ANALIZA DOBRIH PRAKSI U RADU SA NASILJEM NAD ŽENAMA I DECOM

organizacija: CAHRV, NANE, WAVE, Evropski Savet
20-21-22 septembar 2006. Budimpešta
zveštaj učesnica: Lepa Mlađenović, Autonomni ženski centar, Beograd, u suradnji sa Nelom Pamuković, Centar za žene žrtve rata - ROSA. Zagreb

[Centar za žene žrtve rata – ROSA, Kralja Držislava 2, 10000 Zagreb, Hrvatska,Tel/fax: ++385 1 4551 142; e-mail: cenzena@zamir.net">cenzena@zamir.net; web: www.czzzr.hr ]

Konfenciju za oko tridesetak aktivistkinja, profesionalki i istraživačica u polju nasilja nad ženama organizovale su: WAVE, Mreža protiv nasilja nad ženama – Beč, zatim NaNe, Centar protiv nasilja nad ženama - Budimpešta, i CAHRV (Co-ordination Action on Human Rights Violations) – Koordinisana akcija o kršenjima ljudskih prava u međuljudskim odnosima. Istraživanja i novac za osnovnu studiju preporuka sledio je nakon istorijske odluke Saveta Ministara Saveta Evrope (Preporuka REC (2002)5) o zaštiti žena od nasilja 30. aprila 2002. godine.

[Istorijski dokument može se naći u publikaciji AŽC-a, koji se može preuzeti sa web sajta: Medjunarodni dokumenti , pod naslovom: PREPORUKA REC(2002) 5 ODBORA MINISTARA ZEMLJAMA ČLANICAMA ZA ZAŠTITU ŽENA OD NASILJA, str83-98]

a Evropska Komisija je odvojila novac u okviru svog Šestog Programa
[European Commissions 6th Framework Programme]

za finansiranje istraživanja i tehnološkog razvoja.

Cilj konferencije bio je diskusija o nekoliko istraživanja koja su rađena poslednjih godina, a na inicijativu mreže CAHRV (osnovane 2004. godine). Glavni cilj ove mreže je da koordiniše istraživanja o nasilju nad ženama, teorijske i empirijske rezultate, kako bi se iskoristili za koncipiranje novih politika i pravaca razvoja u ovom polju. CAHRV web sajt: http://www.cahrv.uni-osnabrueck.de 

radi na četiri polja, i svako polje usmerava po jedna do dve ekspertkinje:

• prikupljanje podataka i dokumentovanja rada službi, ženskih NVO i institucija
• analiziranje korena nasilja
• evaluacija servisnih službi svih vrsta, ženskih NVO i institucija (ova sekcija je  organizovala konferenciju u Budimpešti)
• identifikovanje mera prevencije

EVALUACIJA DOBRIH PRAKSI – rad u toku

 
Dugogodišnju studiju „EVALUACIJA DOBRIH PRAKSI: NASILJE U PORODICI, SILOVANJE I SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE“ koja je počela 2004. i traje do 2007. godine vodi feministička profesorica ženskih studija Jalna Hanmer iz Britanije.
[Jalna Hanmer sa Univerziteta Sunderland, Britanija, jedna je od osnivačica istorijske mreže WOMEN“S AID koja je osnovana 1972 kao jedan od prvih feminističkih servisa za žene žrtve muškog nasilja.  Mreža koja i danas postoji, osnovala je skloništa, SOS telefone i krizne centre za silovane žene u celoj zemlji.  U razgovoru je rekla da je tada godinama govorila „To nije fer“.  Inače, počela je aktivizam u anti-ratnom pokretu za vreme rata u Vijetnamu.  Jalna Hanmer je primer feminističke aktivistkinje akademkinje.]

