće je da je kraljeva ljubavnica, vojvotkinja od Ričmonda, Fransis Stjuart pozirala za tu priliku. Bukvalno predstavljanje države kao obožavane kraljeve dragane, izazvalo je Pepija (Pepys) da prokomentariše: "Malo šta je tako lepo urađeno kao lice gospođe Stjuart (Stewart), lepše je nego išta što sam ikada video, koliko se sećam: lepo je i to što je odabrao njeno lice da odslika Britenju". Džon Retier (John Roethier), glavni majstor u kraljevskoj kovačnici, inspirisao se Britenjom predstavljenom na bakarnim novčićima koji su iskovani za vreme rimskih careva Hadrijana i Antonija Pijusa da proslave njihovu kolonizaciju Britanije.

Često se zanemaruje ova suštinska ironija, da je alegorija Britenje ispočetka predstavljala pokorenu zemlju. Deo mermernog reljefa, koji okružuje procesionalni prolaz grada Afrodizijasa u Maloj Aziji, koji je nedavno otkriven, prikazuje cara Klaudija kako palu ratnicu drži za kosu i to je jedna od prvih verzija predstavljanja Britenje. Ona se izvija pod njim, desna strana grudi joj je otkrivena u amazonskom stilu a izranjavane noge joj se vuku. Ornamentalna avenija vodi Sebastijanovom hramu posvećenom porodici Julija Klaudija, i ovo zarobljavanje Britenje oslikano je s namerom da veliča njihovu slavu. U prvoj verziji, Britenja je na rimskim novčićima, kovanim za vladavine Hadrijana 119. godine n. e, takođe predstavljena kao zarobljenik, kako se oslanja na ruku, kao setna i osamljena boginja ili duh prostora, pokleknula pred moći Rimskog carstva. Na jednom drugom novčiću, na kome je Britenja opskrbljena ratničkom opremom prastarog Britanca, uključujući i našiljeni oklop, pažnja je poklonjena borbenom duhu ostrvljana; što opet ističe samu neustrašivost pobednika jer ih je pokorio.

Posle preporoda u sedamnaestom veku, nepokretna i, mora se reći, prilično bezizražajna boginja koja je personifikovala Veliku Britaniju na ranim rimskim novčićima oživljena je kroz posredovanje raznih književnih i popularnih medija čime je formirana poznata figura današnjice. Propaganda, koja postrojava pristaše za jednu ili drugu stvar, postala je glavna scena Britenjinih aktivnosti. Kada je Britenja zakoračila usred kontroverzija koje su dramatizovale političke prilike, opisi, predstave i karikature, izgubila je svoj inertni, apstraktni karakter. Uvek je povezivana sa patriotizmom, pogotovo posle 1672. kada su krstovi Sv. Đorđa i Sv. Andrije¹² pridodati na njen štit. Međutim, njen prvenstveni značaj je u britanskom uređenju a sporedni – u ponosu koji izranja iz dobrobiti koje ona nosi. Legenda po kojoj je Neptun, gospodar mora, ustupio svoje žezlo Britenji, postala je popularna kao nov mit stvaranja pobedničke morske nacije, pa je 1652. Džon Selden (John) izrezbario scenu koja prikazuje Britenju kako sedi na steni, okružena plenom i trofejima, i prima Neptunov zalog.

Oko stotinu godina kasnije, Džejms Tomson (James Thomson) je napisao pesmu 'Vladaj Britenjo' uz muziku Tomasa Arnea (Thomas), kao završnicu svoje maske Alfred, koja je sastavljena po naredbi princa od Velsa i izvedena u njegovoj letnjoj rezidenciji 1740. Tekst pesme otkriva raskol između Britenje koja podržava slobodu demokratije -

Nacije, ne tako blagoslovene kao Ti,

Moraju svaka tiranima podleći

Dok ćeš Ti cvetati velika i slobodna.

– i Britenje koja sama potčinjava nacije:

Sve njihovo biće glavni cilj;

I svaka obala koja okružuje, Tvoja.

Pesmu je zadivljena publika primila sa oduševljenjem, ali ona nije postala nacionalna himna do sledećeg veka, niti je Britenja uobičajeno sjedinjavana sa samim monarhom. On je radije predstavljan kao njen pobednik, njen dobročinitelj, njen potčinjeni, ili čak kao njen oskvrnitelj jer je ona često predstavljala slobodarsku opoziciju uspostavljenom autoritetu. 1784. Tomas Rolandson (Thomas Rowlandson) je nacrtao Čarlsa Džejmsa Foksa (Charles James Fox) kako smelo pokušava da souči pospanu Britenju sa opasnostima koje predstavlja kralj, Džordž III, koji zanemaruje donji dom parlamenta i želi da sledi samo sopstvene interese.

Džejms Gilrej (James Gillray), Rolandsonov savremenik, takođe koristi Britenju da predstavi zakon, koji je tu da bi zaštitio narod od onih koji zloupotrebljavaju moć, kao što su kraljevi, tirani i, s obzirom na Gilrejovu skeptičnu i konzervativnu narav, revolucionarni idealisti kao što je Tomas Pejn. U karikaturi iz 1793. "Moda za dokolicu; ili Pravičan poredak žrtvovan zarad umišljene forme" on je nacrtao Pejna kako se podupire o Britenjinu zadnjicu dok pokušava da je utegne u steznik.

Jedan od predstavnika generacije posle Gilreja i Roulandsa, Džordž Krukšenk (George Cruikshank) bio je sledeći koji je stvorio od karikature prepoznatljivu britansku formu. On je takođe jasno iskazao da je Britenja za njega otelotvorenje sloboda koje uživaju Britanci, a ne autoritet koji je poveren njihovim vladaocima. 1819. godine u napadu na radikale – opet uključujući Toma Pejna – nazvanom "Smrt ili sloboda! Ili Britenja i vrline poretka u opasnosti od zloupotrebe od strane velikog političkog oslobodioca, Radikalne reforme!" crtež prikazuje grotesknog kostura kako siluje Britenju i nosi masku Prevare i kapu Slobode. Ona je pala na kolena ali još uvek pokušava da zamahne svojim mačem, na kome je ugravirana reč "Zakoni".

