Marina Blagojević

JAJA I ZVIŽDALJKE

"ŠETNJA" U RODNOJ PERSPEKTIVI

Da izveštavaju o toku nekog događaja, za novinare je uobičajeno, ali ne i za sociologe. Ova zbirka tekstova je u našim uslovima potpuno jedinstven pokušaj da se u toku događaja koji traje o njemu iznese naučni sud. Ovakva naučna analiza, bilo da se zasniva na empirijskim podacima ili jednostavnom uvidu posmatrača/učesnika, sasvim je specifična zato što nema one tzv. distance koja svaki naučni rad teba da učini objektivnim. Zato, treba odmah na početku nešto reći o dometu objektivnosti u ovom radu. Objektivnost, po ličnom sudu ove autorke, izranja iz "sklapanja kockica", iz smeštanja činjenica u njihov kontekst i iz povezivanja činjenica sa nekim opštim i usvojenim teorijskim postavkama o društvu. Na kraju krajeva, objektivnost se u ovom tekstu brani i time što, s jedne strane, postoji visok stepen saglasnosti celokupne intelektualne javnosti o vrsti i karakteru Protesta, kao i o njegovom značaju za istoriju Srbije; a s druge strane, postoji i visok stepen samorazumevanja aktera ovih događaja o onome što se zbiva. Nema te i takve konkretne teorije na koju bi tumačenje i objašnjenje Protesta koji se ovde analizira mogli da se "naslone". Ipak, to nas ne sprečava da o događajima mislimo, da ih interpretiramo, ili da sudimo o njihovim pojedinim aspektima.

U ovom radu naglasak je upravo na jednom takvom, sasvim specifičnom, aspektu. Iako "rodna perspektiva" može izgledati kao marginalna u odnosu na neke druge "važnije" probleme, kao što su poštovanje Ustava, ili borba za demokratizaciju Srbije, ona se u ovom radu tretira kao aspekt koji doprinosi razumevanju i konteksta, i uspešnosti, i forme Protesta, ali i kao aspekt koji je neophodan za poimanje dubine i kompleksnosti društvene transformacije na putu ka građanskom društvu.

U ovom tekstu pre svega će biti ukazano na neke relevantne podatke o rodnoj dimenziji iz najnovijih istraživanja o studentskom protestu 96/97 (GP96/97)[i]. Naime, biće analizirani učešće i stavovi muškaraca i žena, njihove sličnosti i razlike. Na kraju ovog teksta politički angažman žena u postojećim protestima biće stavljen u kontekst šire shvaćene "političnosti" žena, iskazane javno i jasno i pre početka i tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.

Studentski protest 96/97

U istraživanju SP96/97[ii], anketom je obuhvaćeno 585 studenata, od čega 51% muškaraca, i 49% žena. Učešće studentkinja u protestu sa fakulteta koji su više feminizirani bilo je proporcionalno u velikoj meri sa njihovom zastupljenošću na određenim fakultetima. S obzirom da je istraživanje provedeno na platou ispred FF i u amfiteatrima FF, najveća je bila zastupljenost studenata FF (oko 1/2 ispitanika. Ipak, na fakultetima na kojima je izrazita zastupljenost studentkinja, učešće studenata u protestima je nešto više izraženo, što nas indirektno upućuje na zaključak da su se muškarci i ovoga puta nešto više opredeljivali za jasno iskazivanje svog nezadovoljstva protestom. Studentkinje su u odnosu na studente bile zastupljenije na prvoj godini i četvrtoj godini, kao i među postdiplomcima. No, sve u svemu, ne može se zaključiti da je bilo razlika u starosti po polu.

Iako je čak 70% ispitanika ranije već učestvovalo u nekim protestima, studenti u protestu su nešto češće imali iskustvo protestovanja od studentkinja (77,0% m. naspram 61,6% ž.). Čak 40,0% studenata i 35,2% studentkinja učestvovalo je u SP91/92. U organizaciju SP96/97 uključeno je 20,7% ispitanika i 17,8% ispitanica. Odnosno, od svih onih koji se bave organizacijom SP96/97 54,3% su mladići, a 43,8% devojke[iii]. Ovi podaci ukazuju, kako na kumulirano iskustvo protestovanja i studentkinja i studenata, tako i na veoma razgranatu organizaciju SP96/97 koja se oslanja gotovo u podjednakoj meri i na mladiće i na devojke.

Na pitanje koji su zahtevi SP96/97 34,2% ispitanika dalo je samo jedan odgovor, a samo dva odgovora dalo je 35,9% ispitanika. Zato su ovom prilikom analizirani samo prvi i drugi zahtev. Lista zahteva koju daju studenti i studentkinje veoma je slična. Naime, dok studenti na prvo mesto stavljaju poštovanje Ustava, na drugo – formiranje nove izborne komisije, na treće – priznavanje drugog kruga izbora, a na četvrto – demokratizaciju, studentkinje takođe na prvo mesto stavljaju poštovanje Ustava, na drugo – priznavanje drugog kruga izbora, na treće – formiranje nove izborne komisije, a na četvrto, takođe, demokratizaciju[iv].

