Pisala sam blogove danima... neko je čitao, neko mi dao direktan komentar, ali niko nije ostao ravnodušan. Ipak, ono sto me brine jeste sto je većina pitanja bila tipa "da li se to stvarno dešava", a na odgovor da je blog istinit bez iznimke sledila su pitanja tipa "pa što to radi" i ono najneshvatljivije za mene "šta si uradila". Da li je moguće da ljudi u ovom ludom vremenu na bilo koji način pravdaju navedene postupke?! I nije kraj moje crne hronike, desilo se upravo ono čega sam se i pribojavala, zbog čega sam stajala u silnim redovima raznoraznih ustanova moleći za pomoć, zaštitu...Za vikend, nakon sto sam došla u svoj stan, pri izlasku na terasu čujem poznat glas. Ovaj put nije dopirao iz hodnika. Sledila sam se...Sa nevericom sam se preko terase uverila da moj bivši suprug viče u stanu komšije koji ima terasu do moje. Pri tom, bitno je naglasiti da komšiju ne poznaje. Odakle on u stanu dobronamernog starca koji sat nakon ponoći?! Nesvesno povikah njegovo ime, on me ugleda i krene preko komsijine terase da preskače u moju. Osetila sam furiju kako mi se približava i utrčala u stan, na moju žalost bez uspeha da zaključam vrata od terase. Nekada uspešan kik bokser me je udarao pesnicama po glavi, neprestano, kao divlja pomahnitala zver tek puštena iz zatvora, zla kob je nasrnula na mene, koja u ovoj, kao ni u narednoj rundi nisam imala ni jedan poen. Dok sam bila još pri svesti osećala sam eksplozivan bol nošen svakim udarcem u glavu, bol od koga se gubi pojam o vremenu, mestu...bol neopisiv, jedan za drugim...tras, tras...pesnice su sevale po mojoj glavi. Ne uspeh da se pomerim. Osetila sam vrelu tekućinu kako kulja niz lice, znala sam - krvarim, ali svakim udarcem sve sam više umirala....Samo sam želela da bol prestane. Dok sam onesposobljena ležala na podu u najmizernijem prizoru sto spozna humanost, šutiranje nogama mog sudije po telu, stomaku, licu svakako je ostavljalo skoro geometrijski pravilno opcrtane tragove, greške proslošti tuđeg vaspitanja i nezadovoljstva, ne moje greške. U polusvesti sam čula pogrdna imena kojima mi se svo vreme, pretpostavljam obraćao, a njegova pljuvačka je kapala po meni zajedno sa tim rečima. Kakav je to oblik života, jer čovek nije, kad može polu obamrlo telo da pljuje??? Da li je to normalno, kako se to zove? U mom rečniku stoji samo tišina za takve stvari i gađenje nad sopstvenom predviđenom situacijom. Neko je tu već pozvao čuvare reda i mira, pa i hitnu pomoć. Nakon par sati šoka i nemogućnosti verbalnog izražavanja, vraćam se dok me moja Marija plačući drži za ruku. I nije otišla od mene. Niti jednog trena. Moja prijateljica, sestra, sve. Iako sam puštena sa bolovima, podlivima, otocima i potresom mozga samo sam mislila o strahu koji me obuzima. Konačno je uhapsen i oduzet mu je pištolj. Danas javlja inspektor da je moj sadista opet na slobodi. 48 sati je bio zatvoren čovek koji sve ovo radi....sta reći. Odmah su nastavljena maltretiranja dragih mi ljudi, pretnje i ostalo. Moj otac me ponovo čuva, a ja opet gledam kroz špijunku kad idem u toalet. Za dalje se uzdam samo u Boga, a za neprijatelja čuvam samo ono što je u meni tupo i nemo. I sanjam dan kada će dušmanin odrobijati ove suze, strahove, modrice i podlive. Meni to neće biti važno, jer ću biti preokupirana uživanjem u miru i slobodi na koje sam potpuno zaboravila. Čuvajte se, i ovakvi oblici života su među nama, skriveni podmuklo iza šarene laže. Lepi i dobri, kao smrt u boji. Pozdrav, Vaša Ines Vlahović

Dnevnik Ines Vlahović