HRANITELJKE EGA I UTEŠITELJKE:
POKORAVANJE I OTUĐENJE ŽENSKOG EMOCIONALNOG RADA

Prevela Aleksandra Vesić

Muška kultura je bila (i još uvek je) parazitska, jer se hrani ženskom emocionalnom snagom, a ne daje ništa zauzvrat.

Šulamit Fajerston

Tuce bestselera iz psihologije, koji su se pojavili poslednjih godina, bave se detaljno onim što zovu "ljubavne krize" – odnosno onim što autori smatraju krizama u intimnim odnosima žene i muškarca. Ovi pisci, uglavnom žene, pričaju nam depresivne priče o ženskoj zavisnosti i muškim manipulacijama, često velikim promašajima. Dok se njihova karakterizacija tih kriza donekle razlikuje, svi se slažu u jednom: muškarci pružaju ženama mnogo manje onog što se u popularnoj psihologiji zove "pozitivna energija" – odnosno emocionalna podrška – nego što žene pružaju muškarcima, i sve se slažu da je ta neravnoteža konstantan izvor ženskih frustracija.

Feminističke teoretičarke su takođe obratile pažnju na neravnotežu u količini emocionalne podrške među polovima. En Fergason (Ann Ferguson), na primer, ukazala je da je muško korišćenje ženskog emocionalnog rada vrsta eksploatacije koja se u glavnim crtama poklapa sa eksploatacijom radnika u kapitalizmu. Fergason je "produkciju u oblasti polova" postavila u istu ravan kao i produkciju u industriji. Četiri vrste robe se tu proizvode: održavanje kuće, deca, odgajanje (i dece i muškaraca) i seksualnost.

Prema Fergasonovoj, muška ekonomska dominacija u domaćinstvu je analogna posedovanju sredstava za proizvodnju od strane kapitalista. Tako da proizvodnja koja je rezultat odnosa među polovima u društvu kojim dominiraju muškarci stavlja ženu u poziciju nejednake razmene. Na isti način na koji kontrola sredstava za proizvodnju kapitalistima dozvoljava da oduzmu "višak vrednosti" od radnika, to jest razliku između ukupne vrednosti onog što stvore radnici i dela koji im se vrati – tako muškarcima njihova dominacija dozvoljava da oduzmu višak ženskog proizvoda od žena. Tako, na primer, rodna podela rada gde žene primarno odgajaju decu zahteva postojanje ideala "žene kao odgojiteljke". Devojke uče da nađu zadovoljstvo u zadovoljavanju drugih osoba, i da svoje potrebe stavljaju na drugo mesto. Muškarci, sa druge strane, uče "da su to ženske veštine, i uče da zahtevaju brigu od žene ne umejući pritom da se brinu sami o sebi." Žene su kao i radnici, uhvaćene u zamku takve podele rada koja zahteva od njih da proizvode više robe – u ovom slučaju brige – nego što dobijaju zauzvrat.

Iz ove priče jasno je da žene doživljavaju eksploataciju. Džoel Feinberg (Joel Feinberg) karakteriše eksploataciju generalno kao međulični odnos koji "Uključuje jednu stranu (A) koja profitira iz svog odnosa sa drugom stranom (B) tako što na neki način "koristi" osobine druge strane ili poziciju u kojoj se ona nalazi. U većini slučajeva eksploatacije, interesi druge strane su ugroženi, ili su njena prava umanjena, mada to ne mora biti slučaj. On navodi određen broj slučajeva eksploatacije u kojima "druga strana niti gubi niti dobija u tom procesu." Bezopasni parazitizam je recimo: razmislite o ljudima koji koriste ljubaznost bogatog i dobrodušnog patrona ili trač kolumnistu koji zadovoljava vulgarnu radoznalost javnosti izveštavajući o dnevnim aktivnostima neke slavne ličnosti. Patron može biti dovoljno bogat da mu takvo iskorištavanje uopšte ne smeta, a slavna osoba može jednostavno biti indiferentna prema takvom publicitetu.

Ali, posebna vrsta eksploatacije koju Marks ističe, a i Fergasonova, je eksploatacija prve vrste, to jest, iskorišćavanje u kojem A profitira iz svog odnosa sa B na štetu interesa B. Važno je shvatiti da, za marksiste, kapitalistička eksploatacija podrazumeva više od nejednake razmene vrednosti između radnika i kapitalista. Često mi dajemo više drugima nego što primamo – možda zato što imamo više da damo – a ne osećamo se ugroženim ili ne nazivamo to eksploatacijom. Zaista, zahtevati jednaku razmenu u svim vezama koje uspostavljamo sa drugim ljudima bi spustilo sve bogatstvo i raznovrsnost ljudskih odnosa na nivo prostog ugovora.

Ono što je glavno je da prisvajanje viška vrednosti u kapitalizmu podrazumeva nejednaku razmenu koja nije benigna – jer je karakter te razmene takav da donosi sistematsku nemoć jedne  strane u razmeni – direktnih proizvođača. Prisvajanje viška vrednosti je koren radničkog otuđenja, gde se pod otuđenjem podrazumeva gubitak kontrole i nad proizvodima rada i nad samim procesom proizvodnje; gubitak autonomije u proizvodnji donosi sa sobom smanjenje snage radnika; posledica tog slabljenja može biti atrofija ljudskih sposobnosti izazvana nekreativnim radom koji se radi celog života. Prisvajanje viška vrednosti oblikuje osnove društvene, političke i kulturne nadmoći više klase.

Argumenti Fergasonove ne podrazumevaju da su ove dve postavke odnosa – radnika u kapitalizmu i žena u domaćinstvu – identične, jer je jasno da nisu. Njeno tvrđenje je, kako sam ja to shvatila, da su obe te strane eksploatisane na isti način, to jest, obe su umešane u odnos nejednake razmene u kojem je karakter razmene obespravljujući. Sama ta tvrdnja je problematična. Prvo, može se sumnjati da li je neravnoteža u davanju emocionalne podrške uopšte odnos nejednake razmene. Drugim rečima, da li taj odnos ispunjava prvi uslov koji je po Marksu potreban da bi se neki odnos prihvatio kao eksploatacija. U kapitalizmu, radnici po marksistima primaju manje vrednosti nego što daju. Štaviše, pošto se vrednost radničke plate može izraziti u istoj valuti kao i vrednost proizvoda, te dve vrednosti se mogu uporediti i na taj način eksploatatorski karakter tog odnosa dokazati na vrlo jasan način. Dalje, prema marksistima, ne postoji nijedna "vrednost" koju kapitalisti daju radnicima a koja bi mogla "izravnati račun". Tako da, ako želimo da izjednačimo "višak ženske brige" sa "viškom vrednosti", moramo pokazati da u intimnoj razmeni koja postoji između žena i muškaraca postoji ne samo neravnoteža u pružanju jedne vrste "usluga" – u ovom slučaju brižnosti – već neravnoteža u bilo kojoj razmeni ekvivalenata. Ali to samo konzervativci poriču. Emocionalni doprinos muškaraca i žena u vezi se svakako razlikuje, priznaju, ali je njihov doprinos jedno drugom posmatran u širem smislu u ravnoteži: on pokazuje svoju ljubav prema njoj tako što obezbeđuje hranu, ona brinući se o njemu. Možda su oni u pravu?