Na pitanje koja ličnost, odnosno koja institucija je odgovorna za trenutnu situaciju u zemlji, čak 34,3% studenata smatra da je to predsednik Republike, prema 20,6% studentkinja koje tako misle. Da je vladajuća stranka najodgovornija, smatra 22,3% studenata i 31,3% studentkinja, a da je to "grupa odgovornih", tj. vladajuća elita – 34,3% studenata i 35,2% studentkinja. Studentkinje su manje spremne da na jednu ličnost, tj. predsednika, "svale krivicu" za nastalo stanje, što je verovatno u vezi sa njihovim nižim stepenom autoritarnosti. Slično, studenti češće misle da bi određena, konkretna ličnost mogla da doprinese razrešenju političke napetosti. Studenti su, naime, više spremni da u pojedincu vide i krivicu i razrešenje, nego studentkinje.

Zanimljive su razlike između studenata i studentkinja u izboru načina koji bi pomogli razrešenju konflikta. Tako studenti češće smatraju da bi to moglo da bude priznavanjem rezultata izbora, pritiscima iz inostranstva, nasilnim preuzimanjem vlasti i protestima. Studentkinje, međutim, češće smatraju da bi to moglo da bude demokratskim preobražajem i kompromisima, kao i ostavkom Slobodana Miloševića. Iz ovih odgovora donekle su vidljivi "mekši" stavovi studentkinja, kao i njihova veća sklonost nekonfrontiranju i mirnom razrešavanju sukoba.

Kao što se i moglo očekivati, studenti su češće članovi političkih stranaka nego što su to studentkinje (12,0% m. i 4,6% ž.), iako velika većina i jednih i drugih zapravo nisu članovi stranaka. Od onih koji to jesu, najčešće su članovi Građanskog saveza i SPO (studenti), odnosno SPO i DS (studentkinje). No, kako su posredi izuzetno mali brojevi (pojedinci) ove podatke treba primiti sa rezervom.

Sasvim u skladu sa većom pripadnošću strankama je i veće učešće studenata na GP96/97. Naime, od svih ispitanih studenata čak 75,0% je učestvovalo na građanskim protestima, za razliku od 57,7% devojaka. Valja napomenuti da je u vreme istraživanja, usklađivanje ovih protesta bilo moguće zbog vremena i mesta njihovog održavanja, što je u kasnijim etapama protesta postajalo sve komplikovanije.

Relevantne podatke o zastupljenosti studentkinja u "hijerarhiji" SP96/97 autorka je pokušala da dobije od organizatora[v]. Na osnovu iskaza učesnika može se zaključiti da u samoj organizaciji studentskog pokreta postoje elementi koji ukazuju na, s jedne strane, veliku zastupljenost žena, a, s druge strane, na njihovu marginalizaciju. Naime, na čelu SP96/97 nalazi se Inicijativni odbor koji se sastoji od 11 članova i jednog predsedavajućeg. Među njima je samo jedna studentkinja. U Glavnom odboru u kome se nalaze predstavnici različitih fakulteta zastupljeno je oko 30% žena. Ako se ima u vidu da je Inicijativni odbor taj koji najčešće donosi odluke, jer je operativniji, onda je jasno da je ipak uloga žena na najvišim nivoima odlučivanja marginalizovana. Članovi Glavnog odbora su smenjivi, ali proporcija žena je prilično stabilna. U službama SP96/97 (informisanje, programska redakcija, propaganda, obezbeđenje), koje postoje na nivou BU i Univerziteta umetnosti, devojke su zastupljene sa oko 50%, (čak i u službi obezbeđenja). Na Filozofskom fakultetu u pojedinačnim službama zastupljenost je takođe oko 50%. Ono što je, međutim, najbitnije jeste da su od tri portparola SP96/97, dva muškarca, a jedna žena. Međutim, u javnim nastupima glasni su isključivo muškarci, pa se studentski protest mnogo više simbolizuje konkretnim "vođom" – Dušanom Vasiljevićem, nego što je to slučaj i sa GP96/97, u kome je ravnopravno učešće dva lidera i jedne liderke gotovo ritualno.

GraĐanski protest 96/97

Prema podacima istraživanja GP96/97[vi], prosečna starost ispitanika/učesnika iznosila je 38,5% godina, a žena – 41,3 godine, što znači da su žene koje protestuju starije. Ipak, zanimljivo je da postoje veoma velike generacijske razlike u zastupljenosti jednih i drugih. Muškarci su zastupljeniji u svim petogodištima od 19 do 39 godina, žene su zastupljenije od 40 do 59 godina i muškarci od 60 i više godina. Ovo je, dakle, protest mlađih muškaraca i žena srednjih godina.

Razlike u obrazovanju demonstranata i demonstrantkinja su mnogo manje. Srednje obrazovanje najčešće je i među ženama i među muškarcima (49,3% ž. i 47,7% m.), dok je više i fakultetsko obrazovanje gotovo podjednako zastupljeno (45,1% m. i 46,5% ž.). Najveće razlike između muškaraca i žena su u zastupljenosti naučnih zvanja. Naime, čak 4,1% ispitanika imaju naučna zvanja (mr i dr), za razliku od 1,8% ispitanica. Ipak, ova disproporcija odgovara realnoj disproporciji u obrazovanju između polova u Srbiji na ovom nivou. U suštini, dakle, reč je o izrazito obrazovanoj populaciji i muškaraca i žena.