Ova studija će za države članice Evropske Unije imati 32 Ključne tačke, preporuke ostvarivanja dobre prakse u polju nasilja u porodici, silovanja i seksualnog zlostavljanja.
[Važno je ovde primetiti da feminističke istraživačice u ovom istraživanju u naslovu razlikuju silovanje od seksualnog zlostavljanja. To je razumljivo unutar novog zakona o seksualnom nasilju u Britaniji u kome je „silovanje“ posebno imenovano jer je zločin koji je jedino moguć od strane muškarca, dok za zločin „seksualno nasilje“ počinitelji mogu biti bilo kog pola.] 

Upravo su se te tačke diskutovale na konferenciji, a krajni dokument će biti završen sledeće godine.  Preporuke su podeljene u nekoliko kategorija:

• konsultacije žena žrtava/peživelih, kroz SOS, sigurne kuće, intervencione centre (ojačavanje ženskih NVO)
• rad sa policijom i sudijama
• rad sa zdravstvenim centrima
• međuinstitucionalni pristup (ili multiagencijski pristup)
• trening profesionalaca (policije, sudstva, centara za socijalni rad, ambulanti)
• evaluacija i monitoring rada (ženskih NVO i institucija)

Ono što je u diskusiji bilo važno da se istakne u nekoliko teza,

1. Jedna - da su sve primene u polju nasilja nad ženama stigle od ženskih (profeminističkih) ženskih NVO i da preporuke treba da traže od članica EU da aktivno podržavaju, finansiraju i validiraju rad ovih NVO.
2. Druga - da međuinstitucionalni pristup ima dva različita značenja. Jedan je koordinisano omogućavanje servisa za žene žrtve nasilja, što znači da su svi servisi za žene žrtve nasilja povezani, i ako se žena pojavi prvi put u jednom od njih dalje se šalje na sve ostale. Drugo značenje međuinstitucionalne saradnje odnosi se na dogovaranje i odlučivanje o politikama, protokolima, treninzima, standardima rada. U diskusiji je rečeno da je važno da se postave principi dogovaranja i odlučivanja za članove institucija koji su u međuinstitucionalnoj saradnji, a koji će validirati mesto ženskih NVO. Za neke predstavnice bi bilo važno da se odluke donose principom konsenzusa. Mada će to ostati na samim akterkama/ima da odluče.
3. Ono što je bilo očigledno, to je da su istraživačice koristile tzv. mainstriming jezik, na primer termin: ženski centrirane NVO, a ne profeminističke NVO.
4. Što se tiče konsultativnih servisa, bilo je razgovora o proaktivnom pristupu, što podrazumeva dogovore sa klijentkinjama da ih konsultativni centri pozivaju i aktivno se brinu za njih.  

KOMPARATIVNA STUDIJA MERA ZAŠTITE I AKCIJA

Istraživanje koje je upravo završeno, pod naslovom: „BORBA PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA: STUDIJA MERA I AKCIJA PREDUZETIH U ZEMLJAMA ČLANICAMA EVROPSKOG SAVETA“ vodila je feministička profesorica sociologije Carol Hagemann White iz Nemačke
[Carol Hagemann White sa Univerziteta Osnabruk, Nemačka, još je jedna istorijska feministkinja koja je ušla u aktivizam u prvom skloništu za pretučene žene u Berlinu, 1976. godine, i tih godina je počela akademsku karijeru kao profesorica sociologije na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Carol Hagemann White je primer feminističke aktivistkinje akademkinje.]

Ova studija ima seriju tabela i uporednih podataka iz  dvadesetak zemalja.

Na primer, iz pet dosadašnjih obimnih istraživanja o trošku nasilja nad ženama rezultati se kreću od 9€ po stanovniku/ci, do 550€ po stanovniku/ci, u zavisnosti koji se faktori uzimaju u obzir u istraživanju. Autorka je napravila procenu da nasilje nad ženama godišnje u Evropi košta od 20 do 60 eura po svakoj osobi (građanki/građaninu). Pored toga istraživanje obuhvata poređenje u odnosu na donesene mere zaštite za nasilje u porodici, krivične i građanske zakone, međuinstitucionalni pristup, holistički pristup, postizanje Nacionalnih planova za akciju protiv nasilja nad ženama, rad sa nasilnicima, podršku žrtvama, treninzima za profesionalke/ce i uspešnosti monitoringa i evaluacije. 

