četvrtak, decembar 13, 2018

childrenAutonomni ženski centar je povodom teksta Udruženi u zaštiti dece uputio zahtev UNICEF-u da preispita modele i koncepte kojima podržava interdisciplinarni rad na zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Zatraženo je da se insistira da se stručnjaci striktno pridržavaju postojećih standarda i principa rada u ovoj oblasti, propisanih i međunarodnim ugovorima, kao i zakonima i podzakonskim aktima Republike Srbije. Bezbednost i dobrobit dece ne mogu biti zaštićeni ako se kažnjava njihova majka u situacijama kada sistem nije blagovremeno i sveobuhvatno delovao.

U opisu slučaja koji je na UNICEF sajtu prikazan kao uspešna praksa izostao je prikaz o tome šta je urađeno pre prijave koju je škola uputila Centru za socijalni rad. Zbog toga se ne može zaključiti da li su se institucije i intersektorski tim rukovodili opštim principima postupanja u zaštiti od nasilja u porodici, a posebno principom br. 2: Bezbednost i dobrobit deteta kroz osiguranje bezbednosti i podršku autonomiji nenasilnom roditelju, o ovom slučaju – majci.

U konkretnom slučaju intersektorski tim je morao da preduzme sve mere zaštite svih žrtava nasilja u porodici, a to uključuje:

  • neposredni odgovor policije, zaustavljanje nasilja i sprečavanje da se ono ponovi,
  • primenu hitnih i mera zabrane, odnosno mera zaštite od nasilja u porodici,
  • valjanu procenu bezbednosnih rizika,
  • postupanje po službenoj dužnosti,
  • zaštitu žrtava-svedoka u svim fazama istrage i u sudskim postupcima,
  • sankcije koje uzimaju u obzir otežavajuće okolnosti učinjenih dela, kao što je prisutvo dece delima nasilja i ponavjanje dela.

U vezi sa obavezom da se žrtvama nasilja pruži odgovarajuća podrška, koja omogućava oporavk od nasilja, službe i intersektorski tim su u ovom slučaju morale da ispitaju potrebu i pruže usluge podrške koje uključuju:

  • odgovarajuće i blagovremeno informisati žrtve o raspoloživim uslugama podrške i pravnim merama, na način i na jeziku koji žrtva razume,
  • pristup žrtve opštim uslugama podrške, što uključuje: pravno i psihološko savetovanje, finansijsku pomoć, stanovanje, obrazovanje, obuku i pomoć pri zapošljavanju, usluge zdravstvene i socijalne zaštite,
  • zaštitu i podršku za decu svedoke, odnosno psihosocijalno savetovanje primereno uzrastu dece svedoka nasilja, uz poštovanje najboljeg interesa deteta.

Za sve navedeno postoji odgovarajuća zakonska i podzakonska regulativa, što znači da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti navedene mere prilikom svake prijave nasilja. Na osnovu teksta koji je prikazan kao “uspešan primer” udruživanja u zaštiti dece ne može se reći da li je išta od navedenog primenjeno u vreme kada je za tim postojala potreba, a pre nego što je intersektorski tim “našao rešenje” u krivičnom kažnjavanju majke za zanemarivanje dece.

Naše je mišljenje da žena o kojoj je reč u ovom tekstu nije zanemarivala svoju decu. Ona je pokušavala da preživi u okolnostima u kojima se našla, procenjujući situaciju iz perspektive onoga što je dobijala kao odgovor formalne i neformalne mreže podrške. Ona nije trebalo da bude krivično kažnjena, a da se pre toga ne postavi pitanje šta su preduzele nadležne institucije da omoguće bezbednost, oporavak i osamostaljivanje žrtava.

UNICEF i stručnjaci koji deluju u oblasti zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja su odgovorni da spreče uspostavljanje pogrešne i nepravedne prakse u postupanju institucija.

Tekst Šta je sve problem u primeru “uspešne prakse”? u celini možete pročitati ovde.