Dr. Techn. Vesela Tanasković Gassner Dipl. Ing. Arch.
25. oktobar 2021.

Oktobar je mesec podizanja svesti o nasilju u porodici, širom sveta pa nadam se i u Srbiji. Verovatno još uvek nisam spremna da zalazim u detalje i pišem o svemu što se izdešavalo, mom malom Rafiju i meni, ali neke stvari moram. Na prvom mestu jer ne mogu i ne želim više da svakom pojedinačno objašnjavam pred Rafijem šta nam se sve izdešavalo i zašto smo se vratili i sl, molim vas ne pitajte me kad se sretnemo... Verujem da žrtva nikad nema čega da se stidi, kao i da nikad ne treba da krije i štiti nasilnika ni na koji način nikome, a pogotovu ne svojoj familiji i prijateljima. Ako je neko mislio da “nasilje u porodici” njemu nikada ne može i neće da se desi to sam ja…Rodjena feministkinja, dete iz fine kuće, edukovana i u Sribiji i dalje, naučnik, pola sveta vidla... Ali eto život piše drame…

Što kazu babe za svoje dete sve!

Rafi je srećom previše mali i nadam se da se ničega neće sećati, pogotovu ne dana provedenih u sigurnoj kuci u Austriji… Iako su žene koje rade tamo i više nego divine, posvećene i pre svega profesionalci, meni su se te dve nedelje činile kao večnost u limbu… Konstantan plač beba, dranje male dece, tihi jecaji žena i masa jezika koje ne razaznajem, jedna strašna i gorka slika koju nikada neću moći da izbrišem iz glave i koju nikome, nikome ne želim. Neke od njih tu po ko zna koji put, starija deca tečno govore na nemačkom i igraju se sa Rafijem, on nasmejan, ne razume šta se sve dogadja oko njega ali srećan zbog društva, verovatno, a moguće i zbog toga sto je osetio da se ja osećam sigurno, bezbedno, da dišem lakše...

To je samo jedna od sitnica kroz koje nas je moj sada bivši muž primorao da prodjemo… I eto hvala Bogu, hvala mojim divnim roditeljima, sestri i mojim dragim prijateljima, mi smo sada sigurni u Nišu, stvaramo novi život, novi plan i idemo dalje…

Da mi je neko pre tri godine rekao da ću ovde, u Srbiji, da se osećam sigurnije nego li u mojoj voljenoj Austriji ne bih mu verovala… ali tako je, iako smo dobili zabranu prilaska meni na 100m na dve godine ili do razvoda, i kući na 50m, nisam mogla nikako da se smirim dok nismo dosli ovde… Kažem hvala Bogu pa nam se sve izdešavalo tamo, tamo gde je psihološko nasilje priznato u zakonu, tamo gde su nam policajci dali svoje telefone i skoro svakodnevno prolazili u obilazak kuće, tamo gde smo bili zastićeni i dobili privremenu zabranu iz momenta, koju smo samo produžili iz sigurne kuće…

Za sebe smatram da sam bila jako emotivno privilegovana i razmažena osoba, jer sam odrasla sa oba roditelja koji su i dan danas u ljubavi, sa dva para baba i deda koji su se voleli do zadnjeg trenutka, tetkama, stricem i svom rodbinom i prijateljima, gde za razvod niko nije čuo, a kamo li za zlostavljanje u porodici… Porodica je uvek za mene bila moje sigurno i lepo mesto, gde sam prosto ja ja, blesava i uvek nasmejana do mile volje da radim šta hoću, kad hoću i kako hoću... Uvek sam to želela za moje dete, mir i sigurnost u porodičnom domu, da zna da je voljen, cenjen i podržan u svim svojim ludim i manje ludim idejama…. Sada sam ja tu da mu sve to pružim, sama….

Moj bivši muž, po njegovim rečima (za koje više ne znam da li su istina ili ne), dete razvedenih roditelja, gde je otac majku tukao svaki dan, toliko da je ona pobegla u Nemačku iz Austrije i ostavila oba sina sa nasilnikom. Gde mu je otac polomio vrat i išao 6 meseci u zatvor zbog toga, brat uvek na ivici legalnog života i tako dalje… Ali eto on je divan čovek, voli svoj posao, mahom radi sa impact startupovima i impacthubovima, divan, ja ga upoznala preko posla i zajedničkih prijatelja… Sa mnom putovao dve godine gde sve ne, a nekolicinu puta i u Niš kao i na čuveni Nishville. Divan prema mojoj porodici i prijateljima… Ne da je samo pričao prave stvari, već i uvek radio baš prave stvari, prosto neverovatno…