Grančica masline, koja se pojavila u Britenjinoj ruci za vreme vladavine Čarlsa II, i na veličanstveno oblikovanim i velikim kovanim novčićima u vrednosti od dva penija iz 1790. godine, verovatno je bila politički eufemistički atribut. Međutim, formalno govoreći to je najavilo onakvu Britenju koja će prevladati u devetnaestom veku. Atena, boginja mudrosti i rata, koja je poklonila prvo drvo masline svom gradu Atini, bila je osnovni model za monumentalnu koncepciju Britenje, kao što je prikazano na fantastičnim nadgrobnim spomenicima vojvode od Argila (Argyll) i ser Pitera Vorena (Sir Peter Warren) u Vestministerskoj opatiji, koje je napravio Rubiliak. Atena je bila inspiracija za ideju koju je predložio Džon Fleksman (John Flaxman) 1800. godine - da bi trebalo podići sedamdeset metara visoku statuu na Observatory Hill u Griniču da proslavi tadašnje britanske morske pobede. "Pošto je Grinič mesto sa kog se meri geografska širina, spomenik bi, kao i prvi kamen koji meri milje od Rima, bio mesto od kog će se meriti svet", pisao je on. Britenja kao Božansko Pobedničko Proviđenje nije bila odobrena, i maketa, koja se čuva u Muzeju ser Džon Soan u Londonu, pokazuje da je on verovatno bio inspirisan Fidijasovom čuvenom, ali izgubljenom, kolosalnom Atenom u Partenonu. Od izdanja fantastične i uticajne folio studije Antikviteti Atine Džejmsa 'Atenskog' Stjuarta i Nikolasa Revereta iz 1752. godine, statua je postala objekat obožavanja i nagađanja antikvara devetnaestog veka.

Ujedinjena Atena/Britenja preživela je u zvaničnom slikovitom prikazivanju svake vrste, ne samo na spomenicima i nadgrobnim pločama, već i na amblemima životnog osiguranja i na britanskim novčanicama svih denominacija. Uobičajeni Atenin šlem pojavio se na Britenijinoj glavi na novčićima iz 1821. nakon Napoleonovog pada, i ovaj vojni aspekt Britenje ostao je popularan u devetnaestom veku, sve do 1971. godine i decimalizacije, kada je dizajner Kristofer Ajronsajd ponovo uspostavio miroljubivi aspekt nacionalnog simbola stavljajući joj iznova grančicu masline u ruke. Ovaj sedmokraki novčić od pedeset penija, sa licem kraljice sa jedne i Britenjom koja sedi sa druge strane, još uvek je u upotrebi. Mada je izgubljen plemićki aspekt 17. i 18. veka, ovo je verovatno najuobičajeniji i najprikriveniji primer ženske alegorije u svakodnevnoj upotrebi.

Kada se Britenja preobrazila u mudru i ozbiljnu Atenu, odbacila je neuredan i nametnut karakter devojčure koji su prikazali Roulands i Gilrej i počela je predstavljati moć donosioca zakona, više nego prava naroda pritešnjenih u zajedničkom identitetu kroz zakon pod kojim žive. Tokom devetnaestog veka, Britenja kao personifikacija poretka bledi pred Britenjom kao predstavnicom britanske moći. Nije iznenađujuće što je rasprostiranje figure intenzifikovano za vreme vladavine kraljice Viktorije. Ona se pojavljuje na novim bronzanim novčićima posle 1860, koji postižu najveću platežnu vrednost, kroz razna oruđa 1890-tih na vrhuncu viktorijanske imperijalne vere i entuzijazma, razmetljivo prikazana na kraljičin dijamantski jubilej 1897. godine. Edvard VII, tada princ od Velsa, prvi je nazvao kraljevsku jahtu Britenja 1893.godine.

Desetak godina nakon što je izdata prva poštanska marka sa profilom mlade kraljice, Britenja je počela da se pojavljuje na markicama kolonija - Trinidada 1815, Barbadosa 1852, Mauricijusa 1854, a zatim se proširila kroz čitavu Imperiju 1880-tih i 1890-tih. Kovači su često bili inspirisani pečatom kolonije. U slučaju Njufaundlenda, na primer, prikazan je ribar kako Britenji pruža darove, što je maštovita dramatizacija inače nezanimljive, uobičajene figure u sedećem položaju. Prebacivanje takvih slika sa pečata, koji su se koristili na zvaničnim dokumentima, na poštanske marke očigledno je ubrzalo prihvatanje vladajuće snage personifikovane na ovakav klasičan način. Vredno je zapažanja i to da se Britenja češće pojavljivala na markicama potčinjenih nacija nego na markicama same Velike Britanije, otkrivajući pri tom da više ne personifikuje slobodni narod već je simbol autoriteta koji ga potvrđuje. Jedna od najhrabrijih imperijalnih interpretacija Britenje bila je na zlatniku iz 1895, za vreme procvata britanskog ponosa, i prikazivala ju je kako stoji, u pozi Viktorije, sa trozupcem i štitom, dok joj oštar morski vetar vijori odore. Lejdi Suzan Hiks-Bič (Lady Susan Hicks-Beach), ćerka Kancelara i gospodara Kovačnice, pozirala je za glavnog gravera, G. V. de Sola (G. W. de Saulles), i slika koju su zajedno stvorili bila je toliko voljena da je korištena sve do ustoličenja Džordža V.

Od svih manifestacija Britenije, ona koja je najgore prošla svakako je Britenija na Juston stanici¹³. Isklesao ju je viktorijanski vajar Džon Tomas (John Thomas) 1849, i jednom je tako grandiozno natkrivala ulaz u akcionarsku sobu u velikoj dvorani stanice. Sada je spuštena na naš nivo i nalazi se u staničnoj čekaonici, tik pored aparata za razonodu i kafeterije. Sva njena veličanstvenost, četiri naslikana lava na njenom šlemu, njena palmova grančica, njen oklop sa snopom pruća i sekirom, njen golem plašt, njen trozubac, brod, na kom sedi, sa frizom delfina, njena veličanstvena pratnja – Hermes i nimfa – oskrnavljeni su karminom i nacrtanim hitlerovskim brkovima.

