Lepa Mlađenović

SUSRELE SMO SE U
ZAGREBU
jedan lični zapis

Prvog jutra smo bile uzbudjene. Za stolom su Rada Borić, Biljana Kašić, Vesna Teršelić, Željka Jelačić.

Gledala sam Biljanu i mislila kako je rat prošao kroz njeno lice i zatamneo tragove bezbrižnosti. Biljana je s Radom zamislila da se sada okupimo, po prvi put u Zagrebu posle rata. Eto nas tu, u hodnicima i sobama, svi zidovi zakrčeni ženskim projektima. Ženski pokret u Hrvatskoj, to smo htele pre petnaest godina, kada smo i Biljana i ja i mnoge druge, počinjale da artkulišemo nezadovoljstvo. Sedim u prvom redu, gledam moje ratne drugarice. Biljana je počela da govori, ... kada je trebalo da nam kaže da joj je drago jer smo tu zajedno, prvi put posle ... kao da su se sve godine iskezile, pred njenim ili pred mojim licem, Biljani je glas počeo da drhti ... duga pauza u njenom govoru u kojoj su joj reči stajale u grlu, svih poslednjih pet godina rata u grlu, razrušena domovina, čipke naših baka u plamenu, sve je već završeno, gotovo, a ništa nismo mogle promijeniti. Gledala sam Biljanu, i iz njenog stegnutog grla osećala koliko smo verovale jedna drugoj dok su oni na vlasti proizvodili mržnju, koliko smo se volele kad se sretnemo negde daleko, kao sestre rođene. Sad smo tu sele zajedno. Strašno se već dogodilo, ali toliko je bilo strašno da se ne možemo radovati. Ne možemo se radovati, znamo koliko je mrtvih, koliko je izbačeno iz svojih kuća, koliko žena smo slušale i slušale koje su nam plakale, a mi smo ih gledale pravo u oči, verovale im, a ništa nismo znale šta će se još dogoditi. Ako se možda možemo radovati, sada kad je završen rat, onda je to jedino nama samima i poverenju preko linija ... Biljana nam je dala svoj najintimniji tekst, govor njenog tijela. Žene će pamtiti.

Posle Biljane Marijana Senjak čitala je svoj tekst o radu sa traumatiziranim ženama. Gledam je i mislim na sve žene iz Bosne koje je ona slušala, zločine koje je čula i samo ona ih nosi. Koliko silovanih žena je u njenom liku tražilo odgovor, hranu, svoj dom, svoju decu, svoju domovinu. A koliko još, mnogo više njih, nikada nisu našli Marijanu i nijednu drugu Marijanu. Mi smo ih volele, one nas nisu našle. Neke su mrtve, neke lutaju i dalje. A neke od nas i dalje ih tražimo. Možda ćemo čuti gde su tekle Marijanine suze, koje nikada nismo videle. Muškarci su silovali, sada sede u kafanama i smeju se. Nećemo im oprostiti, nećemo im se svetiti. Žene će se organizovati.

Posle Marijane, Staša Zajović. Sedela je za tim istim stolom i činilo se da Staša nikad nije bila takva, tako uzbuđena, tako lična. Došle smo zajedno autobusom preko Mađarske. Noću na granici, skinuli su nam tri žene koje su pošle s nama. Dve žene koje su 1995. morale da izbegnu iz Hrvatske nisu pustili kući. Kako ih utešiti kada znaš da ih još godinama neće pustiti kući, toliko dugo da možda više neće biti žive. Opet suze. Vjosa Dobruna iz Prištine ipak će stići sutra. Gledam umornu Stašu i mislim na neispavane noći, toliko ispisanih saopštenja za javnost, protiv rata, ŽENE PROTIV RATA, koliko puta smo to izgovorile, koliko puta smo stajale na ulici, gledale u daljinu a po neki prolaznik bi pljuno po koju ratnu izjavu na nas. Žena iz Srbije u Hrvatskoj, 1996, a Staša dobro zna šta to znači, i ko je pucao na Zagreb, Sarajevo, Vukovar ... govori anti-ratnim aktivistkinjama iz cele bivše jedne zemlje, drhti joj glas, kaže: "Ja vidim, ja čujem, ja osjećam vas", kao i Ana Ahmatova Marini Cvetajevoj za vreme nekog drugog rata. A kad se sve prekine, pošte, telefoni, putevi, jedino ratne drugarice prepoznaju ljubav u ovoj Aninoj rečenici.