Od interesantnih činjenica je da, recimo, sve države iz svog budžeta odvajaju novac za ženske NVO u svim zemljama, uključujući nove članice Evropske Unije, osim Estonije, i da sve imaju zakone koji kažnjavaju nasilje nad ženama u porodici. Neki zakoni su u  građanskim parnicama, i/ili u krivničnom zakonu, a u nekim zemljama se pojavljuju kao posebni zakoni o nasilju u porodici. Kod novih članica Unije primena zakona je spora i uglavnom zavisi od razvijenosti ženskih NVO – kolike imaju kapacitete da pokrenu edukacije i podstaknu svoje vlade da se time bave. Ako pogledamo susedne države, što se tiče zakona o nasilju u porodici, ima ih u svim novim državama Jugoslavije. 

Jedina zemlja u kojoj je već dve godine pred parlamentom predlog zakona, koji su predale sedam ženskih organizacija, i još nije usvojen je – Albanija.

[Detaljan izveštaj o situaciji nasilja nad ženama u Albaniji može se naći u najnovijem izveštaju na engleskom Amnesti International „PORODICA: NIJE NJENA SRAMOTA“.  Studiju od 65 stranica možete skinuti sa interneta ALBANIA VIOLENCE AGAINST WOMEN IN FAMILY: „It’s not her shame“,  www.amnesty.org/actforwomen]

Posebno loša situacija u Albaniji se pripisuje i vraćanju, iz 1992. godine, običajnog prava – kanuna, koji je bio zabranjen za vreme totalitarnog komunističkog režima i koji propisuje krvnu osvetu kada su u pitanju muškarci, a premlaćivanje žena (ponekad do smrti) kada je u pitanju sumnja muža na ženinu „prevaru“.

Ova odlična komparativna studija, sa oko dvadeset tabela koje pokazuju zemlje koje su zadovoljile standarde dobrih praksi, a koje još imaju da rade na tome, (u studiji nije Srbija niti u jednom obliku ili imenu) može se skinuti sa interneta (na engleskom): http://www.coe.int/T/E/Human_Rights/Equality/PDF_CDEG(2006)3_E.pdf

U diskusiji, pokretačica studije rekla je da su primeri međuinstitucionalne saradnje počeli u Nemačkoj 1991. godine.  Prvi primer su bili mali okrugli stolovi u vezi nasilja u porodici. Tada je već u Nemačkoj postojala jedna funkcija u vladi koja je bila na nivou nižeg činovnika sa zaduženjem za nasilje nad ženama. To je, inače, bila feministička pravnica koja je ranije imala iskustva u radu u skloništima. Ona je od 1981. godine sledećih 25 godina bila na tom mestu; kako su se menjale vlade, politike, ministarstva ona se selila iz sobe u sobu, ali je bilo važno da je održavala kontinuitet i politiku feminističkog pristupa nasilju nad ženama. 

Izlagačica je rekla da se na jednom od okruglih stolova odlučilo da će ženske NVO i dražavne institucije napraviti protokol o saradnji kako bi donele odluke o opštoj politici rada na državnom nivou o nasilju nad ženama. Rekla je da je zbog razlika u iskustvima i pozicijama moći bilo potrebno dve godine samo da bi se uspostavila pravila komunikacije i uslovi saradnje. Međuinstitucionalna saradnja nije rešavala pojedine slučajave nego se dogovarala i odlučivala o politikama, procedurama i standardima rada. Ženske NVO su morale da nauče jezik institucija, a institucije da se približe zahtevima iskusnih ženskih službi. Na kraju su se složili, pošto je moć ženskih NVO-a mala u odnosu na ministarstva i druga državna tela, da će se svaka odluka donositi konsenzusom. To je značilo da ako se donosi zakon koji se tiče politike, na primer, o imigrantkinjama i ako mala ženska inicijativna kaže NE, predlog ne može da prođe. Isto tako, pre nego što su ušle u saradnju, sve organizacije su radi trenaprentnosti imale svoj ETIČKI KONDEKS.   