Među svim učesnicima protesta 1/5 su studeni i učenici, i žene i muškarci. Postoji razlika u zastupljenosti penzionera među ženama i muškarcima (čak 17,8% žena su penzionerke i 11,1% muškaraca). Preduzetnika među muškarcima ima četiri puta više nego među ženama (dok su razlike na nivou Srbije 1:3). Među muškarcima je 22,2% stručnjaka, a među ženama – 27,3%. Među muškarcima je 4,6% rukovodilaca naspram 1,9% žena. Muškarci koji su nezaposleni češće su na protestu, od nezaposlenih žena. Struktura po zanimanju i jednih i drugih, kao i struktura po obrazovanju, pokazuje da je reč o obrazovanoj urbanoj populaciji, a da razlike između muškaraca i žena proizilaze iz razlika koje postoje na nivou celokupne populacije. Odnosno, i muškarci i žene na GP96/97 adekvatno reprezentuju obrazovanu urbanu populaciju.

Zanimljive su, međutim, razlike između muškarca i žena koje postoje u vrsti sektora u kojem su zaposleni. Naime, čak 30,4% muškaraca je iz privatnog sektora, za razliku od 15,9% žena. Očigledno je da je ekonomska nezavisnost sektora (privatni) bila jači podsticaj muškarcima nego ženama za angažman. Ovo se verovatno može objasniti i time što u javnom sektoru žene češće imaju marginalniju poziciju u odnosu na muškarce (one su ređe šefovi, direktori, manje u "žiži") što im omogućuje da otvorenije iskazuju svoje političke stavove. Ako se uzme u obzir i njihova starost, može se pretpostaviti da je reč o generaciji žena koje su obrazovane, (bile) zaposlene, iz centralnih zona grada, koje je vrlo verovatno u prošlom političkom sistemu karakterisalo neučestvovanje, odnosno politička marginalizacija.

Žene koje protestuju češće su zaposlene u sektorima u kojima su i inače češće zaposlene: u prosveti, zdravstvu, trgovini. S obzirom na veoma visoku zastupljenost onog dela populacije koji je visokoobrazovan, ne začuđuje i veoma visoka zastupljenost onih koji su zaposleni u kulturi i u umetnosti (18,5% muškaraca i 17,5% žena). Po zastupljenosti primarne i sekundarne delatnosti, jasno je da su ove demonstracije urbane, moderne i elitne.

Sasvim u skladu sa razlikama koje postoje u starosti između muškaraca i žena su i razlike u bračnom stanju. Naime, 45,1% muškaraca su celibateri, za razliku od 36,9% žena, 48,1% muškaraca su u braku, naspram 46,7% žena. Razlike među polovima su izrazite kada je reč o razvedenima, odnosno udovcima/udovicama. Čak 16,4% žena su razvedene ili udovice naspram 6,8% muškaraca. Žene u protestu dva puta ređe od muškaraca imaju po dvoje dece ispod 18 godina starosti, a u 69,4% slučajeva imaju samo jedno dete (naspram 50,0% muškaraca). To znači da je ženama koje imaju dvoje i više dece mlađeg uzrasta bilo mnogo teže zbog porodičnih obaveza da prisustvuju protestu, nego muškarcima. Ipak, decu mlađu od 18 godina imalo je samo 28,8% muškaraca i 22,9% žena koje učestvuju na demonstracijama, iz čega se može pretpostaviti da su roditelji koji imaju mlađu decu uglavnom bili manje u mogućnosti da učestvuju u protestima (teže je pretpostaviti da su imali i manju spremnost).

Po nacionalnoj pripadnosti žene koje učestvuju u protestu nešto su ređe srpske nacionalnosti od muškaraca (86,7% m. naspram 79,6% ž.). Žene koje učestvuju u protestu su čak u 15,7% slučajeva izjavile da su neopredeljene.

Kada se uporede podaci o mestu stanovanja muškaraca i žena, može se zaključiti da su žene manje mobilne od muškaraca, odnosno one su češće iz užeg ili šireg centra, a znatno ređe sa periferije i van Beograda. Ovome pogoduju i razlike u starosti jednih i drugih. Ipak, valja naglasiti da i podaci o mestu stanovanja ubedljivo pokazuju da je reč o dominantno urbanim protestima, jer je zastupljenost onih izvan šireg i užeg centra gotovo zanemarljiva. Međutim, kako su kasniji događaji pokazali, ni stanovništvo iz šireg centra, pa i periferije Beograda nije ravnodušno prema situaciji. Naime, uvođenje "akcije buke" za vreme RTS Dnevnika 2, a na osnovu anketa radija B92, pokazuje da zahtevi opozicije, odnosno građanskog protesta, imaju veoma široku podršku i u stanovništvu izvan centralnih gradskih zona. To upućuje na zaključak da je odsustvo stanovništva izvan centralnih gradskih zona bilo u velikoj meri uslovljeno problemom transporta i organizacije svakidašnjeg života, a ne njihovim prorežimskim političkim opredeljenjima.