Drugo, čak i ako se može pokazati da ženska emocionalna briga nije uklopljena u širu razmenu ekvivalenata, da li je sasvim jasno da su žene zaista ugrožene ukazivanjem te brige? Da li su muškarci koji uzimaju više nego što daju išta gori od Feinbergovih bezopasnih parazita čija eksploatacija ne uzrokuje nikakvu stvarnu štetu? Drugačije rečeno, da li ženska pozicija u ovom odnosu ispunjava drugi marksistički uslov za eksploataciju, to jest, tu nije u pitanju samo nejednaki transfer moći, već izvorna nejednakost kao posledica tog transfera. Mnoge feministkinje osuđuju ugovor između muškaraca i žena (ekonomsko izdržavanja u zamenu za rad u kući i emocionalnu brigu) jer ekonomska zavisnost sama po sebi donosi slabljenje pozicija strane koja je zavisna. Ali je moguće raspravljati da li je nejednaka emocionalna podrška – "ženska nežnost" – slabljenje ženske pozicije. I ako jeste, u čemu se tačno to slabljenje sastoji?

II

Hajde da preciznije utvrdimo karakter emocionalne podrške koju žene pružaju, a koja im se ne uzvraća. Šta znači u idealnom slučaju davati nekome "emocionalnu podršku"? Podržavati nekog emocionalno znači bodriti mu duh, čuvati ga da ne potone pod teretom briga koje nosi. Utopiti se, znači predati se, pasti u očajanje i depresiju, u manje ekstremnim slučajevima, slabo se boriti. Dakle, davati takvu podršku, koja će tu osobu činiti sposobnijom da se bori; ponuditi joj utehu, uglavnom lečeći emocionalne rane ili nuditi joj podršku, uglavnom pothranjujući njen ego. Cilj ove podrške je stvoriti ili održati, u onom ko je podržan na taj način, uverenje o vrednosti i važnosti njegovih sopstvenih projekata, dakle vrednosti i važnosti same njegove ličnosti.

Poseban kvalitet te pažnje koju daje onaj koji brine je podloga za poverenje onog drugog. Ta pažnja može imati oblik govora, pohvale karakteru ili dostignućima tog drugog, ili se može manifestovati nizom verbalnih signala (koje ponekad nazivamo 'konverzacijskim navijanjem') koji utiču na njega da nastavi da govori, dakle potvrđuju važnost onoga o čemu on priča. Ili, takva pažnja može biti izražena neverbalno, to jest, znakovima tela onog ko pruža pažnju, održavanjem kontakta očima, naginjanjem glave, održavanjem osmeha na licu.

Ponovo, rad na emocionalnom izlečenju može biti ostvaren verbalno na ogroman broj načina, od jednostavnog izraza indignacije na reči njegovog šefa, do složene konstrukcije obrazloženja čiji je cilj da čini njegove promašaje ili razočaranja manje strašnim; ili, neverbalno, u utešnom stezanju ili zagrljaju, u saosećajnom dizanju obrva, ili tužnom uzdahu. Rad na emocionalnom oporavku – lečenje rana – i podržavanju poveravanja – hranjenje ega – se preklapa na mnogo načina. Saosećajno slušanje uz podržavanje, kao što smo videli, daje do znanja govorniku da je to što on govori stvarno važno, dakle to je sugestija da je i on sam važan; sem toga volja za slušanjem je uteha; rane, ako postoje, manje bole ako ih možemo podeliti. Uneti se sa razumevanjem i bez snishodljivosti u tuđu nevolju – melem za dušu, zaista – znači potvrditi vrednost te osobe, iako takva afirmacija nečije vrednosti ne mora zahtevati poseban trud. Osećanja su takođe faktor u obezbeđivanju emocionalne podrške. Jer, dok emocionalnu podršku možemo dobiti i od stranca u vozu, kome odlučimo da se poverimo, dotle su oblici emocionalne brige kao što su oni ovde opisani, među najuobičajenijim načinima kojima pokazujemo osećanja, posebno ako je ta briga pojačana, među partnerima, i izrazima ljubavi.

U našem društvu, žene u najvećem broju društvenih određenja žive pod senkom imperativa da moraju da obezbede emocionalne usluge muškarcima, i imaju mnogo nevolja zbog nevoljnosti muškaraca da im pruže to isto. U vrlo iskrenoj studiji koju je napisala Lilian Ruben (Lillian Rubin) o brakovima u radničkoj klasi, (Svetovi bola), ona otkriva da su se teme kao što su veze i intimnost, koje su ranije bile ograničene na srednju klasu, sada raširile i u ostalim socioekonomskim grupacijama. Supruge se u njenoj studiji žale na emocionalnu nesposobnost svojih muškaraca i to tonom koji nije mnogo različit od onog koji upotrebljavaju profesionalni psihoterapeuti pišući priručnike o intimnom životu za publiku iz srednje klase. Takve žalbe su upadljivo odsutne iz studije koja je godinama važila za vodeću u toj oblasti, a koju je 1962. napisala Majra Komarovski (Mira Komarovsky), pod nazivom Brakovi plavih kragni. Povećanjem geografske mobilnosti, osipanjem ranijih radničkih udruženja i mreže čvrstih rođačkih veza, parovi iz radničke klase su neminovno mnogo upućeniji na sopstvene emotivne izvore; ove okolnosti, kao i moćan uticaj vrednosti i životnog stila srednje klase, u kombinaciji stvaraju sasvim nove zahteve, i sa njima nova nezadovoljstva.

Crnkinje su najviše pod udarom zbog navodnog nedostatka "ženske nežnosti". Neki od crnih muškaraca ostavljaju deo svojih briga pred vratima crne žene: ona je suviše kritična, previše agresivna, čvrsta, kastratorka koja ne samo da ne stoji "iza svog muškarca", nego još i podriva njegov autoritet. Ove optužbe, pojačane i relativnom ekonomskom nezavisnošću crnih žena, postale su posebno aktuelne tokom kasnih šezdesetih, u kriznoj situaciji u Pokretu za crnačka prava i različitim separatističkim i nacionalističkim crnim pokretima; to je vodilo proširenoj i jetkoj raspravi među politički svesnim crnim muškarcima i ženama. Iako su kao grupa generalno mnogo siromašnije od belih žena, crnkinje teže mnogo većoj ekonomskoj nezavisnosti od crnih muškaraca, nego što je slučaj sa belim ženama kad su u pitanju beli muškarci, i u mnogo većem broju su glava svoje porodice. Ovo nepostojanje zavisnosti često izaziva nevolje, jer iako je povezano sa siromaštvom crnih ljudi i materijalnim stanjem cele zajednice, znači i žensko samopotvrđivanje i odbijanje pokorovanja kućnoj tiraniji. Uobičajene i konstantne žalbe na takvo potvrđivanje crnih žena ukazuju nam još jednom da postoji trend prihvatanja životnog stila i vrednosti srednje klase u celom američkom društvu. Činjenica da je njeno ponašanje osuđeno kao definitivan promašaj da se prilagodi normama tlačitelja je ironija koja nije izmakla crnoj ženi.

