Tokom prethodnog vikenda još jedna žena ubijena je u porodično–partnerskom kontekstu. Mediji su preneli da je nakon razvoda i brojnih bezuspešnih ubeđivanja da mu se vrati, učinilac pucajući iz krateža usmrtio ženu na njenom radnom mestu u Boru. Pisalo se i kako okruženje žrtve i učinioca svedoči da je bio „preke naravi, ali da se nije moglo predvideti da će je ubiti“. Da li se ovakav ishod u ovom slučaju zaista nije mogao očekivati?
Scenario u kome žrtva napušta učinioca, koji je posle toga moli i ubeđuje da se vrati, praćen intenzivnom ljubomorom, a neretko i proganjanjem, prisutan je u većini intimnih partnerskih femicida svuda u svetu, a to potvrđuju i ovaj i brojni drugi slučajevi iz Srbije. Iako, mediji izveštavaju da u ovom slučaju nije bilo prethodnih prijava nasilja, činjenica da su se učinilac i žrtva razveli, te da ga je napustila svega nekoliko dana pre ubistva, upućuje na to da je mogla postojati mogućnost kontakta sa nadležnim institucijama u postupku razvoda i poveravanja zajedničke (maloletne) dece. Da li su nadležne institucije mogle da u ovom postupku i interakciji sa učiniocem i žrtvom posumnjaju i ispitaju da li postoji nasilje ili potencijalna opasnost od nasilja u porodici?
Neposredno okruženje učinioca i žrtve imalo je i saznanja da on poseduje pištolj, da je bio na ratištu, kao i da je nekadašnji predsednik udruženja boraca (o čemu su u maloj lokalnoj zajednici morali znati i zaposleni u nadležnim institucijama). Da li je i na koji način ratno iskustvo uticalo na ovog čoveka ne možemo sa sigurnošću tvrditi budući da u Srbiji ne postoji ni evidencija, niti sistemska podrška za ljude koji su bili učesnici ratnih sukoba na ovim prostorima koji se suočavaju sa PTSP-em. Ono što u praksi vidimo da žene plaćaju cenu sistemskog ignorisanja i odbijanja da se ovo pitanje reši, što potvrđuje i jedno skorašnje istraživanje koje je pokazalo da se (ilegalno) oružje zaostalo iz rata koristi za vršenje nasilja prema ženama (OEBS, 2019)[1].
Napuštanje nasilnika (razvod, prekid partnerstva), nasilnikova intenzivna ljubomora, posedovanje vatrenog oružja, učešće u ratnim sukobima, velika starosna razlika u godinama između partnera, predstavljaju indikatore koji mogu ukazati na visoku opasnost od smrtnog ishoda nasilja.
Činjenica da se već opisani scenario intimnog partnerskog femicida ponavlja iz godine u godinu je porazna i sa stanovišta borbe protiv nasilja prema ženama, ali pre svega sa stanovišta podrške za žene koje preživljavaju nasilje u Srbiji kojima se neprekidno upućuje poruka da nasilje prijave. Imajući u vidu da su u Srbiji u proteklih deset godina zabeležena tri femicida vatrenim oružjem praćena masovnim ubistvima, a koji se takođe mogu dovesti u vezu sa ratnim sukobima koje je Srbija vodila, otvaraju i pitanje kada nam se slično može ponoviti i zašto ne postoji sistemski odgovor na ovaj problem. Reagujte pre zločina, ne posle!
Za Autonomni ženski centar
Vedrana Lacmanović
[1]Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) (2019). Anketa o nasilju nad ženama koju je sproveo OEBS: Dobrobit i bezbednost žena. OEBS, Srbija. Poslednji pristup 27.9.2021.
