Lepa Mlađenović

PRIŠTINA

Kada sam posle pet dana u Prištini ulazila u Beograd, mislila sam, po ko zna koji put, koliko ljudi ovde živi kojih se nikada nije ticao ni apartheid na Kosovu, ni rat u Bosni, ni pet miliona izbeglih ljudi. Ulazim u tramvaj i gledam ljude koji ne znaju ono sto ja znam, kao i prosle godine kada sma dolazila iz Sarajeva, ljudi puni svojih problema i nije ih briga za druge, a ja bih da vrištim jer postoji zločin ne znati za zločine koji se oko tebe događaju.

Pre svega ponoviću činjenice poznate vec 6 godina. Prepričane običnim rečima one glase ovako (ako neka ima preciznije reči neka dopuni):

- 28. marta 89, menja se državni ustav tako da Vojvodina i Kosovo više nemaju autonomiju u ustavu, nemaju pravo veta.

- 28. juna 89, poznati govor Miloševica na Gazimesatanu, gde je vođena Kosovska bitka lokalnog stanovništva (Srba i Albanaca, pa je i Hasan Priština tu bio, po kome je grad dobio ime) protiv Turaka. Tada je S.M. najavio da ‘ce se boriti institucionalnim i neinstitucionalnim sredstvima...’

- vlada Srbije, pošto nije mogla da sprovede novi ustav od 28. marta, jer se postojeći mesani parlament Kosova nije slagao sa novim promenama - 26. juna 90. objavljuje ukaz o prestanku rada postojećeg legitimnog parlamenta na Kosovu.

- 2. jula 90. novi nelegitimni parlament Kosova sastavljen od Albanaca, Turaka, Hrvata a bez Srba i Crnogoraca objavljuje ‘deklaraciju o nastanku Republike Kosova’ unutar Jugoslavije. Pošto im vlada ne dozvoljava da deklaraciju čitaju u zgradi patrlamenta tekst deklaracije se čita ispred zgrade, pa je tako nazvan i ulični ustav’.

- 5. jula 90. u Prištinu ulaze tenkovi, vojska, milicija prvo u zgradu TV, onda u štampu i radio.

- 28. jula 90. parlament Srbije je izglasao zakon o prinudnoj upravi na Kosovu. To je značilo da su u svim državnim institucijama menjana rukovodstva, koje su mogli da sačinjavaju ‘Srbi, Crnogorci i pošteni Albanci’. Svaka zaposlena osoba morala je da potpiše papir na kojem je pisalo da priznaju srpski parlament a ne novoizglasani kosovski parlament.

Za sledećih par meseci 70% zaposlenog albanskog stanovništva koje nije potpisalo ovaj papir izbačeno je sa posla.

Tada je uginuo i prištinski korzo glavnom ulicom.

A lideri, Srbiji nelegitimnog, kosovskog parlamenta nastavili su da hrabre svoj narod fascinirajucom politikom mirovnog otpora. Tako je život albanskih žena i muškaraca na Kosovu postao važniji od politike.

Ovo je zapis o trenutnom stanju.

Na Kosovu, znači, postoje dva sveta, jedan koji je legitiman srpski, i drugi koji je ugrožen od vlasti, albanski, i koji onoliko koliko ima prostora reguliše kosovski parlament. To otprilike znači da srpska policija zlostavlja građanke i građane kako bi zavela strah, i kako bi kontrolisala, neprekidno i konstatno 2 miliona ljudi. Ako si Albanka na Kosovu, pre svega te si tiče srpski režim koji postavlja zakon i ograničava ti aktivnosti, mogućnosti, kretanje, telo, zdravlje, snove, mišljenje, obrazovanje, slobodu govora.... skoro sve. Onda imaš svoj albanski zakon koji te se tice i koji postavlja svoje direktive, i kao žena, kao svuda na svetu imaš i treći zakon koji te bije po glavi, zakon patrijarhata, vladavinu očeva. Zbog ova tri zakona, i zbog mogućnosti da osobe koje pominjem dođu u situacije neprijatnosti, u ovom izveštaju neću spominjati ni jedno ime.

slika 1 ‘hotel grand’

To je, kao i sve druge javne institucije, srpsko tlo. u hotel bolje da ne ulaze osobe albanskih imena. Osoba albanskog imena, znači, me čeka napolju, iza ćoška, ja ulazim u hol i imam utisak da sam ušla pravo u priče Nadin Gordimer iz doba apratheida Južne Afrike. Face muškaraca po hodnicima ovog luksuznog hotela sa tri zvezdice, su preplanuli muški likovi radnika, ratnika, ubica, švercera, silovatelja. Retki ženski likovi su našminkani, i najverovatnije daju telesne usluge za novac.