Emocionalna podrška može biti izraz ljubavi i prijateljstva. Može takođe biti i plaćena, kao deo nečijeg posla. U svakom slučaju, uključuje dva ista elementa – pothranjivanje ega i lečenje rana. Ali komercijalizovana briga o nekome znatno se razlikuje od one u kojoj postoje duboke veze među partnerima. U detaljnoj studiji o emocionalnom radu koji obavljaju stjuardese, Arli Hohsčajld (Arlie Hochschild) je dala dobar prikaz "komercijalizacije ljudskih osećanja". Ovi zaposleni, pretežno žene, su plaćeni da pokazuju osećanja prema putnicima: da se prijatno smeše i šire oko sebe atmosferu tople, radosne i prijateljske pažnje. Pokazivati neprekidnu veselost je teško u bilo kakvim okolnostima, ali to postaje još teže pod ubrzanjem povezanim sa uslovima letenja. Ne samo što je u pitanju veći broj osoba kojima se mora pokloniti pažnja, već su te osobe, putnici, često pod stresom zbog dugih putovanja, izgubljenog prtljaga ili kasnih letova.

Stjuardese moraju voditi računa o osećanjima putnika i o sopstvenim osećanjima: moraju raditi tako da "sakriju i potisnu osećanja, da bi stvorile uslove za odgovarajuću atmosferu među putnicima". Uostalom, ako pokažeš napor koji ulažeš da bi se ponašala radosno znači da loše obavljaš taj posao. Logika komercijalizacije prodire "sve dublje i dublje u oblast koju obično smatramo privatnim, skoro svetim delom osobe i njene duše." Sve to kod stjuardesa često rezultira osećanjem praznine i promašaja, ili udaljavanjem od sopstvenih osećanja, pa ona čak i sebi postavlja pitanje da li je uopšte sposobna da oseća. Njihov osećaj neautentičnosti, pogoršan fizičkim i psihološkim efektima ubrzanja, može voditi u depresiju, nesanicu, alkoholizam i upotrebu droga. Pod takvim uslovima, pružanje emocionalnih usluga zaista može mnogo doprineti slabljenju ličnosti.

Ali emocionalna podrška koju muškarci dobijaju od žena sa kojima su u intimnoj vezi liči na komercijalizovanu brižnost jedino na prvi pogled. Tačno je da stjuardesa, kao i dobra supruga, hrani ego i pruža oslonac; svaki putnik mora da se oseća željenim i važnim, a ona mora rešiti svaki problem koji se javi tokom putovanja. Ali takva veza je slučajna, i kratka uostalom, dok ova druga mnogo duže traje i mnogo više obavezuje. Intimna veza zahteva kompleksniju senzibilnost i dublje unošenje. Žena u takvoj vezi gaji duboka osećanja prema onome koga podržava; ona je duboko  iskrena u pružanju te podrške; ona se cela predaje tom radu, ako se tako može reći. Naravno, pružanje podrške može se obavljati mehanički kao što stjuardesa obavlja svoj posao, da to bude predstava u kojoj žena ne učestvuje stvarno. Ali intimna veza u kojoj se takve stvari dešavaju ima ozbiljne probleme; zaista, veza u kojoj se tako nešto konstantno ponavlja teško da se i može nazvati vezom. Posmatrajući stvari na taj način, lako je razumeti zašto rutina posla stjuardese može dovesti do slabljenja ličnosti, zašto vodi u samootuđenje i u nemoć da se identifikuju vlastita osećanja, pa čak i u narkomaniju i alkoholizam. Ali kako mogu stvarna osećanja, briga i podrška, koje zahtevaju ljubav i saosećanje, voditi do slabljenja ličnosti i njene snage? Trebalo bi da nas ta prilika da se bavimo drugom osobom moralno ojača, jer ne samo da postajemo bolje čineći dobro, već jačamo i naše moralne vrline. I, zar nismo privilegovane, jer imamo pristup u duboko skriveni deo svesti druge osobe, i na taj način nudi nam se oslobađanje, makar i privremeno, od tereta samoće koji svi nosimo. Tvrdnja da su žene oslabljene jer pružaju emocionalnu podršku sada ne izgleda samo pogrešna, nego i potpuno perverzna. Ali, pogledajmo malo bliže.

III

Veliki broj feminističkih teorija tretira žensku podršku i ono što one dobijaju zauzvrat kao "igru bez pobednika". Pretpostavlja se da su muškarci jači, a žene slabije u proporciji koja je u neposrednoj vezi sa emocionalnom koristi – pothranjivanje ega i tešenje – koju muškarci dobijaju iz emocionalnih usluga, a koje ne uzvraćaju u potpunosti. Metafore o ispunjenosti i praznini se često koriste da se opiše ovakvo stanje stvari: žene pune muškarce svojom energijom; ovo osećanje ojačava muškarce a nas slabi. Štaviše, psihička korist koju muškarci izvlače iz ženske brige čini ih sposobnijim da vladaju; rasipajući svoju snagu, žene same sebe stavljaju u situaciju da budu podređene.

Nema dileme oko tvrdnje da muškarci kao grupa imaju direktnu psihološku korist od ženske emocionalne podrške: to izgleda očigledno. Moje je mišljenje, međutim, da je taj standardan način posmatranja pogrešan, i to iz dva razloga. Prvo, mislim da mnoge feminističke teoretičarke precenjuju efikasnost ženske brige (podrške). Nameravam da uspostavim ravnotežu između obima i efekta ženske emocionalne podrške. Drugo, verujem da standardno viđenje potcenjuje efekat slabljenja koji ima neuzvraćena briga na same žene, potpuno nezavisno od pitanja kako i koliko muškarci psihološki jačaju primajući je. Jednostavno, može se desiti da to nije baš igra bez pobednika, to jest, da u mnogim okolnostima žene, pružajući emocionalnu podršku, mogu sebe oslabiti u većoj meri no što će ojačati muškarce.

Jedna od varijanti onog što zovem standardno viđenje je teorija "sigurnosnog ventila". Ona tvrdi da ženska emocionalna podrška predstavlja više od osiguravanja psiholoških koristi muškarcu kao pojedincu: ta podrška zapravo učvršćuje ceo patrijarhalni sistem, jer pomaže stabilizaciji karakterističnih institucija koje su njegov oslonac. Dalje, tvrdi se, ove institucije su označene hijerarhijski, dakle nejednakim pristupom moći, i obezličavanjem, otuđenjem rada, i apstraktnom instrumentalizovanom racionalnošću. Doduše, muškarci plaćaju veliku cenu za svoje učešće u takvom sistemu, iako im sam sistem dozvoljava mnogo veću moć nego ženama. Otkrivanje najdubljih osećanja neke osobe je veoma opasno u uslovima takmičenja i bezličnosti: muškarac mora da prihvati rizik da će ga proglasiti kukavicom ili preosetljivim ako kaže isuviše. Dakle, muškarci se odriču mogućnosti da uspostave iskreno i intimno prijateljstvo među sobom; odriču se mogućnosti emocionalnog opuštanja u društvu sa drugim muškarcima. Umesto toga, moraju delovati čvrsto, kao da imaju punu kontrolu, samopouzdanje i sposobnost da komanduju sve vreme.