I onda kad se Rafi rodio kao da je nešto kvrcnulo i on je postao totalno drugi lik… Toliko se pretvarao, toliko je lagao, toliko nas je maltretirao i vredjao, ajde mene, nego na kraju i Rafija, da nam na kraju nije uopste davao da pricamo srpski u kući??? Kao da sam ja nekad rekla da sam šta, iz Spanije, Kine??? Kao zbog integracije!? Pa naravno da smo otišli, naravno da mi je jedan šamar dok sam držala svoje dete u rukama bio i više nego dovoljno otrežnjenje da to ne treba, ne želim i ne moram da trpim da bi moje dete odraslo uz oba roditelja! Jer taj koji svoje dete ne moze da prihvati za ono što jeste, Srbin/Austrijanac, Ortodox/Catholic nije ni vredan da bude deo njegovog života. Taj koji na svaku našu reč dobaci “Yugo” ili “ic ic cevapcic”, ne to NIJE OTAC… Ko mrzi plave oči svoga sina, jer su zaboga od moje majke! I ko ima smelosti da svom detetu-bebi kaže da je “Branko” = kao nadimak za glupi Yugovic, zato što plače kad mu izbijaju zubići…
To ne vredi ničega… Stalno kažem hvala Bogu za koronu, pa je on morao da bude kući non-stop i sve je izašlo na videlo manje-više na vreme, barem za Rafija.

A to šta je sve meni pričao, i kroz šta sam sve prošla zbog njega… O tome ću nadam se uskoro… Samo jedan detalj koji sam saznala u toku razvoda, slučajno tražeći sve finansijske knjige po kući = pošto je moj muž izjavio na sudu da je socijalni slucaj LOL iako smo živeli u kući od 120+m2 sa ogromnom baštom, itd… Da on zapravo ima drugu porodicu, sa jednom ženom, što je još luđe bližom mojoj mami po godinama nego meni, dva odrasla deteta i tako… Šta je mislio da će nas spojiti jednog dana...? Pojma nemam… Svakako da su oni znali za nas tu nema premca, jer je on mahom vreme provodio sa nama. Meni je jednom reko da ima ćerku iz jedne veze, pa da nema, da je to zapravo ćerka njegove bivše devojke iz 2015, pa da nije… i tako dalje… na kraju na sva moja insistiranja kad smo odlučili da imamo porodicu i dete, da upoznam tu ćerku, on bi uvek našao neki izgovor, tako da je ona na kraju nestala iz komunikacije “kao ljuta na njega, tinejdžer”... Tek sada shvatam da nije dete htelo da glumi… Opet razumem, žena dolazi iz takve kulture (Iran), gde je normalno i očekivano da muž dovede mlađu ženu kad si u nekim godinama… Ko zna šta sve tek ta žena i deca trpe da bi im plaćao stan i izdržavanje... Ali da se to sve meni izdešava, ne… i dalje ne verujem… Možda sam sve to trebala da predvidim kada mi je rekao iz kakve porodice potiče, ali sada je svakako kasno...

PS. Moj savet za sve koji su u sličnoj situaciji, dokumentujte sve što više, čuvajte sve poruke, emails, sve, sve, ja sam čak snimala naše razgovore, jer je on pokušavao da izvrne istinu i naše reči hiljadu puta, pogotovu prvih 6 meseci nakon Raficinog rodjenja, kad sam stvarno imala problem sa sećanjem, od nespavanja. Tako da su meni ti snimci, bili od neprocenjive vrednosti na sudu. I sutra dan, kad Rafi poraste, ne daj Boze da on nešto pokuša opet da izvrne istinu, ja sam to sve dokumentovala i sačuvala u bezbroj primeraka, kao da sam radila drugi doktorat…

Ne dozvolite da vas odvoji od porodice, prijatelja, oni će vam biti najvaznija podrška kad dodje vreme da odete... Iako u početku niko od njih neće moći da shvati kako neko tako divan može da bude tako okrutan u 4 zida - zato snimajte i snimajte i dokumentujte sve...Pa iskreno ni ja nisam verovala mesecima da je moj muž taj isti čovek sa kojim sam sanjala naše dete i ceo nas život, jer su te faze love bombinga nešto strašno emotivno jako, a pogotovu ako se desi da svoju pravu stranu ispolji tek po rodjenju deteta… Onda ste vi ionako na rolerkosteru od hormona i sve je jedan veliki blur…

PSS. Dete koje je odraslo uz nasilje (bilo fizicko, psihološko ili emotivno), 90% postaje nasilnik ili žrtva nsilja... Pročitaj ovo ponovo! Pa odluči da li ćes da ostaneš ili ne, kao i ko želiš da tvoje dete sutradan postane.