Oko 30% i žena i muškaraca koji učestvuju u GP96/97 nisu ni članovi ni simpatizeri stranaka. Muškarci učesnici protesta su članovi u 19,2% slučajeva, a žene u 11,0%. Pri tom su žene ređe od muškaraca članice DS, SPO, DSS, SRS i GSS, ali su češće simpatizerke GSS, "Zajedno", ili simpatizerke opozicije u celini. Ovo je u skladu sa uobičajenim manjim angažovanjem žena u oficijelnoj politici, odnosno manjim angažovanjem žena u institucionalizovanoj politici, u ovom slučaju oličenoj u političkim strankama. Angažovanje žena u protestima je, međutim, sasvim u skladu sa njihovim specifičnim odnosom prema politici, koji podrazumeva političnost izvan institucija.

Kao aktivni "posmatrači" u politici žene su češće kritičnije od muškaraca. Tako, na primer, čak 93,1% žena smatra da Slobodan Milošević nije načinio nijedan dobar potez u politici, naspram 86,0% muškaraca. Ipak, 8,7% muškaraca smatra da je S. Milošević uticao na buđenje nacionalne svesti, kao i 4,1% žena.

Kada je reč o prosečnim ocenama za pojedine lidere/ke, u mišljenjima muškaraca i žena postoje izvesne, mada male, razlike (tabela 1).

Tabela 1

Prosečne ocene političke aktivnosti za pojedine političare/ke, po polu (1 – najniža ocena, 5 – najviša)

ličnost m. ž.

V. Pešić 3.5 3.9

D. Drašković 2.4 2.0

V. Koštunica 3.5 3.4

M. Marković 1.1 1.1

V. Drašković 4.0 4.0

Z. Đinđić 4.4 4.5

S. Milošević 1.1 1.1

V. Šešelj 1.7 1.6

Žene više vredniju političku aktivnost Vesne Pešić i Zorana Đinđića, a manje Danice Drašković, Vojislava Koštunice i Vojislava Šešelja. I žene i muškarci podjednako negativno vrednuju političku aktivnost Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Iz ovih ocena, međutim, ne može se reći da su žene više sklone nekoj vrsti anacionalne politike, iako one izrazito više vrednuju političku aktivnost Vesne Pešić.

Na pitanje koga bi od ličnosti voleli da vide za govornicom, a ko se nije pojavio, najviše i žena i muškaraca je odgovorilo: "nikog posebno" (23,1% m. i 24,4% ž.). Ipak, 20,7% žena bi želelo da vidi Vojislava Koštunicu, a 13,6% muškaraca. Na pitanje čijoj ste se podršci protestu najviše obradovali, muškarci najčešće odgovaraju "nijednoj posebno" (23,1%), a žene – studentskoj (26,6%).

Kada je reč o zahtevima Protesta, 56,4% muškaraca smatra da zahteve ne bi trebalo proširivati, a tako misli i 64,8% žena. Međutim, 9,5% žena naspram 6,2% muškaraca smatra da bi zahteve trebalo proširiti ostavkom S. Miloševića.

Žene su nešto više od muškaraca "evropski orijentisane". Naime, na pitanje da li bi Srbija trebalo da izgrađuje društveni sistem sličan onome u Zapadnoj Evropi, čak 96,2% žena odgovorilo je potvrdno naspram 90,2% muškaraca.

Zanimljivo je da žene koje učestvuju u protestu češće imaju demonstrantsko iskustvo od muškaraca. Tako, 17,1% žena prvi put učestvuje na demonstracijama (protestima) za razliku od 20,0% muškaraca. Ova razlika, naravno, može proizilaziti i iz razlika u starosti jednih i drugih. Ali, ono što je bitno jeste da je za uspeh u trajanju SP96/97 i GP96/97 nesumnjivo jedan od ključnih činilaca upravo prethodno iskustvo protestovanja. Ili, kako je to duhovito izjavila V. Pešić 9. januara 1977. godine, demonstranti, zbog svoje izdržljivosti i upornosti, zaslužuju "diplome" za protest.

I muškarci i žene su u GP96/97 uključeni u oko 4/5 slučajeva od početka. Između učestalosti prisustvovanja protestu i pola teško je utvrditi pravilnost. Žene nešto više od muškaraca učestvuju od početka do kraja mitinga, ali češće od muškaraca i samo u šetnji, dakle bez slušanja lidera. To je, verovatno, u vezi i sa njihovom ređom stranačkom pripadnošću. S druge strane, muškarci više od žena dolaze samo na program, odnosno da odslušaju lidere, što može biti vezano za njihovo češće članstvo u strankama.

Više žena u toku šetnje uzvikuju parole od muškaraca, više njih zviždi, uzvikuje "bando crvena", "'ajmo, 'ajde, svi u napad" i parole protiv Slobodana Miloševića. One se i više od muškaraca zalažu da Protest do kraja zadrži mirni karakter (96,8% žena naspram 90,2% muškaraca). Verbalna agresivnost očigledno ne podrazumeva i fizičko nasilje, čak je verovatno obrnuto; odnosno, verbalnom agresivnošću "prazni" se naboj koji bi mogao da bude eksplozivan kad ne bi bilo ovog "pražnjenja". Ali, s druge strane, žene češće od muškaraca misle i da su učesnici protesta koji su bacali kamenice nepravedno osuđeni. Očigledno da ove "kamenice" ne dovode u pitanje stav o "mirnom protestu". Zanimljivo je, takođe, da su žene spremnije, sudeći prema iskazima, i da bacaju jaja "kada bi znale da ih snima kamera" (67,6% žena bi bilo spremno to da čini naspram 64,4% muškaraca). To, takođe, potvrđuje da "kamenice" i "jaja" spadaju u "normalne rekvizite" mirnog protesta, po shvatanju učesnika/ca.