Dakle, cena koju muškarci plaćaju svojim učešćem u društvu, mogla bi biti neprihvatljivo velika, da nema žena koje je snižavaju. Žene su uglavnom isključene iz arene u kojoj se muškarci bore za prestiž; zbog toga, i zbog prirodnog uklapanja u šablon odgajanja, žene su u situaciji da popravljaju emocionalnu štetu koju muškarci nanose jedni drugima. Tako ženska emocionalna podrška postaje sigurnosni ventil koji omogućava smanjenje tenzije koja proističe iz generalno nehumanog sistema. Bez tog oslobađanja od tenzije, one mogu uništiti celu mrežu ekonomskih i političkih spona koja ga sada održava. Dakle, žene imaju važnu ulogu u preventivi destabilizacije sistema u kojem neki muškarci tlače druge muškarce, a muškarci generalno tlače žene. Da li ova teorija, teorija sigurnosnog ventila, ukazuje na glavni uzrok slabljenja žena kad je u pitanju neravnoteža u međusobnoj podršci polova? Koliko je je ona uopšte ubedljiva?

Hegel kaže da nijedan čovek nije heroj pred svojim slugom. Sigurno je da su mnogi muškarci heroji pred svojim ženama. Ali razmotrimo sledeće: ako prihvatimo da je dobro potvrđivati nečiju vrednost, čak i podređivanjem toj osobi, koliko je dobro, u svetlu poslednje analize, kada takva potvrda potiče iz društvene inferiornosti osobe koja tu vrednost potvrđuje? "Cezarova nagrada je zaista nagrada", ali to nije Cezar. Naposletku, žena je izbačena iz akcije: tipično, nama nedostaje stvarni svet. Mi imamo isuviše malo sopstvenog prestiža da bismo bile uzrok prestiža muškaraca. Većina muškaraca se poredi sa drugim muškarcima da bi odredila svoj status i potvrdila sopstvenu vrednost. Kada poređenje ne zadovolji, nežna ženska briga može biti uteha, ali u kojoj meri?

Štaviše, moramo se setiti da muškarci mogu dugo preživeti i bez ženske podrške, na primer u zatvoru, ili u vojsci. U sveobuhvatnoj studiji o trenutnim društvenim i psihološkim dimenzijama prijateljstava, Lilijan Ruben tvrdi da svaki čvrst odnos među muškarcima obično nema obeležje intimnosti – koja za nju predstavlja otkrivanje osećanja i znatnu emocionalnu otvorenost – a ipak se muškarci među sobom vezuju na određen način, i ta veza može predstavljati važan izvor emocionalne podrške. Muškarci, ona kaže,

Bolje mentalno i fizičko zdravlje oženjenih muškaraca se često poteže kao dokaz da muškarci imaju značajnu korist od ženske podrške i brige. Pretpostavlja se da se tom emocionalnom podrškom koju oženjeni muškarci dobijaju od svojih supruga, može objasniti zašto oni žive duže od neoženjenih i zašto se nisko kotiraju na standardnim listama psihopatoloških oboljenja. Ali čak i tu bi nam malo skepticizma dobro došlo. Duži životni vek oženjenih, na primer, može se objasniti većom brigom o svom fizičkom stanju (redovna ishrana, zdravija hrana, više ubeđivanja od strane žene da ode kod lekara) umesto emocionalnom podrškom. Štaviše, nije jasno da li za bolje mentalno zdravlje oženjenih treba zahvaliti emocionalnoj brizi ili činjenici da brak kao instituciju biraju muškarci koji su dovoljno stabilni da prihvate korist koju im ona donosi. A čak i u vezama koje traju neko duže vreme, postoje tragični slučajevi u kojima je sva moguća ženska pažnja puna ljubavi, prosto nemoćna pred posledicama stresnih okolnosti u životu njenog muškarca – alkoholizam, narkomanija, depresija ili samoubistvo. Razmišljanje o broju takvih tragedija može svakako izazvati određenu sumnju u efikasnost ženske emocionalne podrške.

Sve što sam navela čini mi se da govori protiv teorije "sigurnosnog ventila". Nema sumnje da muškarci imaju koristi od ženske brige o njima i podrške, i jasno je da sve to može do izvesnog stepena smanjiti muško nezadovoljstvo, ali ipak posledice nisu toliko značajne kako nam ta teorija sugeriše. Mislim da nije tačno da stepen ženskog slabljenja stoji u direktnoj proporciji bilo sa konkretnom emocionalnom koristi koju muškarci izvlače iz ženskog emotivnog rada, bilo sa stabilizacijom ekonomski i politički tlačiteljskog sistema, kojoj doprinose psihološki oporavljeni muškarci. Predlažem da umesto toga potražimo slabljenje koje je skrivenije, ono čiji su koreni u subjektivnim i duboko unutrašnjim posledicama koje žene imaju usled pružanja emocionalne podrške i brige, kao i usled neadekvatnog odgovora na svoje emocije.

IV

Ljubav, osećanja i saosećajno pružanje podrške mogu izgledati kao čisto privatna stvar koja nema nikakve veze sa mestom u nekom makrokosmosu. Ali to nije tačno. Sociolog Teodor Kemper (Theodore Kemper) naglašava da "u ljubavnoj vezi najmanje jedan učesnik daje (ili je spreman da da) izuzetno visoko mesto drugom učesniku". "Priznato mesto" on definiše kao "dobrovoljno pokoravanje potrebama, željama ili interesima druge osobe". Pošto je, kao što smo do sada videli, ženska emocionalna podrška muškarcima vrsta pokoravanja njihovim potrebama, željama i interesima, ona se može shvatiti i kao priznanje statusa, davanje poštovanja muškarcima od strane žena. Razmislimo još jednom o tipičnim znakovima tela kojima se pokazuje intimna briga: saosećajno klimanje glavom, telo nagnuto unapred; često osmehivanje, bodrenje, odobravajući glas, da muškarac nastavi svoju priču, dakle da može nastaviti svoje upravljanje ženinim vremenom i pažnjom. Pada u oči da je ovo ponašanje identično sa uobičajenom oblicima ponašanja kojima se pokazuje poštovanje u statusnoj hijerarhiji. Ali status nije priznat uzajamno: do sada su emocionalne razmene o kojima govorimo,  bile podložne polnoj podeli emocionalnog rada, kojom se od muškaraca nije zahtevalo ono što se zahtevalo od žena; naša briga i podrška je kolektivno klanjanje žena muškarcima, afirmacija muške važnosti koja ostaje bez adekvatnog odgovora. Time što konstantno dajemo nešto a ne uzvraća nam se, priznajemo mušku supremaciju i doprinosimo sopstvenoj društvenoj degradaciji. Svakako, retko postajemo svesne implikacija kolektivnog klanjanja. Briga koju žena posvećuje svom muškarcu je potpuno iskrena, te na taj način žena u svojoj glavi stalno obnavlja ideju da su njegove svakodnevne male drame veoma bitne. On, naprotiv, prima njenu pažnju kao nešto što mu pripada; time što propušta da joj uzvrati na odgovarajući način, on potvrđuje njoj, i što je još važnije sebi, njenu inferiornu poziciju u hijerarhiji polova.