***

Mitska Britenja, kasnoviktorijanski šampion pravičnosti i moći, prepliće se sa istorijskim likom, čija su junačka dela sačuvana u prastarim analima antikviteta, Boadiceom ili Budikom¹⁴, i međusobna povezanost Britenje i stare britanske kraljice još uvek oblikuje koncepciju Britanije koju podržavaju zanesenjaci foklandskim ratom. Boadicea je preuzeta od viktorijanaca i odiše selektivnim stvaranjem mita, a stvarni lik je izmenjen da bi postao simbol britanske veličine u viktorijanskom mitu o imperiji. Čuvena bronzana skulptura Tomasa Tornikrofta (Thomas Thornycroft) postavljena je na Vestministerskom mostu naspram Domova Parlamenta, i ilustruje slobodu Velike Britanije i srčanost britanskih oslobodilaca. Kraljica u širokom plaštu stoji uspravno, u kočiji iz čijih točkova vire kose oštrice. Njene dve ćerke čuče pored nje, polu-obučene i nenaoružane, dok ona drži koplje u desnoj ruci, a leva joj je podignuta uvis. Dva neupregnuta konja sa divljim očima i iskeženim zubima se propinju – prava slika i prilika vatrenosti.

Tomas Tornikroft je na modelu radio petnaest godina, od 1856. (krimski rat) do 1871. (francusko-pruski rat i pad Napoleona III, saveznika Velike Britanije). Princu Albertu se dopadao rad čitave Tornikroftijeve porodice vajara, te je posudio konje Tomasu da ih proučava. Model, međutim, nije bio izvajan u bronzi sve dok Džon, Tomasov sin i mornarski arhitekta, nije naciji predstavio model 1896. godine. Savet londonskog okruga sakupio je novac da se izlije i direktno zahtevao pomoć od države, i model je bio postavljen 1902. godine, nakon pobede nad Boerima¹⁵ pod lordom Kičinerom, godinu dana nakon smrti kraljice Viktorije. Kada je Viktorija umrla, i misterioznost imperije bila na vrhuncu, atmosfera svetog patriotizma predstavila je poklon Džona Tornikrofta doličnim i prihvatljivim. Na statui su zlatnim slovima ispisane reči iz pesme Vilijama Koupera (William Cowper) 1782, "Boadicea":

Predelima koje Cezar nije video,

Tvoji potomci će vladati

Kao što je V.G. Kirnan istakao, britanski narod ne primećuje ironiju u tome što je od kraljice, koja je odolela invaziji Rimskog carstva sa nesavladivom i krvožednom hrabrošću, stvorena figura koja služi kao savesna propaganda za vlast njenog britanskog naslednika.

Tacit i Dio Kasije ispričali su priču o crvenokosoj kraljici Iceni, čije je carstvo bilo pripojeno Rimskom nakon smrti njenog muža, a koja je povratila Kolčester, Sent Albans i London od Rimljana i čije je samo ime značilo 'pobedu'. "Bila je veoma visoka", pisao je Dio," i njen izgled je bio zastrašujući, jer su njene oči opako sevale a glas joj je bio grub. Gomila riđe kose padala joj je do kukova, a oko vrata joj je bila uvrnuta zlatna ogrlica." Pošto je ubrzo bila potučena u krvavoj bici kod Kolčestera 62. godine n. e. (Tacit kaže da je 80.000 Britanaca ubijeno), Boadicea je radije pristala na zatočeništvo nego da se pokori osvajačima. Bičevali su je, silovali su naslednice kraljevstva – njene ćerke, i orobili njeno bogato pokućstvo; pored toga znala je i da Rimljani vole da prikazuju pokorene kraljice u lancima na uličnim paradama. U Holinšedovim (Holinshed) Hronikama (1577) našla se priča o njenoj pobuni, a Flečer (Fletcher) je napisao dramu inspirisanu ovim opisom, koja je izvedena neko vreme pre 1619. Međutim još uvek nije postala ona Boadicea koja uliva strahopoštovanje po učionicama državnih škola. Milton ju je u svojoj Istoriji Britanije pedeset godina kasnije nazvao rastrojenom ženom sa isto tako mahnitom vojskom iza sebe. Simbol pravičnog britanstva i slavne britanske moći bio je inovacija Vilijama Koupera i postao je popularan tek u viktorijansko doba. Tenison (Tennyson) je napisao pesmu o njoj, u komplikovanom metru nazvanom galiambik:

Daleko na istoku, stajala je Boadicea uzvišeno u kočijama,

Mahnita, razjarujući sve što su slušali njenu srditu rečitost

Vikala je i vrištala među ćerkama o divljačkoj zaveri …

'Mene ženu bogatog Prasutagusa, mene ljubavnicu slobode,

Mene su zarobili i mene su mučili, mene su bičevali i ponizili,

Bila sam razonoda za besramne islužene vojnike, grubijanske nasilnike!

Gledajte ih kako sede, skrivaju svoja lica, jadni u sramoti!

Zašto u meni gori bes, koji krv ne može utažiti.

Interesovanje za Boadiceu u devetnaestom veku oblikovalo je deo obnovljene patriotske zainteresovanost za pre-rimski period – i stoga za posebnu 'pradavnu' prošlost. To interesovanje takođe je razbudio i popularni arturijanizam, a nešto slično se dešavalo i u Francuskoj u isto vreme, gde su Gali i Vesingetoriksi bili obilno korišteni da ukrase gradske kuće Treće Republike. Tenisonova komična zabeleška je naravno nenamerna; nedavno je takozvani 'Bil Belčer' (Bill Belcher) bio razumljiviji, opažajući sečiva na kočijama Boadicee:

Boadicea

Baš je bila dražesna

Nemarno se vozila naokolo

I redom sekla svoje kritičare

***

U slučaju Margaret Tačer ovo čudo od iluzije je isparilo; kroz nju je Britenja ponovo oživela. Ali ona je zaradila ovu jedinstvenu podlogu ne zato što je ratoborna kao Boadicea, već zato što je tako ženstvena, i što objedinjuje Britenjinu odlučnost, Boadiceinu hrabrost sa odgovarajućim vladanjem domaćice. Ona je isto tako poznata i po dva zgodna nadimka 'gospođa T' i 'Megi'. Može se činiti paradoksalnim da je dokazivanje ženskosti gospođe Tačer od važnosti, pošto je uobičajenije da se prvo istakne njena odlučnost, upornost, dinamičnost i snaga, zatim da se potvrdi da su to karakteristično muške osobine, čime se ističe da je ona žena isključivo po polu i ničem više. Po ovom shvatanju, Margaret Tačer je morala da nadmaši muškarce u muškosti da bi zaslužila poštovanje svojih kolega i države. Ona je ta koja je 'najbolji čovek u Britaniji' i ona koja je 'gazda u kući' (koja nosi pantalone).