Najveći deo učesnika GP96/97 očekuje da će zahtevi biti ispunjeni. Samo 9,9% muškaraca i 9,3% žena misli suprotno. Ipak, najviše i žena i muškaraca smatra da će se zahtevi ispuniti samo delimično (50,6% m. i 45,4% ž.). Žene su u 99,5% slučajeva spremne da istraju do kraja u svojim zahtevima, kao i 97,3% muškaraca. Imajući u vidu prethodno učestvovanje ovih demonstranata na sličnim okupljanjima, čini se da ima malo razloga za sumnju u njihovu istrajnost. Naime, svaki prethodni neuspeo protest rezultirao je veoma teškim posledicama. Sigurno je da taj "pogled unazad" i ženama i muškarcima daje snagu i rešenost da istraju. Uostalom, događaji koji su usledili posle ove ankete samo su potvrdili ovaj stav.

Stavovi kojima je ispitivana autoritarnost učesnika GP96/97 pokazali su da postoje izvesne razlike između žena i muškaraca (tabela br. 2). Žene su manje sklone od muškaraca da se slože sa stavom da je za uspeh grupe važno "da svi slušaju vođu", ali, s druge strane, one češće od muškaraca smatraju da je "narod bez vođe kao čovek bez glave". Žene su nešto skeptičnije prema privatnom vlasništvu kao uslovu napretka, ali i nešto više sklone jednakosti kao uslovu pravednog društva. Žene su i nešto više ksenofobične u poređenju sa muškarcima i više sklone očuvanju tradicije. U celini, moglo bi se zaključiti da su žene za nijansu konzervativnije od muškaraca, što može biti i posledica razlika u starosti.

Tabela 2

Izabrani stavovi, prosečna ocena, po polu (1 – uopšte se ne slažem, 5 – u potpunosti se slažem)

Stav m. ž.

Za uspeh grupe najvažnije je
da ima energičnog i pravednog
vođu koga će svi slušati 3.5 3.1

Predsednik mora da bude
podređen parlamentu 4.7 4.6

U stranke čovek ne sme da ima
previše poverenja 3.1 3.3

Narod koji ne neguje tradiciju
zaslužuje da propadne 4.0 4.3

Društveni napredak može počivati
samo na privatnom vlasništvu 4.3 4.1

Bez materijalne jednakosti nema ni pravde 3.1 3.2

Narod bez vođe je kao čovek bez glave 3.0 3.2

Na kraju, odgovori na pitanje u kojoj meri su učesnici/e protesta zadovoljni/e pojedinim elementima protesta pokazuju da su žene zadovoljnije svim elementima demonstracija od muškaraca, izuzev njihovom brojnošću (tabela 3).

Tabela 3

Ocena zadovoljstva pojedinim elementima protesta (1 – uopšte se ne slažem, 5 – u potpunosti se slažem)

elemenat m. ž.

Govorima vođa opozicije 4.0 4.3

Izborom gostiju 3.7 3.9

Maštovitošću aktivnosti 4.0 4.3

Brojnošću prisutnih demonstranata 4.2 4.1

Unutrašnjim obezbeđenjem 4.2 4.3

Ponašanjem prisutnih demonstranata 4.7 4.9

Svojim ličnim doprinosom Protestu 4.0 4.3

Prosečno 4.1 4.3

PolitiČki aktivizam Žena

Rezultati istraživanja sadašnjih protesta pokazali su da su žene gotovo ravnopravno uključene u proteste, kao i da imaju iskustvo iz ranijih protesta. To znači da su sadašnji protesti u velikoj meri posledica ranijih protesta, odnosno da stvaranje građanskog društva, građanskog otpora, treba sagledavati u kontinuitetu. Slično, i učešće žena u SP96/97 i GP96/97 deo su šire shvaćenog ženskog političkog aktivizma koji se artikulisao u periodu "tranzicije", odnosno rata i raspada bivše Jugoslavije.

Iako u ovom trenutku ne postoje sistematične analize o autonomnom ženskom pokretu u Beogradu, obilje dokumentacije, kao i lični uvid autorke, omogućavaju da se ovaj pokret dovede u vezu sa SP96/97 i GP96/97. Naime, i pre početka rata samostalne ženske inicijative vezane za UJDI i ŽEST (Žensku stranku) pokušavaju da iskažu svoj otpor i suprotstave se nadolazećoj ratnoj katastrofi. U programu ŽEST-a, na primer, jasno se zastupa ideja o građanskom društvu sa razvijenom "državom blagostanja", u kome bi se visokim stepenom regionalne autonomije oslabio etnički sukob i izbegao građanski rat.

