Предлогом Закона о родној равноправности који је Влада Србије поднела Народној скупштини 26. априла 2021.г., привилегују се специјализоване услуге за лица која су извршила насиље, за која је планирано финансирање из републичког буџета, у односу на специјализоване услуге за жртве насиља које ће бити финансиране из буџета локалних самоуправа.

Иако подржава усвајање новог Закона о родној равноправности, Аутономни женски центар је веома разочаран одлуком Владе Републике Србије да привилегује финансирање специјализоване услуге за лица која су извршила насиље прописивањем да ће средства за финансирање ове услуге бити обезбеђена из буџета Републике Србије (ст. 2 чл. 58 предлога Закона), стављајући тако у неравноправан положај финансирање специјализованих услуга за жртве насиља – Сигурне куће и Кризне центре за жртве сексуалног насиља, за које је предвиђено финансирање само из буџета локалних самоуправа (ст. 3 чл. 58 предлога Закона).

Оваква одлука Владе Републике Србије је у супротности са ратификованом Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, тзв. Истанбулском конвенцијом, која у ст. 3 члана 16 изричито захтева да ''безбедност, права и подршка за жртве насиља треба да буду од примарног значаја''. Иако предлог Закона у чл. 56 садржи идентичну одредбу као и Конвенција, та одредба је обесмишљена чињеницом омогућавања привилегованог начина финансирања спрецијализоване услуге за учиниоце насиља у односу на специјализоване услуге за жртве.

Аутономни женски центар није у могућности да установи на који начин је дошло до измене овог члана у односу на нацрт Закона о родној равноправности за који је Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог спровело јавну расправу, имајући у виду да је јавна расправа закључена без измена предложеног члана.

Ако је Влада Републике Србије одлучила да финансира специјализовану и веома скупу услугу за учиниоце насиља, која нема гаранцију за позитиван исход и безбедност жртава, онда је то могла да учини само под истим условима као и за специјализоване услуге за жртве насиља. У свету где постоје специјализоване услуге за учиниоце насиља, те услуге углавном плаћају сами учиниоци, јер на тај начин показују стварну намеру да желе да промене своје понашање, и да преузму одговорност за учињену штету. У неким кантонима у Швајцарској, учиниоци насиља сносе не само трошак оваквог психотерапеутског третмана, већ и трошак боравка жене и деце у Сигурној кући у ситуацији када је учинилац остао да живи у заједничкој кући/стану.

Аутономни женски центар сматра да је неусвајањем предлога текста овог члана онако како је био наведен у нацрту Закона учињена не само велика штета, већ и директна дискриминација жртава у односу на учиниоце насиља као корисника услуга. Нацрт је предвиђао поделу одговорности и финансирања између републичког, покрајинског и буџета локалних самоуправа, што је једино могуће за регионалне услуге, и уважавао чињеницу да сиромашне локалне самоуправе које се финансирају из наменских трансфера нису у могућности да финансирају специјализоване услуге за жртве насиља.