Diskusija na ovoj konferenciji je potvrdila da je međuinstitucionalni pristup za donošenje politika i standarda rada najbolji model za sve. A da je pre toga važno da se mnoge članice i ženskih organizacija i institucija obuče nekonfliktnoj komunikaciji s obzirom da su početne razlike među organizacijama ogromne, i da to uvek povlači velike emocije kod onih koje rade svoj posao sa strašću i predanošću.

U diskusiji se isto tako čulo da su prvi okrugli stolovi ove godine u organizaciji ženske NVO „ROSA“ iz Praga, u kvartu Prag 4, bili uspešni, a koordinatorka projekta je komentarisala: „Bilo je lakše nego što sam mislila“.

PRIRUČNIK ZA EFEKTIVNU MULTI-INSTITUCIONALNU SARADNJU

U koordinaciji WAVE - Evropske Mreže protiv nasilja nad ženama WAVE - www.wave-network.org završen je sjajan Priručnik za efektivnu multi-institucionalnu saradnju po pitanju nasilja u porodici pod naslovom „OD DOBRIH NAMERA DO DOBRE SARADNJE“
[BRIDGING GAPS – FROM GOOD INENTIONS TO GOOD COOPERATION - Manual for effective multi-agency cooperation in tackling domestic violence,  Projekat je trajao od 2005. do 2006. godine, i finansiran je od Evropske Komisije, Daphne programa i austrijskog Ministarstva za socijalnu zaštitu. Može se naći na engleskom na web sajtu wave u koordinaciji Rose Logar.
[Rosa Logar je jedna od osnivačica prvog skloništa za žene u Beču, 1976. godine, od kada je aktivna u pokretu protiv nasilja nad ženama kao magistarka socijalnog rada. Pokretačica je osnivanja Austrijskog modela zaštite nasilja u porodici, o čemu već četiri godine predaje na policijskoj akademiji. ]

Koordinatorke Intervencionog centra za nasilje u porodici u Beču, Austrija . Ovaj odličan priručnik ima 120 stranica i na njemu su radile ekspertkinje iz ženskih organizacija iz osam evropskih zemalja. Priručnik ima jasnu feminističku orijentaciju i pre svega se oslanja na činjenicu da u zemljama gde su multi-institucionalne saradnje osnovane, kao odličan primer dobrih praksi, tu su feminističke organizacije za rad sa ženama žrtvama nasilja bile dobro razvijene. Ovaj priručnik, kao i prethodne dve studije, ima slična poglavlja. Dakle, radi se o standardima i preporukama kako da se razviju dobre prakse, polazeći od razvoja centara za konsultacije, skloništa za žene i SOS telefona, zatim razvoja stadarda rada u institucijama, i standarda multi-institucionalne saradnje. 