Na početku rata u Sloveniji, 30. juna 1991, Beogradski ženski lobi upućuje javnosti, Skupštini i Vladi Slovenije i Srbije, kao i Jugoslavije, Apel protiv nasilja i rata, u kome se poziva na građansku neposlušnost "svim odlukama i postupcima svih vlasti koji vode zaoštravanju konflikata u ratu". U Beogradu, 17. jula 1991, Ženski parlament (organizacija koja je trebalo da bude, simbolički, paralelna sa "muškim" parlamentom, u kojem su posle prvih višepartijskih izbora bile samo 4 žene), organizuje i prve mirovnjačke demonstracije. Postavljaju se konkretni i racionalni zahtevi, ali izostaje šira podrška već uveliko za rat pripremljenog stanovništva. U ovim demonstracijama se, pored ostalih parola ("Upotrebite reči, a ne metke", "Hoćemo pregovore, a ne rat", "Mir je moguć!", "Dosta igara – hoćemo hleb", "Budimo pametniji umesto jači" itd.) prvi put pojavljuje parola "Dosta!", koja kasnije postaje oficijelna parola SP92. Ženski parlament ovom prilikom izlazi ispred Skupštine Republike Srbije i svakom poslaniku u ruke dostavlja listu svojih zahteva, sa osnovnom porukom: "Niko nema prava da odlučuje o ratu, svi imamo prava da odlučujemo o miru". Jula 1991. godine Ženski parlament pruža javnu podršku pokretu majki, ukazujući na problem manipulacije majkama i na još evidentnu slabost mirovnjačkih inicijativa. "Međutim, iskustva koja su mnoge žene, naravno i jedan broj muškaraca koji im se priključio, stekle u sukobljavanju sa policijom, u masmedijskim iskrivljavanjima onoga što su preživele sa institucijama vlasti i sistema, postaju dragocena osnova na kojoj će u budućnosti izrasti neki novi pokreti koji će izražavati autentične potrebe, interese i zahteve građanki i građana." ("Žene za žene", 1993:53).

Upravo to se i dogodilo. Otpor ratu, kao i otpor manipulaciji nacionalnim interesima, učen je tokom vremena. On je učen, pre svega, kroz različite autonomne i/ili manje-više povezane inicijative, reakcije, apele upućene javnosti, simboličke akcije (npr. bacanje ratnih igračaka u kontejnere), kao i kroz formiranje i aktivnost novih grupa za otpor ratu ili pomoć onima koje/i su žrtve rata. Kroz otpor ratu rađalo se postepeno građansko društvo, širile su se građanske inicijative. Građanski otpor je učen, razvijan, širen i kroz protest 91, zatim proteste 92, do ovih protesta danas koji traju u momentu dok nastaje ovaj tekst. Žene, tokom rata, ne samo da organizuju čitav niz autonomnih ženskih grupa (SOS telefon, Žene u crnom, Centar za ženske studije, Ženski lobi, Ženski parlament, Autonomni ženski centar za borbu protiv seksualnog nasilja, Sigurne ženske kuće, Ženske autonomne "buvljak" akcije, Incest trauma centar, Centar za devojke, SARA centar za mlade, Grupu podrške za invalidne žene, Žensku pravnu grupu, Arkadiju/Labris, itd.), već aktivno učestvuju u osmišljavanju i realizaciji različitih mirovnjačkih akcija ("Žuta traka", Zvono, "Crni flor" itd.), bilo kao individualne akterke preko Centra za antiratne akcije (Vesna Pešić, Biljana Jovanović), bilo kao kolektivne učesnice demonstracija i hepeninga. U SP92, na primer, na Filozofskom fakultetu u Beogradu organizuju se "ženske radionice" koje predstavljaju konkretan doprinos feminističkog pokreta studentskom protestu.

Ženski pokret u Beogradu dobija dva snažna impulsa za svoj razvoj. Prvi, važniji, jeste što je taj otpor zapravo konstruktivan odgovor na sveopštu katastrofu, kojim se sasvim u duhu sa uobičajenim obrascem, u vreme rata jako aktiviraju ženski resursi. Drugi impuls dolazi izvan zemlje. On je vezan za činjenicu da su ženske inicijative u Beogradu imale podršku od sličnih grupa iz inostranstva, kao i od sličnih grupa iz bivše Jugoslavije, čak i u vreme "blokade". Otud, i u uslovima "odsečenosti" od masovne podrške žena, pa čak i intenzivne kampanje protiv u pojedinim momentima (npr. protiv "Žena u crnom"), ovaj pokret, krajnje decentriran i nehijerarhijski, uspeva da se održi i da jača, prikupljajući sve veći broj žena. Šest godina otpora ratu, nasilju, etnocentričnosti, "razularenom" patrijarhatu, rezultira u četrnaest autonomnih ženskih grupa u Beogradu.

Veza između različitih pokreta ostvaruje se i u sadašnjim protestima. Feministkinje Beograda su na ulicama, u oba protesta. One u svojim javnim nastupima, proglasima, lecima i člancima podsećaju javnost na kontinuitet svog otpora ratu, nasilju i ujedno "pozdravljaju sve oblike samoorganizovanih građanskih nenasilnih protesta protiv kršenja principa pravne "države", zalažući se za "ugrađivanje ženskih ljudskih prava u sve institucije civilnog društva". Beogradski ženski lobi štampa letak u kome ukazuje na to da je upravo "zviždanje" ne samo oblik organizovane građanske neposlušnosti, već i proveren metod ženske samozaštite od nasilja.