Žene ne očekuju da im uzvraćaju pažnju deca koju gaje, pogotovu ako su ta deca mala, ali s obzirom na ideal partnerstva koji sada preovlađuje, očekuju priznanje od muškaraca sa kojima su u intimnoj vezi. Nepriznavanje je bolno, pogotovu što u društvu muškarci, a ne žene, imaju moć da dodeljuju ili zadržavaju društveno priznanje. Želja da je on primeti; čekanje na njegov prvi korak: koliko je to poznato ženi, koliko slično čekanju da suveren primeti podanika, ili bogataš prosjaka. Zaista, ponekad se nalazimo u situaciji da preklinjemo za njegovu pažnju – a malo stvari može tako oslabiti ličnost kao što je prinuđenost da se moli.

Žene su na mnogo načina odgovorile na muško odbijanje da ih priznaju. Žena se može psihološki stopiti sa muškarcem tako da njegove tuge i radosti doživljava kao svoje. Ona nije svesna njegove indiferentnosti prema njenim doživljajima, jer su njegovi doživljaji zapravo njeni doživljaji. Posle osam godina, lako možemo prizvati tu sliku: Ronald Regan na podijumu, i Nensi malo iza svog muža, upire u njega pogled pun poštovanja i apsolutnog prihvatanja. To je savršena vizuelna ikona pokušaja da se nečija svest potpuno stopi sa svešću druge osobe.

Psihološkinje kao što su Nensi Čodorov (Nancy Chodorow) i Doroti Dinerstin (Dorothy Dinnerstein) kažu da je takvo žensko ponašanje u "stvarima srca" i uopšte, ženski "ego koji je spremniji na povlačenje" povezan sa činjenicom da se od devojčica, za razliku od dečaka, ne zahteva da prekinu svoju prvobitnu identifikaciju sa materinskom brižnošću. Ako je to tačno, fenomen koji ovde opisujem može biti "predodređen" psihološkim faktorima. U svakom slučaju, vredno je upitati se u kojoj je meri stapanje svesti žene sa osobom koja je objekat njene pažnje i strategija usvojena da bi se izbegao bes i propadanje veze, efekti koji prirodno proističu iz odbijanja da se prizna vrednost žene. Štaviše, uspešno davanje podrške zahteva u izvesnoj meri gubitak sopstvene ličnosti, bez obzira na infantilnost takvog stapanja i bez obzira na to koliko takvo stapanje koristi u suzbijanju ljutnje ili ozlojeđenosti. Vratićemo se kasnije na ovo pitanje.

Žene ponekad zahtevaju predstavu ritualizovanih gestova pažnje od muškaraca – da se sete njihovih rođendana ili godišnjice, ili čestitke za dan Sv. Valentina – znaci muške pažnje koji su uglavnom odsutni u svakodnevnom životu. Upornost kojom žene insistiraju na takvim ritualnim predstavama je mera, verujem, njihovog osećanja zapostavljenosti. Ako muškarac zaboravi, a njegovo zaboravljanje se odražava odsustvom predmeta – poklona, čestitke – koji je u našoj kulturi definisan kao vidljiv i materijalan simbol potvrde, nedostatak koji one osećaju u privatnom životu postaje javan. Ženska preokupacija takvim stvarima, a bez stvarnog razumevanja njenog pravog značenja, donela nam je reputaciju da smo kapriciozne i površne, reputaciju koja sama po sebi donosi slabljenje pozicija. "Zašto žene ne mogu biti kao muškarci?" kaže toliko poznati Prof. Henri Higins1 svom prijatelju. "Ako zaboravim tvoj šašavi rođendan, hoćeš li ti praviti veliku gužvu?/ ...Zašto žene ne mogu biti kao mi?"

Nijedna od ovih strategija – stapanje ili minimalizam – nije stvarno rešenje. Žena koja prihvata ritualne gestove, koji se dešavaju najviše nekoliko puta godišnje i često su vrlo površni, u zamenu za iskrenu pažnju koju posvećuje svom muškarcu sve vreme, je napravila zaista vrlo lošu pogodbu, dok je psihološka identifikacija koju smo pominjali utemeljena na pokušaju da se porekne bol i izbegnu posledice ljutnje. Pokušavati sa takvim stapanjem je kao praktikovanje magije ili samohipnoze. Žena koja je ekonomski zavisna od muškarca može naći da je prirodno što se identifikuje sa njegovim interesima; kao dodatak stapanju o kome sam govorila, takva zavisnost hrani težnju za preidentifikacijom. Ali, s obzirom na generalnu krhkost današnjih veza, učestalosti razvoda, i konflikte koji se javljaju čak i u vezama koje traju, obazrivost nalaže ženi da poklapanje sopstvenih interesa sa partnerovim shvati samo kao privremenu pojavu.

V

U ovom delu diskutovaću o činjenici da žene moraju da prihvate rizik da ih njihova briga i podrška koju pružaju, oslabi u svakom pogledu. Takvim svojim ponašanjem, žena može biti primorana da prihvati moralno sumnjive stavove, ili prihvatiti izvestan broj ubeđenja koja mistifikuju okolnosti u kojima se nalazi.

Pre svega tu je epistemološki rizik, to jest, rizik da će žena nekritički prihvatiti "svet po njegovim merilima" i da će imati problema u stvaranju uslova koji njoj odgovaraju. Kako se to dešava? Podržavati i brinuti se o muškarcu, znači praktično duboko se uneti u njegov svet; znači videti stvari sa njegove tačke gledišta, verovati u stvari za koje on veruje da su u redu. Nel Nodingz (Nel Noddings) to lepo objašnjava: Prihvatiti model brižnog ponašanja prema nekoj osobi znači dozvoliti da te apsorbuje ta druga osoba: to je "premeštanje interesa sopstvene realnosti u tuđu realnost" gde "ostavljam po strani iskušenje da analiziram i planiram. Ja ne stvaram; primam drugog u sebe i vidim i osećam ono što on vidi i oseća." Dakle, briga o drugoj osobi "uključuje izlaženje iz sopstvenog okvira referenci i ulaženje u tuđ". To je stapanje druge vrste, stapanje koje nije motivisano nedostatkom priznanja, već samim karakterom emocionalnog posvećivanja drugoj osobi.

Nije neophodno da se žena stopi sa muškarcem kome posvećuje pažnju; postoje slučajevi u kojima će odbiti njegovu verziju stvari, bilo njemu u lice, bilo u sebi. Ali ako ona počinje konzistentno da dovodi u pitanje vrednosti i uverenja onoga koga bi trebalo da podržava, to će loše uticati na tu podršku. Žena je uhvaćena u paradoks: ako sačuva svoje sumnje za sebe, prihvata rizik da se u njoj razvije osećanje udaljenosti i lažnosti koje je, kako smo ranije videli, glavna oznaka komercijalne, otuđene brige. Ako svoje sumnje izrazi, i ako se to ponavlja, prihvata rizik da bude shvaćena kao nelojalna. U svakom slučaju, to se loše odražava na njenu vezu. Od profesionalnih terapeuta se zahteva da razviju "hermeneutiku sumnje"; ali ne i od naših intimnih partnera. Sasvim razumno očekujemo da će naši prijatelji i partneri podržati naše borbe i našu privrženost nekom uverenju, slaviti naše pobede i ožaliti poraze, jednom rečju da će videti stvari – barem one bitne – kako ih mi vidimo. Tako da "epistemološka veza" sa objektom njene pažnje je deo njene brige – bilo koga ko se brine o drugoj osobi, uostalom – dolazi, da tako kažemo sa teritorijom.