SLIKOVNICA O ODNOSU MAJKI I DECE ŽRTVI NASILJA U PORODICI - PRIČAM S MAMOM

Istraživačice Ravi Thiara i Cathy Humphrey napravile su sjajnu radnu slikovnicu koja je namenjena mamama i deci žrtvama nasilja u porodici da je zajedno popunjavaju – kako bi ih podstakla da pričaju o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i poboljšanju komunikacije. Namera ove slikovnice je bila da se pokrene rad na ovom odnosu koji je prvih 20 godina ženskog pokreta bio zanemaren, jer se pre svega ženski pokret bavio ženama. U međuvremenu je obavljeno puno istraživanja koja su pokazala da deca koja  posmatraju nasilje nad roditeljem od koga zavise, obično mame, često imaju traume koje mogu biti veće nego kada su sami objekti nasilja. Naime, kada dete posmatra nasilje ono pre svega oseća bespomoćnost jer ne može nasilje da zaustavi, zatim užasan strah da će se možda mami nešto dogoditi i da će ona nestati (a da će pritom dete ostati bez zaštite), i treće, deca automatski osećaju da su ona kriva za nasilje pred njima. Tako, tri teške emocije se ucrtavaju u decu od ranih dana (strah, krivica i bespomoćnost). Inače, autorke su feminističke profesionalke i smatraju da je „nasilje u porodici napad na odnos majke i dece“. Slikovnica ima 112 stranica i izašla je ove godine u Britaniji.
[Cathy Humphreys, Ravi Thiara etc. TALKING TO MY MUM – A Picture Workbook for Workers, Mothers and Children Affected by Domestic Violence, Jessica Kinsley Publishers, London, 2006. Može se naručiti preko web sajta izdavača: www.jkp.com ]

U diskusiji o ovom sjajnom poduhvatu na kojem su četiri autorke i dizajnerke radile četiri godine, bilo je jasno da je nužno prevesti slikovnicu na naše jezike, i da je ona tako dobro obrađena da nije neophodna nekakava posebna stručnost u radu da bi se koristila. Dakle, lako je primenjiva - to joj je i bio cilj.

UTICAJ ZDRAVSTVENE SLUŽBE U OKTRIVANJU NASILJA NAD ŽENAMA - istraživanje 

Dve feminističke istraživačice sociološkinje, Daniela Gloor i Hanna Meier već dve godine rade akciono istraživanje u porodilištu u Cirihu kako bi identifikovale ulogu bolnice u odnosu na nasilje nad ženama. Istraživačice su pre svega pokazale da je u evropskim zemljama zdravstvo poslednja institucija koja je došla na red za obučavanje, obzirom da se počelo sa seminarima za policiju i sudstvo. Istraživačice su inače koristile standarde Svetske zdravstvene organizacije, a pomenule su i regionalno istraživanje o uticaju nasilja na zdravlje žena u kome je učestvovao i Autonomni ženski centar

[Istraživanje Svetske zdravstevene organizacije o prevalenciji nasilja i posledicama nasilja na zdravlje žena sprovedeno je u više gradova u svetu; u Beogradu je sproveo AŽC, i može se naći na web sajtu:  http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/istrazivanje-zdravlje.pdf]

Ciljevi istraživanja su bili da je neophodno pre svega da bolnica u svojim politikama prepozna nasilje u porodici kao svoju temu i problem, drugo, da je neophodno da se svi profesionlci u bolnici obuče za rad sa ženama žrtvama nasilja, treće, da se uspostave metodi identifikovanja nasilja, i da se naprave priručnici i protokoli za rad.  Istraživanje je finansirano od grada Ciriha, i krajem godine biće prerađeno u priručnik za zdravstvene radnice/ke.
[Knjiga će izaći na nemačkom: Daniela Gloor & Hanna Meier, Haudliche Gewalt erkennen und richtig reagieren – Handbuch fur Medizin, Oflege und Beratung, Verlag Hans Huber, 2006. ]

U disksusijama na konferenciji su se čule još neke važne informacije:

Istraživanja o femicidu - ubistvu žena samo zato što su žene - pokazala su da je 75% njih ubijeno u situacijama kada je žena odlazila od nasilnika, ili kad se na bilo koji način situacija može nazvati separacijom ili procesom napuštanja nasilnika.

Nijedna zemlja koja je tek ušla u Evropu (pridružene članice Istočne Evrope) nema podatke iz policije sređene po rodu, tako da sve dele isti problem lobiranja ministarstava kako bi se u policijske baze podataka uvrstilo: pol žrtve i počinitelja i odnos u kome se nalaze.