Može se zaključiti da je kontinuitet u aktivizmu žena neosporan. Bilo da se on iskazuje kao mirovni pokret, koji je pre svega bio ženski pokret (po zastupljenosti žena), bilo kao masovni protest majki, bilo kao učestvovanje u populističkim okupljanjima, bilo kao organizovanje u okviru autonomnih ženskih grupa, ili u studentskim i građanskim protestima, ovaj kontinuitet je neosporan. Bez obzira na to kako su populistička okupljanja bila upotrebljena, ili upravo zato što su tako bila upotrebljena, i ona sama predstavljaju buđenje građanske svesti kroz otpor institucionalnoj blokadi. Upravo na tom kontinuitetu otpora prema institucijama ne samo da jača politička samosvest žena već jača i građansko društvo. Ali, takođe, može se zaključiti i da je taj aktivizam u velikoj meri vaninstitucionalan, reaktivan i zaštitnički. Naime, on se javlja kao reakcija na neko drastično uskraćeno pravo, ili iz potrebe da se zaštiti specifično ugrožena grupa žena (npr. izbeglice ili žrtve nasilja).

Seksizam u protestima

Elementi seksizma u protestima vidljivi su u marginalizaciji žena npr. u hijerarhiji Studentskog protesta, o čemu je već bilo reči. Međutim, tek bi produbljena analiza, zasnovana, pre svega, na kvalitativnoj građi, omogućila bolji uvid u seksizam unutar organizacione strukture protesta. Na ovom mestu o tome nije moguće iskazati dokumentovan sud.

Sasvim je jasno da su oba ova protesta u velikoj meri bazirana na ludističkom elementu, na karnevalizaciji, ironiji i sarkazmu. Ipak, različite metafore nisu uvek bez pežorativnih rodnih obeležja. Pošto su se protesti i sami menjali tokom svoga trajanja, profilišući se sve jasnije u građanske, i simboli su se u izvesnom smislu menjali. Početni simbol – jaja, koji je izrastao iz ideje da su "oni" u stvari "jajare", tj. da "oni nemaju jaja-muda", relativno je brzo zamenjen neutralnijim simbolom pištaljkom.

Do koje mere je "muška" simbolika jasna, vidljivo je u nizu protestnih rekvizita (parola, plakata) koje koriste muški polni organ ili njegov simbol (treći prst na ruci). U broju humorističkog lista "Naša krmača", koji se pojavio 5. decembra, na naslovnoj strani je pendrek sa razbijenim jajima. Simbolika je više nego jasna. Ipak, u ovom istom listu se na kraju citat iz govora predsednika Slobodana Miloševića potpisuje sa: "Slobodan Milošević (suprug Mirjane Marković)", čime se aludira na njegovu sve više sekundarnu ulogu u politici u odnosu na ulogu njegove supruge.

Zanimljiva razlika između SP92 i SP96/97 je i u tome što se u ovom drugom veoma često kao predmet ismevanja pojavljuje Mirjana Marković. Kako ona nije u toj meri bila (vidljivo) politički angažovana 1992. kao što je danas, sasvim je jasno da se ona ne pojavljuje u ulozi "supruge", već u ulozi "političarke". Ipak, valja zapaziti, da su aluzije i metafore, parole i lutke, kojima se cilja na Mirjanu Marković, često usmerene ka njenim ženskim atributima. Tako, na primer, premaskirani demonstrant, sa crnom perikom, šiškama i, već legendarnim, cvećem u kosi, nosi natpis: "Ja sam najlepši ruski akademik". Sasvim je simptomatično da se ne kaže "najpametniji", ili "najobrazovaniji" ruski akademik, već upravo "najlepši".

Međutim, ono što jeste nesumnjivo najdrastičniji seksizam u protestima 96/97 jeste "Izbor za mis Studentskog protesta" koji sprovodi list "Demokratija", glasilo Demokratke stranke, i jedan od ključnih izvora informacija (pored B92) za učesnike i simpatizere protesta. S obzirom na sezonu u kojoj se SP96/97 odvija, studentkinje se na fotografijama pojavljuju obučene i uglavnom svedene na portrete. Međutim, imajući u vidu uređivačku koncepciju lista po kojoj se u svakom broju pojavljuje po nekoliko obnaženih ženskih fotografija, s pravom se može pretpostaviti da bi izbor za "mis" izgledao drugačije da je protest kojim slučajem u toku leta. Žene se, tako, iako ravnopravne učesnice političkog protesta sa jasnim zahtevom odbrane građanskih izbornih prava, pre svega tretiraju kao "lutke" koje "ulepšavaju" muški hepening.

Ipak, simboli koji se koriste u Protestu, u sve većoj meri su oslobođeni rodne simbolike. Ta simbolika, zastupljena na početku (jaja, "jajare"), odgovarala je izvesnom "mačističkom" pa i agresivnom početku protesta, koji je rezultirao i izvesnim materijalnim štetama. U meri u kojoj su protesti postajali sve mirniji, sve bolje organizovani, sve više opredeljeni za nenasilje, nekonfrontaciju, u meri u kojoj su, u stvari, postajali sve više građanski, u toj meri je i ova rodna simbolika "isparavala". Jaje je od "muškog" simbola hrabrosti postalo, kako je to na jednoj studentskoj paroli stajalo, "simbol rađanja novog sveta, koji, da bi se rodio, mora da razbije ljusku".

ZakljuČak

I SP96/97 i GP96/97 imaju, kao i SP92 karakteristike novih političkih pokreta. Otuda su oni i po ciljevima, i po načinu organizovanja, i po komunikacijskim modelima, i po sredstvima, bliski srodnim novim pokretima, kao što je npr. ženski pokret.

