Ispovest žene, 23 god.

Anu su udali kada je imala 17 godina za muškarca u svojim kasnim tridesetim. On je bio policajac u jednom mestu u Srbiji. Prvih par nedelja je bio ljubazan i dobar.  Ali ubrzo nakon venčanja počeo je da tuče Anu i to se redovno dešavalo narednih 9 godina. Ovo je zapis njene priče.

Morala sam da spavam u kućama drugih ljudi, da bih izbegla da me prebije kad dođe kući. Bežala bih sa svojim ćerkama. Mnogo puta sam izbegla njegove udarce. Prosto ne znam kako sam još uvek živa. Kada nisam htela da legnem sa njim, jednostavno me je silovao... Kad bi došao kući pijan, tukao me i radio sa mnom šta je hteo. U početku sam mu se suprotstavljala, ali šta sam mogla protiv čoveka koji je bio jači od mene?

Govorio mi je: “Glupačo, vidi kakva si”. Tada sam se osećala još glupljom. Mislila sam, zar sam stvarno toliko glupa? Na kraju sam to prihvatila kao da je to tačno, jer posle određenog vremena izgubite osećaj sebe... Uništio me je fizički i psihički.

Kad bi me tukao, moje ćerke bi se umešale i tada bi ih on u besu bacao tamo-amo, a to me bolelo više nego kad je mene udarao. Jednom, dok sam se oporavljala jer me pretukao i oko mi je bilo modro i nateklo, moja ćerka mi je prišla i rekla “Mama, ličiš na strašilo” i počela je da plače. To me jako povredilo. Njeno jecanje i gorčina koju je osećala boleli su me više nego udarci.

Bio je toliko ljubomoran, a moja baka bi govorila: “Ako ostaneš sa njim, staviće ti na oči kao konju…”. Nisam smela da pogledam nikog na ulici, nisam imala prijatelje. Majka mi je govorila:  “Zar misliš da si jedina koja tako živi?” Rekla mi je da ga ne napuštam, a svekrva mi je, takođe, rekla da moram da trpim. ”Moraš da održiš brak, ti si njegova žena i on je otac tvoje dece.”

Jednom sam se obratila policiji za pomoć, ali pošto je on policajac, takođe, odmah su ga pustili i dovezli su ga nazad do kuće. Tog puta je razvalio vrata. Nakon toga, nisam znala šta da radim. Osećala sam se zarobljenom, u zatvoru iz kog ne mogu da pobegnem…

Posle batina, uvek se kajao i molio da mu oprostim, kupovao mi je poklone i tada bi uvek govorio: “Oprosti mi, to se neće više nikad ponoviti”, ali ponavljalo se.  Tada bi moja baka govorila:
“Dete, šta će ti bombone u paklu?”