Ali zagonetka je mnogo komplikovanija – ona nikada ne nosi pantalone. Izuzetno se trudi da bude u skladu sa konvencionalnim imidžom lepog ponašanja žene koji su propisale pristalice konzervativaca. Ovaj imidž postoji, kao Britenja, u domenu ideja; ali gospođa Tačer, kako u stvarnosti tako i u ikonografiji, prevazilazi najbolju torijevsku suprugu po viktorijanskim domaćinskim i ženskim vrlinama. Fotografisala se sklupčana na sofi u onoj ženstvenoj pozi koju malo koji muškarac, koji se ne bavi plesom ili gimnastikom, može postići nakon puberteta. Ona dozvoljava da je fotografišu dok pere rublje, puni ostavu, lepi tapete, nosi čipkanu jutarnju kućnu kapu, ili kako govori radniku u fabrici marcipana da ona zna koliko je teško napraviti marcipan. Ona kuva za svoje ministre, prisustvuje zvaničnim konferencijama u cipelama na kojima se tetura. Kosa joj je uvek uredna. Političari i štampa vide da je sposobna u ženskim ulogama dadilje, domaćice i guvernante.

Džulian Barns (Julian Barnes), razmišljajući o naredne četiri godine njene vladavine, gleda unapred u tminu i vidi 'hladne tuševe, obavezno riblje ulje, inspekciju noktiju na prstima, sledovanje onih groznih malih pilula koje vas teraju kada ne želite. Nije ni čudo što je brodska bolnica prenatrpana.' Entoni Barnet (Anthony Barnett) je u Čeličnoj Britenji razvio drugačiji lik:

Zar je guvernanta sada preuzela posao vlastelina? Onima koji nisu Britanci može se činiti da se ovo pitanje na čudan način odnosi prema Foklandskom ratu. Međutim, u Ujedinjenom Kraljevstvu to je prepoznatljiva interpretacija ovakvog hitnog zahteva za armadom. Seoska kuća je napokon osvojena. Ali njome nije besnela uzburkana gomila baštovana, protiv kojih je dobro obezbeđena. Nisu je zauzele ni nezadovoljne sluge, na koje je motrila policija. Niti je to bio radikalni naslednik mansiona koji je imao nesreću da bude zgađen nejednakošću i primamljen teorijom. Čak nije bila ni pregažena proletarijatom, koji se prilično drži po strani. Od svih je napad bio predviđen i preduzete su odgovarajuće mere. Umesto toga, stožer pravičnosti i ograničenog uma, guvernanta, čija odanost nikad nije bila dovedena u pitanje, koja naivno veruje u čitavu stvar i smatra je časnom, odlučila je da je sama vodi.

Dadilja, matrona, guvernanta: likovi iz mladosti seoskog življa, edvardijanskog obdaništa i doma osnovne škole. Ovi likovi nisu lični uzori gospođe Tačer, ali se smatraju delom njenog karaktera jer su to žene koje su otelovljenje discipline. Margaret Tačer je eksploatisala ogromni izvor ženske moći: pravo na prohibiciju. Ona vlada nad svim elementima, i nad onima kojima se ne može vladati, bliskim i dalekim, i to je vrsta cenzure koju stroga majka sprovodi nad decom. To je dobro poznat oblik ženskog autoriteta; samo se čini novim pošto ga primenjuje premijerka, isto tako to je i autoritet koji su mnogi navikli da poštuju.

Ispunjenje ženskih uloga supruge i majke potvrđuje vrednost Margaret Tačer i stoga ona dobija legitimitet prave žene. Bez ove potvrde konformizma bila bi smatrana čudnom, neobičnom i opasnom. Ali tradicionalna definicija ženskosti obuhvata mnoge pogrdne 'ženske' kvalitete. Margaret Tačer je izdvojila virus koji u ženama izaziva neposlušnost i ubrizgala serum u sebe da se zaštiti. Niko je ne smatra dragom, niti – bože sačuvaj – 'starom damom'. Ti drugi stereotipi, sa prelivima osećanja, nisu na snazi. Pored toga povezani su sa udobnošću, blagošću, utehom i sa ljubavlju.

Odlučan glas, njena neumoljivost, njen 'prodorni' kvalitet, njena uredna frizura, njeno kruto držanje – sve ovo ide u prilog činjenici da je ona isto tako dobra kao i muškarac, ali da njome ne vlada Venera, da su joj nepoznanica samovolja i slabost srca, i da je njen najintimniji organ – njen želudac. Niko nikad ne misli o njenoj majci, o baki njene dece. Njen otac, gradonačelnik Grantama, pomno je ispitan i poznati su njegovi stavovi koji se slažu sa njenim. Njegova ćerka je toliko uspešno upila njegovu muškost da se čini da je ona, kao Atena, dete samo muškarca a ne i žene.

Semantička pomeranja u jeziku pojavila su se da bi legitimisala Margaret Tačer kao potencijalno subverzivnu žensku figuru koja je prekoračila barijere ženske moći u Velikoj Britaniji. Kao u šifrovanim serijama, semantička progresija pretvara poštenje u nedostatak moralne slabosti i, posebno u slučaju žena, ova snaga pretvara se u seksualnu vrlinu, a seksualna vrlina podrazumeva vlast nad srcem, a ova vlast, ova kontrola – ova krutost, tvrdoća, taj granit, taj metal, ta čvrstina – nazovite to kako želite, to je prevladavajuća politička karakteristika Margaret Tačer. Mada poseduje mnoštvo onih karakteristika koje muškarci prepoznaju sa prezirom u navalentnim ženama, ona ne zavređuje tradicionalnu pogrdu, jer je izašla u susret tradicionalnim zahtevima i potvrdila se kao domaćica, supruga i majka; zbog toga ona je zaslužila pravo da inspiriše tradicionalno viteško, čak i preterano veličanje, na način na koji to na uspeva savremenim ženama.

