Odbor za ljudska i manjiska prava i ravnopravnost polova organizovao je Prvo javno slušanje povodom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama 26.novembra 2012. u Domu Narodne skupštine. Tema javnog slušanja bila je „Borba protiv nasilja u porodici“, a jedna od govornica bila je Tanja Ignjatović, programska koordinatorka AŽC-a.
Govor Tanje Ignjatović
Poštovane narodne poslanice, narodni poslanici,
poštovane učesnice i učesnici javnog slušanja,
svake godine, 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama, imamo priliku da se zapitamo šta je do sada, šta je u proteklih 12 meseci, urađeno na prevenciji i zaštiti žena od nasilja i na kažnjavanju učinilaca.
Autonomni ženski centar sledeće, 2013. godine, obeležava 20 godina posvećenog rada, kojim je više od 30.000 žena dobilo podršku da izađe iz kruga ćutanja, da zatraže i da dobiju zaštitu za svoje osnovno ljudsko pravo – pravo na život bez nasilja, pravo da o svom, i životu svoje dece, odlučuju slobodno i bez straha.
Pre 17 godina, Autonomni ženski centar je inicirao obeležavanje Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama i kampanje «16 dana aktivizma», koje su danas opštepoznati i prihvaćeni događaji. To je značajan doprinos podizanju svesti društva o rasprostranjenosti i štetnim posledicama svih formi nasilja prema ženama. Istovremeno, to je prilika za stalno podsećanje da je država preuzela odgovornost, međunarodnim ugovorima, Ustavom, zakonima i podzakonskim aktima, da se suprostavi i spreči nasilje prema ženama, da zaštiti žrtve i učini odgovornim učinioce nasilja.
Šta očekujemo od narodnih poslanika i poslanica novog saziva Narodne skupštine?
Vlada Republike Srbije je aprila ove godine potpisala pristup Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Ova Konvencija još uvek nije ratifikovana i mi tražimo da ona bude u što kraćem vremenskom periodu stavljena na dnevni red Narodne skupštine i da bude ratifikovana. To će otvoriti mogućnost da još jednom preispitamo postojeća zakonska rešenja, da uvedemo nova krivična dela za ona nasilja kojima su žene izložena, a kojih nema u našim zakonima, i da izmenimo propise u vezi sa podrškom žrtvama u procesu ostvarivanja njihovih prava. Vlada Republike Srbije stavila je rezervu na 2 člana ove Konvencije (čl. 30 st.2 i čl. 44, st.1d, 3 i 4), što predstavlja jasne indikatore diskriminacije žena kao žrtava nasilja, jer nije bilo rezevrve na iste članove pri ratifikaciji Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Narodni poslanici, članovi i članice Odbora za ljudska i manjinaska prava i ravnopravnost polova treba da otvore raspravu o ovoj vrsti diskriminacije žena.
Autonomni ženski centra je idući u susret događajima, jer svakodnevni kontakt sa ženama koje ne mogu da ostvare svoja prava kroz institucije i legalni sistem to od nas zahteva, predložio 24 amandmana na Krivični zakonik, koje je zastupao i predstavio Zaštitnik građana. Svi su usklađeni sa odredbama dve pominjane Konvencije Saveta Evrope. Radna grupa pri Ministarstvu pravde prethodne Vlade odbila je 23 amandmana. Smatramo ovo nedopustivim ponašanjem pravnih eksperata, članova radne grupe, ali i Ministarstva pravde, kao predlagača izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Radna grupa za izradu izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku, takođe je odbila sve amandmane Autonomnog ženskog centra koji se odnose na zaštitu prava žrtava nasilja u sudskom krivičnom postupku. Mi, članice Autonomnog ženskog centra, Mreže Žene protiv nasilja, koju čini još 27 ženskih organizacija iz cele Srbije, zahtevamo od narodnih poslanika i poslanica da se sa dužnom pažnjom odnose prema izmenama i dopunama zakona koji se tiču naših života. Mi smo iste amandmane ponovo predale radnim grupama koje aktuelno rade na izmenama i dopunama ovih zakona, i zato tražimo od vas da pratite, proverite, pitate i predlažete, dok ne dođemo do dobrih zakonskih rešenja.
Autonomni ženski centar se poslednjih 10 godina intenzivno bavi intersektorskom saradnjom: proizvele smo znanja, informisale i edukovale brojne profesionalce, pomogle primenu znanja, stvaranje domaćih primera „dobre prakse“ i razmenu profesionalnih iskustava širom Srbije. Ali, do stvarne, sveobuhvatne i koordinirane akcije svih relevantnih sektora još uvek je jako teško doći. Svakih 10 do 14 dana to nam potvrđuje novo ubistvo žene, koje učini njen partner, aktuelni ili bivši, venčani ili nevenčani. U 2011. godini ubijeno je 29 žena i u 2012. (koja još nije završena) 28 žena. One su ubijene samo zato što su žene i što su njihovi partneri verovali da imaju pravo na njih i njihov život.
Profesionalci kojima su se te žene obraćale za pomoć nisu smeli da previde očigledne rizike, nisu smeli da misle da «situacija nije opasna», a da prethodno ne prikupe valjane informacije i da ne preduzmu delotvorne mere zaštite. Oni su direktno odgovorni što žene nisu zaštićene, mada ih sistem čini nesvesnim vlastite odgovornosti. Sistem uporno odbija da se ovim problemom pozabavi na sistematičan način: da razmotri koliko su zakoni osetljivi i koliko je njihova primena efikasna, da sačini obavezujuća (a ne preporučena) uputstva, da obezbedi specijalizacije profesionalaca u svim sektorima.
Zašto u Srbiji još uvek nema obavezne provere bezbednosnih rizika kod prijavljivanja nasilja policiji, tužilaštvu, centru za socijalni rad, zdravstvenoj instituciji, i na osnovu nje preduzimanja odgovarajućih mera? Zašto, kada nam rastući broj evidentiranih žrtava i tragični ishodi nasilja prema ženama govode da se suočavamo sa ozbiljnim društvenim problemom? Ovo je pitanje za koje očekujemo da ga narodni poslanici postave predstavnicima izvršne vlasti i predstavicima javnog sektora koji imaju službena ovlašćenja.
Od narodnih poslanika i poslanica tražimo, mi, žene iz ženskih organizacija, ali verujemo i porodice «žena koje više nisu među nama», da u naše ime pitate Vladu, ministre pravde, unutrašnjih poslova, socijalne i zdravstvene zaštite, šta će učiniti da u Srbiji žene i njihova deca, uživaju zaštitu od nasilja na koju imaju pravo. Tražimo da institucije obrazlože svoje nepostupanje i neefikasno postupanje u svakom slučaju nasilja, tako da žrtve, u očaju, ne „uzimaju pravdu u svoje ruke“. Tražimo i da primeri dobrog postupanja unutar službi i primeri dobre intersektorske saradnje, kojih u Srbiji ima, postanu standard za postupanje u svim službama za sve profesionalce.
Hvala vam na pažnji.