Podaci pokazuju da su učesnici i učesnice protesta u velikoj meri i ranije bili uključeni/e u proteste, kao i da jedan broj studenata i studentkinja uzima aktivno učešće i u GP96/97. To znači ne samo da postoji kontinuitet otpora sadašnjem režimu već i da postoji proces učenja građanskog otpora. Takođe, nesumnjivo je da postoji difuzija metoda, komunikacijskih modela, akcija iz jednog protesta ka drugom. Odnosno, može se čak reći da se metode i akcije korišćene u raznim drugim grupama, inicijativama, protestima, demonstracijama, sasvim uspešno prenose i šire na neke slične, ali po svom karakteru nove, političke pokrete. To je, na primer, veoma vidljivo u korišćenju zvona i buke, ideje o "buđenju" koju je zapravo lansirao Centar za antiratne akcije na početku rata.

Iako su manje sklone da učestvuju u institucionalnom političkom životu, ili da budu članice političkih stranaka, žene nisu apolitične. Nameće se sasvim jasna paralela između studentskih protesta i ženskog angažovanja u protestima. Naime, i 1992. i 1996. studentski protesti se trude da ostanu vanstranački, afirmišući time nov oblik političkog delovanja, nestranačkog, nadstranačkog, vaninstitucionalnog političkog delovanja, zapravo afirmišući novu vrstu političnosti koja je bliska civilnom društvu. Politički ciljevi i studentskih protesta i ženskog pokreta kod nas bazično se vezuju za problem svakodnevice, brige za pojedinca, za kvalitet života. Specifična političnost žena podrazumeva ne samo "ulicu" već i niz mikroakcija kojima se deluje na konkretni problem u konkretnom okruženju. Ženska apolitičnost je zapravo svojevrsna "univerzalna političnost", bazirajući se na feminističkom aksiomu da je "lično političko". Ženski politički aktivizam, smešten izvan zvaničnih institucija u neke alternativne grupe, organizacije, ili, jednostavno, niz pojedinačnih akcija, jeste aktivizam koji je neophodni korektiv institucionalne politike, koji je konstantni pritisak na tu politiku. Dilema – politika ili ne, danas je za ženski pokret u stvari lažna dilema. Žene treba da se bave politikom, ali na način na koji one to hoće, koji ne mora da bude institucionalan.

Učešće žena u SP96/97, u GP96/97 zapravo je u vezi sa kontinuiranim otporom koji žene pokazuju ratu, nasilju, haosu. Naravno, ne može se reći da su žene angažovane u ovim protestima pripadnice ženskog pokreta. Ali, može se reći da će iz ovakvog javnog delovanja žena, iz njihovog izlaska na ulicu, iz njihovih govora, iz njihovog zviždanja, nošenja parola, lupanja, pravljenja buke, iz njihovog učešća u organizaciji protesta i sl. ženski pokret postajati jači. Vidljivost žena u politici, ne samo u funkciji supruga koje su i političke liderke već i kao samostalnih političkih aktera, postala je jasna i neosporna.

Boreći se za građanska prava, koja su tako grubo uskraćena, žene se uče da se bore i za svoja prava. U ovom trenutku jasno je da je borba za građanska prava, pravo na izbor, potisnula sva druga prava. Žene nisu ni dovoljno senzibilizovane da postave problem svojih prava kao politički problem koji bi u ovom trenutku imao dovoljno široku, masovnu, podršku. Ipak, masovno učešće žena u postojećim protestima predstavlja dobru podlogu za širenje ženskog pokreta kao novog društvenog pokreta. Već profilisane ženske organizacije nesumnjivo će olakšati omasovljenje ženskog pokreta u nekoj sledećoj fazi razvoja civilnog društva.

Istorija je mnogo više istorija neuspeha nego istorija uspeha, iako ostaju zapisani uglavnom samo ovi drugi. Da bi ovi protesti danas bili to što su, bilo je potrebno mnogo neuspelih, pojedinačnih akcija i protesta. Tek iz ove perspektive, ono što je radila nekad manja, a nekad veća grupa Beograđana i Beograđanki tokom rata (paljenje sveća, zvono, žuta traka, crni flor, "sit ins", davanje cveća miliciji ispred Skupštine, bacanje dečjih ratnih igračaka u kontejnere i sl.) ima smisla. Tek ova sadašnjost daje smisao i čini prethodne napore vrednima. Sve parole iz studentskog protesta '92 i danas su žive, čak i življe nego što su bile '92. To ne govori samo o nepromenljivosti diktatorskog režima već o vrednosti otpora.

Navedena literatura:

Stojanović, (Čičkalić) L. (1995): Socio-kulturna analiza Studentskog pokreta 1991/92, Magistarska teza, Fakultet političkih nauka, Beograd

Kuzmanović, B. ur., (1993): Studentski protest 1992, Institut za psihologiju, Knjižara Plato, Beograd

Časopis (1993): Tematski broj posvećen Studentskom Protestu 1991/92, I i II Republika

Zbornik (1993): Žene za žene, (Protesti, apeli, izjave, informacije autonomnih ženskih inicijativa), Grupa izdavača (ženske grupe), Beograd

(Iz: Hajmo, hajde, svi u šetnju, Media centar i ICFF, Beograd 1997)