Jedan od njenih poštovalaca, kembrički filozof Rodžer Skruton (Roger Scruton), pišući o seksualnosti nedelju dana pre nago što je ona ponovo izabrana, opisuje muškarce kao 'žrtve impulsa, koji je, sam po sebi, jedan od najdestruktivnijih ljudskih nagona…požuda koja traži…da se olakša nad njenim (ženskim) telom. Istorijski', piše on, 'žene potčinjavaju, smiruju, ublažuju ono što je divlje'. Margaret Tačer je imala koristi od ovog verovanja u žensku delotvornu moć da kontroliše i disciplinuje razuzdani muški libido, kao i od kontrasta između muškog delovanja i ženske suzdržljivosti. Skrutonova misao podseća na urbane viktorijanske priče o kućnim anđelima, i on je precizno obradio poznatu idee recue, koja ima dalekosežan uticaj.

Žena kao zaštitnik vrline poznata je engleska figura. Ne postoji nijedna statua ili slika koja se trenutno prepoznaje više od Kipa Slobode. Međutim Glasgov, Edinburg, Mančester, Lids, Birmingem, Kardif, Dablin, Belfast i London – većina tih gradova ulepšana je sponzorstvom protestantske crkve (čak i Dablin koji je bio anglo-irski u devetnaestom veku) i novcem onih građana koji su manje priklonjeni da posmatraju idole sa oduševljenjem nego njihovi papski savremenici preko mora; ti gradovi su još uvek prepuni idealizovanih figura koje izražavaju pobedu nad željom kroz snagu volje u obliku naoružane žene. Nekada se ona naziva Mir, Pobeda ili Odvažnost, nekad Hrabrost, nekad Pravda, nekad Istina, nekada nosi ime grada gde je postavljena na pedijestal. Ali uvek je prikazana kao žena, u telesnom obličju, sa ljupkim držanjem i izrazom – ona je i militantna i izražava svoju snagu kroz oružje. Postoji više verzija Pobeda/Viktorija, i to su svetli primeri vrhunskih Londonskih spomenika – jedna vozi ratne kočije na trijumfalnom svodu posvećenom vojvodi od Velingtona (Wellington) u Hajd parku još od 1912. godine, kada ju je izvajao konjanik, kapetan Edrian Džouns (Adrian Jones); druga je u letu, pozlaćena i graciozna, i deo je Viktorija spomenika – uspešne skulpture Tomasa Broka (Thomas Brock). Ona širi svoja ogromna krila poput albatrosa, natkriljujući mermerne statue ispod sebe, kraljicu u društvu Hrabrosti, Istine i Milosrđa. I Istina i Hrabrost su naoružane, čvrste i odlučne, i nepokolebljivo nadvladavaju svoje neprijatelje. Na svodu posvećenom Admiralitetu, na kraju dugačkog hodnika koji vodi od Bakingemske palate i Viktorija spomenika, nalazi se žena ogrnuta plaštom, čvrsto građena, kako drži laki mitraljez u krilu. Ona predstavlja Oružje. Ali druge dve skulpture više od svih bacaju novo svetlo na temu čestitog vojnika.

Londonski spomenik posvećen Gledstonu (Gladstone) postavljen je na Strandu¹⁶, pored predivne male barokne crkve St. Klementa Dejna, ispred sudnice. Napravio ga je Hejmo Tornikroft, sin Tomasa Tornikrofta koji je izvajao Boadiceu, i predstavlja Gledstona u širokom ogrtaču ministra finansija, u kovanoj i neuglačanoj bronzi. To je lep spomenik, čvrst, ponosan, sa iskrenim iskazivanjem moralnih načela koje je Gledston negovao i proklamovao, tokom dugog perioda njegovog uticaja. Pored Gledstona stoje Težnja, Bratstvo, Obrazovanje i Hrabrost. Personifikovani su kao žene, a dve od njih veoma su slikovite: Obrazovanje upire prstom i uči dete da čita, Težnja, sa ogromnom zatvorenom knjigom u krilu gleda naviše i gestikulira u pravcu neba. Hrabrost je međutim predstavljena simbolično, kako za vrat drži zmiju sa otvorenim ustima i ukrućenim jezikom. Golo dete se drži za nju, dok ona podiže sablju u desnoj ruci i sprema se da udari. Mogli bi smo biti u Indiji, kao po opisu jedne Kiplingove priče – osim što je Hrabrost obavijena velom i ogrnuta plaštom, kao idealna personifikacija, zamišljena kao ubica zmije u pre-frojdovskom nedostatku samosvesnosti.

Hrabrost Hejmoa Tornikrofta očigledno se ugleda na veličanstveno viktorijansko delo – skulpture Alfreda Stivensa (Stevens) za nadgrobni spomenik vojvode od Velingtona, na kojima je Istina prikazana kao zdrava mlada žena, lepog lika, koja se nežno osmehuje, a telo joj iskrivljeno dok se naginje polako i nežno – sudeći po njenom izgledu – pritiskajući Laž, satira koji se previja ispod nje, dok mu ona dugačkim klještima čupa jezik.

Ova umetnička dela – među najboljima od viktorijanskih skulptura u Londonu – ne izražavaju lične brige, fetiše, strahove od kastracije ili priklonjenje seksualnoj uzdržanosti samih skulptora, Alfreda Stivensa i Hejmoa Tornikrofta. Oni su iskoristili poznate i poštovane načine predstavljanja ženske personifikacije da izraze prihvaćeni pogled na dobrotu, stoga je prihvatljivo njihovo zvanično i javno odavanje poštovanja glavnim figurama devetnaestog veka, Velingtonu i Gledstonu, kao i njihov položaj srdačno dočekanih narudžbi, i njihovo stanje sadašnje nevidljivosti u životu prolaznika. Oblik i izgled tih skulptura, drama koju izvode – ubistvo zmije, ućutkivanje satira – jednostavno i prirodno pokoravaju se propisanim metaforama koje povezuju seksualnu kontrolu žena i potiskivanje erotske želje sa moralnom vrednošću, ili, u frojdovskoj terminologiji, sa formiranjem društvenog ljudskog bića i njegovog super-ega. Sve ovo nam pomaže da razlučimo kako se ovo čudo od ženskog premijera uopšte desilo.