"Svet prema njegovim merilima": ima ceo niz značenja koja odražavaju mušku privilegovanu poziciju u društvu u celini. Antagonizam između muškaraca i žena je samo deo kompleksnog sistema antagonizama koji čine strukturu društvenog uređenja. Dakle, biće mnogo situacija u kojima će njegova verzija biti ista kao i njena, a njegovo viđenje stvari umnogome odražavati njenu sopstvenu sliku. Na primer, crne žene i muškarci koji se bore protiv rasizma moraju, u velikoj meri, deliti razumevanje društva u kojem se njihova borba odigrava. Ali, ako izuzmemo generalno identične interese muškaraca i žena, biće mnogo prilika, čak bezbroj prilika gde će se odraziti privilegovan položaj muškaraca u društvu.

Iz različitih izvora znamo da ženama u našem društvu nedostaje epistemološki autoritet. Taj nedostatak ima mnogo uzroka, a dobrim delom oni potiču iz istorijskog muškog monopola nad sredstvima društvenog izražavanja i komunikacije, monopol koji je tek nedavno došao u pitanje. Uobičajeno je da žensku asimilaciju muškoj ideologiji tumačimo na previše mehanički i intelektualan način: mistifikovanje i iskrivljene ideje, kažemo, se proizvode na nekoliko mesta – u crkvi ili školi – a poprima ih ženski um. Ono što u toj slici nedostaje je aktivna ženska uloga u tom prihvatanju muških ideja, naše empatičko, maštovito i osećajno ulaženje u perspektivu muškarca. Pošto imamo posla sa jasnom podelom rada među polovima, ne postoji odgovarajuća afirmacija u intimnoj vezi za svet koji bi odgovarao ženi.

Postoji takođe rizik ženskog epistemološkog razvoja u tom nejednakom posvećivanju partneru. Koji su rizici za naše moralne poglede? Hegel tvrdi da je porodica mesto gde se odražava ženski moral, što je mišljenje koje su prihvatili sadašnji hrišćanski pisci. Sa mnogo više pronicljivosti, Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) je ukazao da je patrijarhalna porodica izvor moralne korupcije i za žene i za muškarce: on ukazuje na laganje, hipokriziju, i samo-omalovažavanje, kao osnovne opasnosti za ženu. Njegovi razlozi su neoborivi. Ali ja želim da ukažem na drugu opasnost, koja nema veze sa laganjem ili omalovažavanjem, već proističe iz iskrene emocionalne posvećenosti, i, daleko je koliko je to moguće, od hipokrizije.

Potrvrditi muški osećaj za stvarnost znači potvrditi njegove vrednosti. "Budi iza svog muškarca": šta drugo to može značiti? Prisetimo se muških psihologa Kauana (Cowan) i Kindera (Kinder) koji nisu tražili od žene visoke moralne principe, još manje moralnu snagu, već "žensku nežnost". Nežnost zahteva saosećanje i oproštaj, koje su u izvesnim slučajevima vrline, a svakako odlike koje mora posedovati neko ko o nama brine. Ali postoje situacije u kojima vrline kao što su sposobnost da se oprosti, vode u moralno slepilo i potpuno saučesništvo:

Emocionalna posvećenost mužu koju daje svaka "dobra supruga" je na neki način slična onoj koja se očekuje od "dobre majke". Ali je i značajno različita. Iako je majka zainteresovana da očuva svoje dete, za njegov rast, društvenu prihvaćenost, ona mora obratiti pažnju i na njegov moralni razvoj; u pojedinim situacijama ona mora biti sposobna da "oblikuje dete tako da ono poštuje izvesna moralna pravila". Ali partner ženama u vezi nije dete, bez obzira koliko se detinjasto ponašao; o njoj će se suditi prema njenoj lojalnosti, a ne prema njegovim moralnim shvatanjima. Muž – ili ljubavnik – ne želi i neće lako tolerisati da ga etički edukuje njegova žena; ono što on želi je odobravanje i prihvatanje. Viljem Džons (William Jones) je to vrlo otvoreno izrazio: ono što "prosečan Amerikanac" želi je supruga koja će mu pružiti:

Slabljenje pozicije se, dakle, može sadržati u istaknutijim oblicima nejednake međusobne posvećenosti među partnerima: u priznatoj poziciji i pokoravanju; jedva prihvatljivom etičkom i epistemološkom "oslanjanju" na realnost onog koji ima viši položaj u hijerarhiji polova. Ali to je samo jedan deo priče. U ovom delu želim da pokažem da neke vrste ženske podrške mogu izgledati kao da ženama daju neku moć, a zapravo, na čisto fenomenološkom nivou, slabe žensku poziciju.

Tešenje predstavlja veliki deo onog što podrazumevamo pod pružanjem podrške. To znači da je u standardnom scenariju intimne, heteroseksualne veze, muškarac taj koji je pred svojom ženom ranjiv i osetljiv. Strah i nesigurnost su za mnoge muškarce nevidljivi pratioci javnog takmičenja u muževnosti, a to su delovi života svakog muškarca, koje žene vrlo dobro poznaju. Za ženu koja ga teši, taj momak ne samo da nije kolos koji je opkoračio svet, već ima vrlo malo sličnosti sa patrijarhalnim tiraninom iz feminističkih teorija. Muškarci možda zaista pripadaju moćnijoj kasti; međutim, njoj to tako ne izgleda u tom trenutku. Prosto možemo zamisliti gospođu Štangl kako saoseća sa uznemirenim Fricom koji opisuje iskušenja i muke svog svakodnevnog posla: kako je opterećen spoljnim svetom i kako pati u sebi!

Zašto svaka žena nije feministkinja? Feminizam je priča o ženskim povredama, ali prosečna žena koja je u heteroseksualnoj vezi zna da i muškarce povređuju, što je sasvim tačno. Ona je voljna da prizna, ta prosečna žena, da generalno muškarci imaju veću moć nego žene. Ta nesumnjiva činjenica je prosto činjenica; ona je apstraktna, dok je muškarac koji je ispred nje čovek od krvi i mesa: njegove povrede su stvarne, njegov strah opipljiv. I kao oni herojski lekari u večernjim predstavama koji neumorno obavljaju svoj posao usred opasne epidemije iako se onesvešćuju od umora, žena stavlja sopstvene potrebe na stranu da bi se lakše posvetila njegovim potrebama. Ona to ne radi jer je podlegla "šovinizmu" ili "nije svesna šta to znači", već zato što taj posao to zahteva od nje. Zaista, ona mu može oprostiti što je on maltretira, jer ima u vidu taj veliki rezervoar bola i besa iz koga sve to potiče. To je jedno od objašnjenja moralnog slabljenja ženskih pozicija usled podrške koju pružaju muškarcima: u takvoj situaciji žena je u iskušenju da zanemari način na koji je tretiraju.