Sutradan, Rada Borić je čitala svoje pismo drugarici iz Afrike. Mislila sam, Staša je pisala u Španiju, Saška u Palestinu, ja u Njujork... pisale smo pisma drugaricama koje su daleko, tražile smo svedokinje za nova osećanja koja su nas hvatala odjednom. Želele smo da nas neke druge, koje nisu iz jugoslovenske priče, čuju i vide, njima smo mogle pisati bilo šta a da ih ne ranimo ili da nešto ne pogrešimo. Jer smo bile pune bespomoćnosti koje nismo htele priznati. A te druge, slale su nam parfeme, čokolade, časopise, baš onda kada nam je to bilo najpotrebnije. Nisu nas izneverile. Verovale smo im. Rada nije govorila, izabrala je da čita kako bi obuhvatila svoje emocije, kako bi se obuzdala, za svaki slučaj ... ali, Rada je čitala i gutala suze, kao i Staša pre nje kao i Biljana pre nje, kao ... u nekim tamnim noćima rata. Žene su uvek pisale pisma jedna drugoj.

GRADILE SMO I ŠIRILE SVOJ CIVILNI PROSTOR rekla je Vesna Teršelić. Nismo mogle zaustaviti rat ali smo nama samima i još nekim ženama proizvodile, ni iz čega, iz naših utopija i politika, iz naših feminističkih uverenja, prostor u kome smo mogle disati i raditi. Prostor u kome smo jedna drugu podsticale na vrednosti ženske solidarnosti, to se lako zaboravi, onda na: etiku različitosti, ženska ljudskih prava, sva etničkih prava, nenasilnu komunikaciju. Naš otpor ratu je bilo stvaranje jednog sveta za nas same, jer je pritisak rata bio toliki da smo ponekad sav svoj rad ulagale da bismo mogle održavati ‘samo malo svijetlo’ kaže Vesna. Iz tog malog svijetla smo sada došle.

AUTOBIOGRAFIJA RAZBIJA NACIONALIZAM rekla je Ronit Lentin, aktivistkinja iz Irske. Ponovo nas je podsetila na snagu lične priče. Omogućiti da lična priča izađe napolje, da je zabeležimo, objavimo. Ženski pokret je odatle počeo, iz razmena ženskih iskustava. Ali svaka situacija ugnjetavanja vraća nas na istoriju iskustva jedne osobe. Kada vam žena koja živi iza druge linije ispriča svoj život, onda vam činjenice njenog života umanjuju mržnju i neznanje – njena javna biografija je mogućnost ukidanja nacionalne ideologije. Na ovom skupu je bilo jasno da smo makar mi, iz mirovnih pokreta, etničke podele između nas ovih pet godina rata odbolovale, izdiskutovale i uglavnom ostavile u prošlosti. Slušale smo jedna drugu, čule smo. Kaže Staša Zajović, kaže Marina Cvetajeva.

Susrele smo se u Zagrebu, i neke od nas su videle da sada više nismo ranjive jedna na drugu kao što je to bilo 1992. i 1993. Tih prvih godina rata nam je sve bilo neprijatno novo, i svaki ton je mogao zvečati danima u nama. Na svakoj strani strah, povređenost, mučnina, krivica. Neke od nas, a to čini mirovni pokret jezgrom novog društva, želele smo da znamo istinu svakog zločina, da čujemo svaku ženu. Ova politika stvaranja prostora jedne za druge dovela nas je u feministička i mirovna stvaranja. Do upoznavanja samih sebe. Omogućile smo jedna drugoj, slušajući jedna drugu i dajući jedna drugoj prostor za ono što jeste da bude. Naučile smo kako se pita, i šta je dubina politike dijaloga. Iako mnoge od nas i dalje ne znaju svoj nacionalni identitet, ili ga naprosto još uvijek odbijaju jer je ceo rat ugnjuren u njega. A poslednje veče, bila je dovoljna jedna bosanska pjesma da se mnoge od nas zažele jedne drugačije budućnosti.

Ovakvi susreti nam trebaju da bismo dalje živele. Grlile smo se ne samo prvog, nego i sledećih dana, u pauzama, po hodnicama, sa zvukovima raznih vrsta.

4. novembra 1996 – 9. aprila 1997.