***

Margaret Tačer potvrđuje umetničke fikcije utkane u britansko sećanje, ali ih ne priznaju svi. U Grinam Komonu¹⁷, od 1981, demonstranti protiv politike nuklearne odbrane Velike Britanije a posebno projektila, napadali su te fikcije s namerom da ih isprazne od uticaja i značenja. Članovi grupe, koja je kampovala izvan baze, stalno su se smenjivali, bacili su ime 'čelična lejdi' u lice premijerki kao uvredu, dok su razvili dugačku, složenu, bogatu i maštovitu alegoriju o dobru i zlu, u kojoj su oni bili pobednici života a njihovi suparnici vojnici smrti. Ova grupa takođe je znala da će pobuditi pažnju medija na međunarodnom nivou, i time neverovatno povećati svoju karizmatičnost, ukoliko sebe postave pored aktivnog centra moći i suprostave se njenoj snazi. Značajno je i to što je grupa žena, smeštene u Berkširu u bender šatorima, nazvanim po najprimitivnijim ciganskim skloništima – što su zapravo ponjave prebačene preko grane – bez ikakve zvanične organizacije, bez vođa, uspela pobuditi toliko uznemirenosti zbog obezbeđenja i kontrole nad nuklearnim oružjem na britanskom tlu.

Kao u srednjevekovnom moralitetu o opasnostima i neprilikama Svakoga (Svake-žene), nastavak demonstracija u bivšoj USAF¹⁸ bazi, sada zvanično pod britanskim RAFom¹⁹, započeo je dramatični ciklus scena o vizionarskom miru i strašnom ratu. U stvarnom životu, demonstranti su prepatili mnoge muke u vezi sa njihovim strahovanjima, nadama i karakteru žena i ženskog poretka. Medije su im poklonile bezgraničnu pažnju, neprijateljsku, sa prezirom, ponekad sa podcenjivanjem, ne zato što su bili zainteresovani za argumente ili etiku uopšte, već zato što su "grinamske žene", kao članice mirovnjačkog kampa postale simbol rata među polovima, nečega što se nalazi u najdubljim sferama svake kulture, drame koja se dešava u pabovima, u autobusima, na televizijskim komedijama, u trač-rubrikama, kao i u Šekspirovim komedijama.

Žene remete ustaljeni muški poredak u serijama dramatičnih gestova: imidž muškarca kao spasioca i čuvara sveta bacaju u lice vojnicima koji rade u bazi; jaduju nad njima koji su unutar žice, kao zarobljenici u okruženju koje su sami napravili – demonstranti su bukvalno držali ogledala u kojima su muškarci mogli videti svoje obrise. Granice između ljudi koji su unutar žice i onih spolja, povučene su u ime polne razlike. 'Grinamska žena' je složen znak koji personifikuje mir, ljubav i budućnost u apokaliptičnoj alegoriji o ljudskoj borbi za opstanak u kojoj je 'grinamski čovek' anđeo smrti. Zastava, koju su napravili T. D. i C. I. Kembel (Campbell) i Dž. Higs (J. Higgs) za blokadu Komona u julu 1983, samo dva meseca nakon odzvanjajućeg uspeha gospođe Tačer na izborima, živopisno je izražavala ovaj polaritet. Na levoj strani nacrtana je lebdeća zelena zemljina kugla koju pružaju crne i bele ruke na ružičastoj pozadini, a mleko, voće, cveće i golubovi je okružuju; na desnoj, plavoj strani su bombe, u obliku falusa, ratni brod, tanker, rakete i dvoglavi imperijalistički orao koji okružuju zatamnjeni svet upropašten ratom. Natpis kaže: "Mi ili oni".

Gledajući sa jednog od opsednutih ženskih kampova na ulazna vrata baze, koja je i sama podignuta u iščekivanju opsade na svetskoj skali od strane jednog drugog, mnogo udaljenijeg protivnika, trenutno je bilo koji grinamski posetilac uvučen u dva simbolična sveta koje je protest stvorio. Beton, žica, uniforme, sivilo, tamno plavetnilo, mašine, sterilnost, red, odredbe karakterišu prostor nuklearne baze, u čijem srcu su skrivene bombe. U centru ženskog kampa takođe je vatra, logorska vatra, kuhinja, prastaro simbolično ognjište u kojem se večno održavaju plamenovi promene druge vrste, kako su se demonstranti nadali (mada je serija proterivanja koja su se desila 1983. i 1984. učinile njihove ambicije nemogućim). Prostor anti-nuklearnog protesta je improvizovan, privremen i neuredan; ograde su podignute tu i tamo, zatim sravnjene sa zemljom pa opet podignute. Trake raznih boja svečano su bile pokačene po grmovima, a ispletena šarena vuna ukrašavala je žene, njihovo okruženje, i nešto malo od onoga što poseduju: cveće se probijalo kroz gomilu kamenja oko kampa koju su nasuli nadležni organi da bi odvratili demonstrante; dečije igračke, lutke napravljene od kukuruza, slike majki božica i božanstva meseca obeležile su tu žensku sferu. Na jednoj slici, borac za slobodu podiže pesnicu i objavljuje još jednom jezikom slobode: "Ja sam žena, i ako živim, borim se, a ako se borim, doprinosim oslobađanju svih žena i tako se pobeda rađa i u najteži čas". Druga slika prikazuje ženu na raspeću, njene grudi i utroba obeležene su svojstvom reprodukcije, jer pored nje na tabli piše: "Ja sam žena/opterećena teretom rađanja čovečanstva".