Fuko je tvrdio da praksa ispovedanja slabi ličnost koja se ispoveda. Ispovedanje, praktikovano u psihoanalizi i religiji, je oblikovano tako da vodi onog ko se ispoveda u srž pretpostavljene istine i realnosti o samom sebi, koju je obavezan da ispoštuje od tada pa nadalje. Ali takva istina ne postoji: ideja o takvoj istini, kaže Fuko, je iluzija, način da se u onog ko se ispoveda usade norme koje će osigurati podređenost prema moći koju predstavlja ispovednik. Ali evo kontraprimera za tu tvrdnju: u slučaju heteroseksualne intimne veze, ispovedanje ne slabi muškarce koji se ispovedaju, već žene kojima se oni ispovedaju. Kako to? Jednostavno: žena nije predstavnik bilo koje insitucionalizovane moći. Ona nema autoritet bilo da izrekne kaznu, bilo da interpretira situaciju u skladu sa normama koje bi povećale prestiž institucije koju predstavlja, dakle svoj sopstveni prestiž. Zaista, ženska podrška je tako bezazlena da garantuje da će muškarac dobiti oproštenje od žene, ali ne pod njenim uslovima, već pod njegovim. Štaviše, muško priznanje straha ili greške može zamagliti ne samo žensko razumevanje rasporeda snaga između nje i određenog muškarca, već i raspored snaga između muškaraca i žena uopšte.

Sada imamo sledeću sliku: muškarac, koji je njoj nadređen u hijerarhiji polova, se sada pojavljuje pred njom kao slabiji pred jačom, pacijent pred svojom negovateljicom. Zamka u koju je uhvaćena, i izvor njene zablude da ima veliku moć jer leči i zaceljuje. Ona sebe zamišlja ka veliki rezervoar pohranjene moći, moći koja miruje. To joj daje osećanje lične efikasnosti koji možda ne može nigde drugde dobiti. Kao što je napisala jedna od Kafkinih ljubavi, Milena Jesenska, da: "veruje da može izlečiti Kafku od svih njegovih bolesti i učiniti da se on dobro oseća, samim svojim prisustvom – samo ako on to želi".

Iako žene mogu osećati svoj nedostatak moći i biti ozlojeđene zbog toga, neki vidovi te njene slabosti mogu joj izgledati apstraktni i daleki. Znamo da, na primer, retko imamo pristup institucijama koje određuju zakone ili glavnim finansijskim institucijama. Ali Vol Strit i američki Kongres izgledaju prilično daleki. Moć koju žena u sebi oseća, da leči i pruža podršku, odnosno – "moć ljubavi" – je vrlo konkretna i bliska: to je kao polje sile kojim je ona okružena, velika reka koja izvire iz nje same.

Tako je kompleksna i kontradiktorna ženska subjektivnost ugrađena u njenu emocionalnu posvećenost. Ovde je, kao i svuda, žena potvrđena na neki način i omalovažena na drugi, ali je to ujedinjeno u istom činu. Žena koja muškarcu pruža veliku podršku koja joj se ne uzvraća, priznaje njegov status i pokorava se; slaže se sa prećutnim pravilima po kojima je ono što se njemu dešava važnije, te zaslužuje više pažnje nego ono što se dešava njoj. Ali iako se muška supremacija podrazumeva kod oba partnera, muškarac je taj kome se olakšava jer je pred svojom tešiteljkom on ranjiv i osetljiv. Bez obzira na to što njena pozicija slabi, moralno i epistemološki, tom brigom koju poklanja, ta briga joj istovremeno daje osećanje velike moći.

Situacija u kojoj se muškarci sa višim statusom u polnoj hijerarhiji prepuštaju ženskom tešenju nije promenjena: oni nisu napustili svoju superiornu poziciju, niti su nestale muške privilegije. Ranjivost koju oni pokazuju nije uvod u gubitak tih muških privilegija, niti ojačavanje ženskog statusa. To jest, osećanje da je ljubav koju poklanjamo snažna sila dobrog u životu voljene osobe, nema isti efekat, kao što je to Milena Jesenska otkrila, i na naš život. Osećanje da se poseduje moć koja proističe iz ženske brige o voljenoj osobi je nešto sasvim različito od stvarne moći. Nema sumnje da osećanje efikasnosti jeste neka vrsta kompenzacije za moć koja je ženama uskraćena: ako ne možete biti kralj, sledeća najbolja stvar je biti kraljev poverenik. Ali isto kao što pravimo lošu pogodbu time što prihvatamo povremene čestitke za Dan zaljubljenih umesto stalne pažnje koju zaslužujemo, loše je što se zadovoljavamo jednostavnim osećanjem da imamo moć, koliko god ono opojno bilo, umesto efektivnom moći na koju imamo sva prava.

Konačno, još jedna opaska u vezi subjektivnog zadovoljenja prilikom brige o nekome: kada tešimo nekoga, da li ponekad postoji nepriznati Schadenfraude – zadovoljstvo u razmišljanju o tuđoj nevolji – u pogledu na gospodara koji je tako nisko pao? To može biti ili ne biti muškarac kome je ona prisiljena da se pokorava, ali njegova ranjivost i zavisnost mogu na neki način za ženu predstavljati degradaciju svih muškaraca, i za nju ta simbolična degradacija može biti zadovoljavajuća. Pošto ne postoji potreba u našim emotivnim životima koja je stalno prisutna, lako, sasvim kompenzativno, Schadenfraude može koegzistirati sa većinom dobrih nagona. Ali zadovoljstvo osvete, kao i zadovoljstva stapanja i gubitka sopstvene ličnosti, treba da postanu prošlost za nas.

U pružanju emotivne podrške, isto kao i u procesu narcističkog samo-opijanja, konvencionalna ženstvenost se otkriva kao duboko zavodljiva. Ovde, kao i u drugim aspektima naših života, ponuđena su nam stvarna i na neki način ispunjavajuća ženska zadovoljstva u zamenu za stvari kojih se odričemo zbog te iste ženstvenosti. Dok ne budemo imale alternativne izvore zadovoljstva, ova koja imamo je teško odbiti.

VII

Sada su na redu neke zaključne opaske. Postoji čitav spektar veza u kojima figuriše emotivna podrška. Na jednom kraju tog kontinuuma su površne i rutinske veze sa komercijalizovanom brigom o drugoj osobi, u kojoj osoba koja pruža podrška ne oseća iskrenu brigu za osobu kojoj navodno posvećuju pažnju, i gde, u najgorem slučaju, taj "posao" zahteva da se manipuliše i da se potiskuju i falsifikuju sopstvena osećanja. Na drugom kraju su veze apsolutno iskrene; u njima nema zadnjih misli, niti unutrašnjih sumnji kojima se može bar neutralisati totalno prihvatanje koje je upravljeno objektu njene pažnje. Ali većina intimnih veza je negde između. Mene je interesovala druga vrsta veza, jer mislim da rizici koji je prate nisu dobro procenjeni i kada govorimo o emocionalnoj podršci to je obično vrsta podrške koju imamo na umu; sebe procenjujemo prema njoj i osećamo se krivima ako ne zadovoljavamo te kriterijume. Treba trezveno razmisliti o stepenu u kom se zadržao viktorijanski ideal žene kao "kućnog anđela" u našoj, takozvanoj post-feminističkoj eri. Još uvek je u velikoj meri prisutno uzdizanje ideala "ženske nežnosti", koji se nikako ne može povezati sa pomenutom "nerazblaženom moći", čak i kod pisaca koji se izjašnjavaju kao simpatizeri ženskog pokreta, kao neophodne podloge da bi se manifestovala ženstvenost.