U suvenir radnji hotela se između ostalog prodaje izgravirani natpis: ‘žena je raj za oči, pakao za kuću, a gubilište za džep’.

slika 2

Drugarice albanskih imena su se skupile u jednoj piceriji u gradu. Igramo na albansku muziku i veselo je. U jedanaest sve se prekida sa obrazloženjem da policija posle toga kažnjava vlasnike za buku. Žene izlaze napolje, ja ih pitam da pevaju svoje pesme one me gledaju nasmeseno, vidi se da sam nova. U gradu na ulici ne smeju da pevaju albanske pesme, doći će policija da ih pita zašto.

slika 3

Jedna poslovna žena kaže: ”Ja upalim kola, hoću da idem negde i nikad ne znam šta će mi se dogoditi, ja o tome više svesno ne razmišljam, ali podsvesno očekujem.’

Ovu poslovnu ženu su policajci u poslednjih šest godina vožnje kolima zaustavljali sigurno jednom nedeljno. Na aerodromu u Beogradu su je ne samo ponižavali verbalno, nego su joj poslednji put u avgustu ‘96 naredili: ‘skini brushalter’! A jednu drugu ženu sa albanskim imenom su na tom istom aerodromu jednostavno odveli kod inspektorke koja ju je celu skinula golu. Obrazloženje je bilo da traže novac, ali mi znamo da ne traže novac.

slika 4

NGO na Kosovu ne može da se registruje ukoliko su deset imena osnivačica albanska imena.

slika 5

Čemu služe televizori na Kosovu? Dva miliona ljudi već godinama kada upali televizor čuje jezik koji nije njihov. Znači ništa od televizije ne može da se upotrebi. Dva puta dnevno dobiju se srpske vesti prevedene na albanski, verovatno i sa prevedenim vodostanjem. Ali, sva sreća da postoji video tehnika. Tako da od svih krajeva bivše Jugoslavije, pretpostavljam da se video najviše koristi na Kosovu: kasete filmova, albanskih šou programa, zabavnih emisija... iznajmljuje se u video radnjama. Seoska populacija, oko 70% albanskog stanovništva, nedeljom obično gleda video snimke lokalnih trodnevnih svadbi. (Makar u tome su slični sa srpskom populacijom!). .

Oni koji imaju novac kupuju satelitske antene i tako mogu da gledaju albansku televiziju, i albanske privatne stanice iz Makedonije.

slika 6

Mesta na Kosovu su podeljena, između ostalog, na čista’ (znači albanska) i ‘mešana’ (sprsko i albansko stanovništvo). ‘Mešana’ mesta lakše dobijaju telefonske linije, imaju neprekidno struju i vodu, imaju izgrađene puteve, kanalizaciju, industriju. ‘Čista’ mesta najčešće imaju isključenja struje, ili/i vode s vremena na vreme, bez nekog sistematskog upozorenja, razloga ili logike. Neka ‘mešana’ mesta su tokom poslednjih godina počela da dobijaju sve veću albansku populaciju, jer je od teškog života narod krenuo tamo gde im je lakše da živi i da nađe posao.

Zaključak: u mešanim mestima se lakše živi.

slika 7

SPORT. stadioni i sportske hale nisu dostupne albanskim sportistkinjama.

slika 8

Traženje oružja od strane s. policije se tokom 6 godina razradilo u sistematsko ponižavanje, fizičko i psihičko zlostalvjanje albanskog stanovništva. Izveštaji o tome postoje u Savetu za ljudska prava u Prištini, ili Fondu za Humanitarno pravo u Beogradu. Jedna slika je sledeća:

Policajci ovih dana odrede jedno selo koje ce da pretresaju. Opkole selo sa svih strana kolima, i niko ne sme da uđe ili izađe iz sela. Kada četiri pet policajaca uđu u jednu kuću narede da svi muškarci izađu na jednu stranu dvorišta, a žene na drugu stranu dvorišta. Najčešće muškarcima vežu ruke i/ili noge. Onda ulaze u kuću i kreću da traže, lome, bacaju ... U jednom trenutku pozovu jednu ili dve mlade žene iz dvorišta da uđu u kuću i naprave im kafu i donesu im ono što oni žele. Po rečima par preživelih žena, onda im traže da pevaju srpske folk pesme dok drže poslužavnik i nose kafu. Ukoliko ne nađu oružje, onda povedu sa sobom u policijsku stanicu ženu i narede muškarcu, glavi kuće, da kako zna i ume pronađe to oružje i donese u stanicu milicije. Muškarac tada mora da ode kod nekog od komšija Srba i moli ga da od njega kupi oružje, plaća od 1.000 do 3.000DM, kupuje oružje i odlazi u policijsku stanicu. Često u ovim policijskim napadima muškarci budu fizički zlostavljani, manje ili više. S druge strane, mi ne znamo uvek šta policija u međuvremenu radi sa ženama, jer je ženama teško da priznaju da li su seksualno zlostavljene, zbog društvene stigme koja nakon toga nastupa.