U prvim danima kampa, jedna od žena počela je plesti tkanje od šarene vune, koje se od tada prepoznavalo kao simbol samog ženskog mirovnjačkog pokreta. Organska struktura, koja se pre nalazi u prirodi nego što je čovek pravi, slaba u delovima a jaka u celini, koja vešto zarobljava i pokorava velike grabljivice, ispletena je u maniru u kojem su žene vekovima plele, u isto vreme prizivajući uspomene na Gandijev pacifizam – tkanje je postalo slika poruke koja se širila iz mirovnjačkog kampa i sa radio telegrafa koji je mogao okupiti stotine, čak i hiljade žena za masovni protest. To je iskorišteno u pripovedanju, mitopoetičkom efektu 12. decembra 1983. kada je ograda baze bila okružena demonstrantima koje su u žicu uplitale uspomene, igračke svoje dece, cveće, trake, fotografije voljenih, dece, unučića, i svakakve vrstama mirovnjačkih ponuda, da označe privatnu sferu osećajnosti, stabilnosti i plodnosti koje protest toliko očajnički želi da očuva, suočen sa mogućim uništenjem. Tkanje, moćno na simboličkom nivou, čak se pokazalo praktičnim: zapleteni čvor simbola morali su poskidati nadležni sa mukom, čime se ispostavilo da ga je bilo mnogo lakše počistiti nego hrpu plakata koja ostaje posle uobičajenijih marševa. U oktobru te godine žene su sebe obavile u zamršenu vunu i mirno ležale na zemlji; da bi ih policija podigla i oterala, morali su da ih oslobode vune, a to je bila operacija koja je od njih zahtevala da se spuste dole do žena i uspostave lični kontakt delikatnije vrste nego što je oubičajeno nasilno guranje, vučenje i borba pri hapšenju. U oba slučaja, policija se našla u poziciji da obavlja tričave dužnosti koje su tradicionalno pripadale ženama. U filmu Carry Greenham Home (1984), koji su napravile dve članice mirovnjačkog kampa Biban Kidron i Amanda Ričardson (Richardson), jedna od scena prikazuje stražare u bazi kako pokušavaju da probiju lanac od biciklova koji su žene postavile na glavni ulaz. Pošto nisu uspeli da ga razvale, raskomadaju ili sklone policija je navalila na ulaz u gomili. Lanac nije popustio već su vrata otpala sa šarki. Žene su se smejale koliko god su mogle, strašnom prizoru neuspeha sile da prevlada nad skromnim lukavstvom.

'Grinamska žena pleše, tuguje, piknikuje u otmenoj haljini, nosi veštičje kostime; konstantno nalazi utočište u arhaičnim ženskim običajima i zadacima, u ulogama majke, babice, žene u crnini i mudre žene'. Ove slike proizilaze iz repertoara definicija ženskosti, i ne zaziru od toga da prisvoje mnoge definicije ženske 'prirode' koje je feminizam odbacio. Ženski poredak koji se predstavio u Grinamu je negujući, mirovnjački, blag, unapređivački, obziran; žene umiruju, teše i njihova priroda je žrtvenička.

Demonstranti zaista žive životom ekstremnih nevolja: izdržavaju četvrtu zimu dok se ovaj tekst piše i neprekidno ih uznemiravaju sudski službenici, policija, vojska, i lokalna mladež koja ih je posipala svinjskom krvlju i izmetom. Vojnici se opsceno ponašaju; njihova deca dižu dva prsta u znak pobede i naučena su da psuju žene. One izdržavaju sve to zbog drugih, da bi doprineli revoluciji u svesnosti, da bi bile svedoci horora koji smeraju oni koji stvaraju politiku odbrane. Ali, skoro u svakom drugom pogledu ona žena koju su dramatizovali kroz svoje gestove i proteste, nema nikakve sličnosti sa onim ljudima kakvim moraju biti da bi je odglumili; njihov tekst ne govori direktno o besu, snazi, celibatu, hrabrosti, jednostavnosti, odlučnosti i militantnosti demonstranata, mada su njihova dela potvrdila sve ove kvalitete. Površinski tekst priča jedno, o ljubavi i miru, radosti i majčinskom karakteru žena, ali način na koji se poruka prenosi uzburkava sve pretpostavke koje bilo koji vojnik u bazi može imati o dodatnoj popustljivosti ili želji da zadovolji, usluži ili posluša. Grinamska žena je izvrnula naopako umetničku fikciju time što je u ime njihovog viteštva prema ženama i deci pomešala impuls svojih neprijatelja i time što ih je orobila osnovnih principa rata i vojništva. Ona priziva stereotip da bi ga poljuljala i time je zaradila popularni karakter nastranosti.

Poput revolucionarnih sekti iz sedamnaestog veka, i ranijih milenijumskih pokreta koji su predviđali smak sveta, grinamska žena želi da preokrene svet naopačke i zameni svoju radikalnu viziju prevladavajućim poretkom spasa, a san koji ona izvodi postavlja simbol žene u centar; grinamska drama pripada dugoj tradiciji izražavanja vrline u ženskom obliku. Demonstranti otelotvoruju zamisli koje se trude da nam ponude kao alternativu. Za premisu svoje vizije uzele su fundamentalnu polnu razliku i locirale tu razliku u telu, odakle potiču njihovi mentalni i emotivni stavovi. Po žici su kačile krpe uronjene u crvenu boju kao simbol menstruacije, mešajući krv iz koje se bebe mogu roditi sa našim apokaliptičnim strahom od smrti. Jedno dete se rodilo u kampu iz zajedničke potrebe da se pokaže da i same žene mogu donositi život na ovaj svet pored rađanja i da im nisu potrebni akušeri i bolnice koje su identifikovane sa bezličnim, mehaničkim muškim svetom. Tokom naročito gadnih okršaja kada su sudski službenici nasilno oduzeli svojine kamperki 1984, žene su, pokušavajući da jedna drugu zaštiti od muškog ophođenja, branile privilegije svog pola. 'Ona je žena, ona je dragocena', govorila je jedna, pokušavajući da spreči da joj sudski službenik odvede drugaricu u kombi. Kada su se neke od žena vratile u leto 1984, njih osam su obeležile četrdesetogodišnjicu bombardovanja Nagasakija skidajući odeću sa sebe i prekrivajući telo pepelom i krv crvenom bojom, kristališući time slike trogodišnjeg žrtvovanja ljudskog tela, a naročito ženskog tela.