S obzirom na širenje ideala "ženske nežnosti", tvrdnje feminističkih teoretičarki kao što je Fergason su opravdane. Žene ulaze u rizik da budu eksploatisane u heteroseksualnim vezama, i to u rizik stvarne eksploatacije u marksističkom smislu reči. I, prečesto, ženska emocionalna posvećenost partneru uključuje nejednaku razmenu u kojoj je jedna od strana oslabljena posebnom vrstom uslova koje karakterišu samu razmenu. To slabljenje potiče iz ženskog aktivnog prilagođavanja svetu koji je po muškim merilima; potiče i iz određenih zadovoljstava koja služe da još više mistifikuju našu poziciju. Takva obespravljenost, kao i kod najamnih radnika, može biti opisana i kao vrsta otuđenja to jest kao zabrana razvijanja sopstvenih sposobnosti, što je suštinski preduslov za ispunjenu ljudsku egzistenciju. Ovde se ne razlikuje sposobnost za kreativan rad, kao u tradicionalnoj marksističkoj teoriji o otuđenju, već sposobnost, oslobođena od vešte manipulacije pristancima, da se stvori sopstveno moralno i epistemološko viđenje stvari. Dakle, marksistička analiza kategorija koje karakterišu eksploataciju, otuđenje i organizaciju procesa rada uopšte nije irelevantna za žensko iskustvo, niti, kao što su neke postmoderne feminističke teoretičarke tvrdile, iskrivliju prirodu tih iskustava. Čak naprotiv: marksistička pitanja, ako znamo kako da tumačimo odgovore, nas mogu dovesti u samo srce ženskog subjektivnog pogleda na stvari.

Mnoge feminističke teoretičarke su okarakterisale slabljenje ženskog položaja metaforama o praznini i ispunjenosti: žene pune muškarce svojom energijom, ojačavajući ih, a slabeći sopstvenu poziciju. Ja ne mislim da nema slabljenja, već da to slabljenje ne možemo meriti samo povećanjem muške energije, ili – kako nas upućuje teorija sigurnosnog ventila – redukcijom muške tenzije, već promenama u ženama, koje kad se u potpunosti prihvate služe da nas održe u pokornosti.

Konzervativci tvrde da se na žensku podršku adekvatno uzvraća muškim ekonomskim izdržavanjem. To gledište nije baš odbranjivo. Klasična pogodba o kojoj konzervativci toliko galame – ekonomsko izdržavanje u zamenu za emocionalni rad i kućni posao – se slomila pod pritiskom ekonomskih potreba. Mnogo žena je sada prinuđeno da se zaposli van kuće. Konstantna potreba ovih žena za muškim ekonomskim patronatstvom je mera potcenjenosti ženskog rada. Eksploataciji na poslu dodaje se neproporcionalna podela kućnih poslova, brige o deci, i emocionalnog rada; žene su u toj situaciji četvorostruko eksploatisane. Ne treba zaboraviti ni rastući broj neudatih žena i samohranih majki, koje pružaju emocionalnu podršku muškarcima sa kojima su u dužoj ili kraćoj vezi, nemajući apsolutno nikakvu ekonomsku kompenzaciju. Ali čak i u zanemarljivom broju slučajeva u kojima su muškarci voljni i sposobni da pruže ekonomsku pomoć ženi, teško se može prihvatiti da takva podrška kompenzuje ženi epistemološku, moralnu štetu, i generalnu mistifikaciju zbog koje rizikujemo da nam se ne uzvrati briga i emocionalna podrška.

U skorije vreme, konzervativcima se pridružio izvestan broj feminističkih teoretičarki u slavljenju ženske brižnosti. Motivi su im različiti: konzervativci uzdižu tradicionalne ženske vrline u kontekstu šire odbrane status quo-a među polovima; feminističke teoretičarke, pogotovo one koji veruju u ideju "etike podrške" koja je bazirana na tradicionalnoj ženskoj ulozi žele da uzdignu status žena time što će se na pravi način ceniti naš emocionalni rad, i da te kvalitete prošire na domen politike. Pozdravljam te ciljeve. Ipak, mnoge feminističke teoretičarke koji uzdižu taj ideal, kao i mnogi konzervativci, ignorišu mogućnost da žene tim radom mogu pretrpeti moralnu štetu. Jasno je međutim da ta etika treba da se razvija, ali pažljivom analizom zamki i iskušenja koje proističu iz nje.

Može biti da je tačno ono što tvrde neki feminističke teoretičarke da žene imaju manju potrebu od muškaraca da prekinu veze sa materinskom brižnošću; to se može povezati sa našim "egom spremnim na povlačenje" i relativno većim značajem koji u našem životu imaju veze. Ali to je samo jedna strana priče. Potreba za ženskim psihološkim razvojem nije sama po sebi odgovorna za našu veću sklonost da ponudimo utehu i podršku. Feministička teorija o "objektu vezivanja", kao i feministička etika brige o drugim osobama, insistira na potrebi analize subjektivnih efekata rada koji svakodnevno obavljamo – uključujući i naš emotivni rad – i na načinima na koji taj rad struktuira subjektivno viđenje stvari i onih koji ga obavljaju i onih kojima on služi.

Žensko subjektivno viđenje sveta je stvoreno kontinualnim procesima, ličnim "angažovanjem u vežbama, predavanjima, i institucijama koje daju značaj (vrednost, značenje i osećanje) događajima u društvu". Zapravo, praksa brige o drugim osobama u heteroseksualnim vezama i porodičnim institucijama ga sadrže. Ako želimo da promenimo sebe i svoj život, mnogo je lakše prihvatiti da ćemo promene izvršiti na načine koji su nam već poznati i kroz rad koji svakodnevno obavljamo, nego preduzimanjem restruktuiranja osnovnih psiholoških pravila po kojima se vladamo. Ja ne mislim da je takvo restruktuiranje nemoguće ili da ne treba podsticati radikalne promene u organizaciji recimo brige o deci, kao što je zajedničko preuzimanje odgovornosti, koje može pomoći razvijanju sličnih šablona ponašanja kod muškaraca i žena. Ono što ja želim da kažem je: da bismo razvili efektivnu politiku svakodnevnog života, potrebno je da imamo mnogo bolje razumevanje ne samo procesa razvoja ličnosti nego što je sada slučaj, već i "mikropolitike" uobičajenih svakodnevnih transakcija, načina na koje zapisujemo i menjamo naše pokoravanje svakodnevici. Najistaknutiji oblici i mnogi subjektivni efekti takvog zapisa se mogu razviti nezavisno od bilo kakve posebne teorije o formiranju ličnosti. Potrebno je da prepoznamo našu podređenost ne samo u skrivenim oblastima psihe, već i u dužnostima koje svakodnevno obavljamo sa zadovoljstvom i za koje mislimo da su nevina zadovoljstva svakodnevnog života.