Ovo se najverovatnije u nekom drugom selu događa i u ovom trenutku.

slika 9

Po nekim starim običajima jedan deo albanske ženske populacije se prodaje za udaju. Ovaj običaj je deo patrijarhalnog zakona koji ponižava žene i o njemu je teško pričati u situaciji u kojoj jedna nacija živi totalnu represiju i ugnjetavanje. Tada patrijarsi vode politiku oslobađanja nacije, analize patrijarhalnih mehanizama koji ugnjetavaju žene u tim trenucima najčešće se shvataju kao anti-nacionalne, a ne ono što jesu, pro-ženske. U svim nacijama koje se grade ili koje se bore za nezavisnost, kao što je Palestina na primer, aktivistkinjama nije lako da imenuju muško nasilje nad ženama. Tada i muškarci i žene imaju potrebu da odbrane svoje muškarce političkom situacijom (muškarci zlostavljaju žene jer trpe policijsku represiju; zato što su se godinama borili na frontu; zato što su bili u zatvoru). Feministkinje znaju da muško nasilje nad ženama postoji svuda i uvek i pod svim politickim uslovima, slobode i neslobode.

slika 10

Od svih ženskih organizacija na Kosovu, samo ‘Centar za zaštitu majke i dece’ ima svoj autonomni prostor. Centar radi na pitanju zdravlja, savetovanja, psihološke podrške i nasilja. Pored toga, postoji grupa ‘Veteranki prosvete i kulture’ koja promoviše žensku albansku umetnost i književnost. ‘Medija projekat’ okuplja mlade aktivistkinje koje uče činjenice svoga pola preko obučavanju o medijima. ‘Oreola’ je grupa za edukaciju ruralne ženske populacije u regionu Obilica. ”Motrat Qiriazi’ isto tako, radi na podsticanju ženske svesti i organizovanju potreba žena sa sela. ‘Liga albanskih žena’ ima mrežu grupa na Kosovu, u Makedoniji, Sandžaku i Južnoj Srbiji. Pored ovih autnomnih ženskih grupa postoje i dve partijske ženske mreže: ‘Demokratski ženski forum’, koji ima svoje predstavnice u svim gradovima i selima, i ‘Ženska demohrišćanska organizacija’. Više o pojedinačnim organizacijama neki sledeći put.

slika 11

Za e-mail fanatičarke: postoje činjenice koje pokazuju da se nedeljeom uveče pojave svetla u sobama u kojima stoji centralni kompjuter za mrežu ZANA e-maila. Pretpostavka je da srpski policajci redovno dolaze u te prostorije i čitaju poruke koje hoće. U svakom slučaju korisnice e-maila iz Kosova imaju ovu činjenicu u vidu. Pazite šta im pišete i šta o njima pišete, tako ćete zaštiti njih.

slika 12

Leto 96 je između ostalog, prošlo u kampanji ‘opasnih zaraznih bolesti slinavke i sapa koja je obuhvatila teritoriju Kosmeta i Metohije’ po zvaničnim srpskim izvorima. Šta je to je značilo: da je čista srpska stručna ekipa dijagnosticirala ove bolesti, da je čista srpska vlast proglasila posebne mere bezbednosti, i u ime te mere čiste komisije su krenule da ubijaju krave po selima ‘čiste albanske populacije’.

Ovo je dvanaest slika od hiljadu načina ponižavanja i ugnjetavanja albanskog stanovništva na Kosovu. Ako se neka interesuje još šta je bilo sa školstvom jer su S.M. i I.R. krajem avgusta potpisali (preko faksa, nisu bili u istom prostoru) prvi dokument ‘o bezuslovnom vraćanju učenika i profesora u školske objekte u kojima su ranije bili’ - ništa se još nije dogodilo. Srpske vlasti nisu obezbedile nikakve uslove za povratak Albanaca, dok isti preko svojih RTS vesti kažu da ‘sprovođenje dogovora napreduje’. Ovaj dogovor je tražio da se vrate đaci, nastavnici i knjige u škole, a da nastavnici nastave da predaju na albanskom po svom albanskom programu po kome predaju u svom paralelnom školstvu već više godina. Inače paralelno školstvo znači da su nastavnici plaćeni od sakupljenog novca od porodica čija deca idu u školu, da nastavnici nemaju zdravstveno osiguranje, penzijski staž, a deci u većem broju zemalja ova diploma ne važi (razmislite o motivaciji dece da idu u školu).

***

Kada smo krenule iz albanskog restorana, ona s albanskim imenom i ja sa srpskim, i pošto smo na srpskom jeziku razgovarale celo veče, gazda, Albanac, ljubazno se smeškao i nije hteo da nam naplati račun. Nas dve smo insistirale, ali nije bilo vajde. Ovakvi momenti nade i solidarnosti važni su nam da preživimo.

****

U Prištini sam upoznala divne žene, koje pod kišom policajaca na svakom ćošku, koje bez građanskih prava, bez ženskih ljudskih prava, sa hiljade primera zlostavljanja i nasilja oko njih, neke bez pasoša, bez javnih prostora za okupljanja, bez bilo kakve feminističke literature na svom jeziku, rade iz dana u dan i organizuju žene, sa hrabrošću i dirljivošću koja me obavezuje da im budem podrška i oslonac kakav im je potreban ...i da beležim njihove hrabrosti o kojima danas nisam pisala, ali sanjam kako ćemo jednog dana objaviti sve, i ono sto mi nisu rekle i što sam ja prećutala, u brojnim biografijama o feministkinjama na Kosovu, onih koje su krčile put drugim ženama. Sa ljubavlju i posvećenošću.

beograd, 1996