Hrabrost i odlučnost žena u Grinamu predstavljaju dilemu za one koji veruju u nuklearno razoružanje i jednakost među polovima. Dominantni glasovi među njima vraćaju se na fantaziju arhaične, sveprisutne majke stvaranja, i ovo je verovatno najopasnijij i najuporniji patrijarhalni mit, odgovoran za dugu istoriju nejednakosti koju potvrđuje biologija. Grinamski kamp potvrđuje marginalni položaj žena i poziciju žrtvenog jagnjeta. Demonstranti su iskoristili snagu koju poseduje svako unutar bilo kog društva, da inspiriše odanost, saosećanje i bes, da razjari i uznemiri, da podstakne i predskaže. Međutim, neke od grinamskih žena ne vide ove moći kao prenete suparničke uloge, već tvrde da su one istinski, suštinski i univerzalno ženske, kao rezultat dublje ženske intimnosti sa životnim silama. Grinamske žene su se pokazale kao neverovatno efektivne propagandistkinje, u podizanju uzbune, u otkrivanju izgovora vlade, ali dramatizovanje rata među polovima koji one predstavljaju može imati začuđujuće tradicionalne korene.

Po povratku sa odmora 1984. Margaret Tačer je odmah javno objavila da će ponovo okupljeni demonstranti u Grinamu opet biti rasterani. Kao predstavnica nužnog poretka, koja je pronicljivo izbegla poistovećivanje sa ženskim interesima, i predstavnica subverzivnih ideja koje su se uskomešale protiv vrednosti koje ona predstavlja, prikazana je u novinama i na televiziji širom sveta kako se pokazuje drugačijom od onoga što stvarno jeste. Premijerka je bila uzdignuta kroz alegoričnu upotrebu njene ličnosti tokom Foklandskog rata, i isto tako je odigrala tu ulogu koliko dobro je mogla onda kada joj je bila nametnuta. Učesnice mirovnjačke kampanje u Grinam Komonu, i simpatizeri koji su ih oponašali u drugim nuklearnim bazama širom Velike Britanije, u Italiji, u Sjedinjenim Državama, uspostavljajući isključivo ženske proteste, pokazali su inspiraciju i žar religioznih radikala, duh ostalih organizacija koje su i dalje aktivne u mirovnjačkim pokretima, kada propisuju, životom kojeg su odabrale, ili na malim protestima kao sećanje na Nagasaki, ili na masovnim demonstracijama, živu alegorijsku dramu Svake-žene, zlostavljane od strane svojih potomaka koji su slepi za njene darove života.

(Iz: Marina Warner: Monuments and Maidens, The Allegory of the Female Form, Vintage , London 1996.)

FUSNOTE

1 Britenja (Britannia) ženska figura koja predstavlja Britaniju, ranije označena na nekim novčićima; Britenja je najčešće prikazana u sedećem položaju kako nosi šlem i drži trozubac. (Prim.Prev.)

2 Torijevci (Tory), ili Torijevska partija je tradicionalni naziv za britansku Konzervativnu partiju. (Prim.Prev.)

3 Laburisti (Labour), jedna od dve glavne političke partije u Britaniji, takođe nazvani i socijalisti, primaju podršku iz redova radničke i srednje klase. (Prim.Prev.)

4 Koalicija (Alliance) savez Liberalne partije i Socijal-demokratske partije, udružene da bi se zajedno predstavile na izborima 1983. i 1987. godine (Prim.Prev.)

5 Fokland, Foklandska Ostrva (Falkland Islands) je grupa ostrva u jugo-zapadnom Atlantiku u blizini Argentine, pod britanskom kontrolom; Foklandski rat (The Falkland War) (1982) je rat između Britanije i Argentine. Britanija je objavila rat nakon što je Argentina preuzela Foklandska ostrva vojnim napadom (Prim.Prev.)

6 Nacionalni savet za građanske slobode (the National Council for Civil Liberties) je nazavisna britanska organizacija čiji je zadatak da odbrani i osnaži prava individualnih građana (Prim.Prev.)

7 Kabinet (Cabinet) formalni naziv za Ministarstvo, odbor od dvadeset članova koje bira premijer (Prim.Prev.)

8 Flit Strit (Fleet Street) deo Londona gde su ranije bile smeštene redakcije svih većih novina, koristi se i kao sinonim da opiše britansku novinsku industriju (Prim.Prev.)

9 neprevodiva igra reči: "Send Her Vic-Tori-ous" u smislu 'pošalji joj pobedu' i 'pošalji joj Torijevce' (Prim.Prev.)

10 Trooping the Colour je ceremonija koja se održava na kraljičin rođendan, u junu, kada konjanici i pešadija marširaju ulicama Londona noseći svoje zastave, sama kraljica tom prilikom jaše konja i salutira (Prim.Prev.)

11 Komonvelt (Commonwealth) organizacija od pedesetak nezavisnih država koje su ranije bile u sastavu britanske Imperije, osnovana sa namerom da se poboljšaju trgovina i prijateljski odnosi među članicama, odnosno da Britanija zadrži ekonomsku moću tim državama (Prim.Prev.)

12 ¨Sv. Đorđe (St. George) je nacionalni svetac i zaštitnik Engleske, a Sv. Andrej (St. Andrew) nacionalni svetac i zaštitnik Škotske (Prim.Prev.)

13 Juston stanica (Euston Station) jedna od glavnih železničkih stanica u Londonu (Prim.Prev.)

14 Boadicea, ili Budika (Boadicea, or Boudicca) kraljica Icena, plemena u istočnoj Britaniji, umrla 60.n.e. Posle smrti njenog muža, kralja Icena, Boadicea je vodila svoj narod u borbu protiv Rimljana (Prim.Prev.)

15 Boeri (Boers) je naziv za belce u Južnoj Africi, koji su Holanđani poreklom; boerski rat (1899-1902) dobila je Britanija čime je prisvojila i politička prava u Južnoj Africi (Prim.Prev.)

16 Strend (Strand) je čuvena ulica i mali deo Londona (Prim.Prev.)

17 Grinam Komon (Greenham Common) je vazduhoplovna baza za britanske i američke vojnike u seocetu Grinam Komon, u južnoj Engleskoj; od 1981 grupa žena kampuje tamo i protestvuje protiv nuklearnog naoružanja i projektila koji se tamo čuvaju (Prim.Prev.)

18 USAF ( United States Air Force) Vazduhoplovstvo Sjedinjenih Država

19 RAF (Royal Air Force) Britansko Vazduhoplovstvo