U Mađarskoj su ove godine uvedene mere zaštite od nasilja u porodici, ali ovlašćeni ne znaju kako da postupaju po novom zakonu, te se one još ne koriste.  Ovo je primer karakterističan za mnoge zemlje.

U Turskoj je feministička inicijativa otvorila prvo sklonište za žene 1990. godine - LILA KROV, koji ima SOS telefon i zabavište za decu. U međuvremenu Turska je donela članove o nasilju nad ženama u krivičnom, građanskom i u porodičnom zakonu, ali se slabo koriste. Ovi zakoni doneseni su u periodu vladavine socijalističke vlade između 1999. i 2002. godine.  Trenutno je aktuelna islamska vlada kojoj se suprotstavlja islamski feministički pokret koji popularizuje ove zakone. Inače, stari običajni zakoni o krvnoj osveti i ubijanju žena radi tzv. „očuvanja časti“ su ponovo na snazi, iako je na iskorenjivanju istih radio još  poznati turski predsednik Ataturk, s početka prošlog veka.

U Poljskoj je sa novim zakonom o nasilju u porodici uveden protokol PLAVI KARTON, koji policajci treba da ispune u slučaju nasilja u porodici. Međutim, obzirom da ispunjavanje tog protokola zahteva i praćenje slučaja i odgovoran odnos prema nasilju, ženska grupa Centar za prava žena*
[Ursula Nowakowska je jedna od osnivačica mreže WAVE, i koordinatorka Ženskog pravnog centra osnovanog 1994. u Varšavi - Fundacja Centrum Praw Kobiet,  http://www.cpk.org.pl/ ]
beleži da policija, zbog veće odgovornosti, izbegava da ispunjava kartone i zato ima 10 puta manje zabeleženih slučajeva nasilja u porodici prošle godine nego u godini pre nego što je zakon o kartonima donosen.

Ovogodišnja Evaluacija rada Austrijskog modela
[Austrijski model intervencije u slučajevima nasilja u porodici, Ekspertski rad, Rosa Logar, WAVE]

(koji je počeo 1997. godine) je pokazala da uspešnost izvođenja zakona o zaštiti najviše zavisi od samih osoba – od njihove posvećenosti i stavova. To znači, pre svih, od policajaca koji imaju najveću odgovornost da odluče da li će sprovesti meru zaštite ili ne. Po Austrijskom modelu mere zaštite za nasilje u porodici se donose i u slučaju kada se žena ne složi sa njima, jer se radi o tome da je na državi da se brine o sigurnosti žrtava. Dakle, ako policajac oceni da je žena u opasnosti od nasilnika on donosi mere. Drugo, evaluacija je pokazala da je duplo više izrečenih mera u gradu nego u ruralnim područjima. Treće, da je najteža saradnja sa sudijama koji rade na krivičnom postupku, jer oni smatraju da nemaju nikakve veze sa merama zaštite, oni su „krivičari“, kao da je to neka potpuno posebna kategorija zločina.

Što se tiče statističkih podataka Austrijskog modela, ovako stoje stvari: kada je model donesen, u prvih 8 meseci bilo je obavljeno 1.400 mera zaštite zabrane prilaska, zatim u 1998. godine bilo je 2.700, u 2004. bilo je 4.700, a u 2005. godini 5.600 zabrana prilaska.  Ovi podaci su važni jer oni ne govore o povećanju nasilja u zemlji (od 8 miliona stanovnica/ka), nego o uspehu edukacije, treninga i kampanja za uspešnost primene modela. 

U Austriji je od 1. jula ove godine uveden novi zakon o uhođenju ili proganjanju (stalking, na engleskom) koji ide preko građanske parnice – što je uspeh ženskih orgaizacija koje su koncipirale i lobirale zakon. Proganjanje se može vršiti lično, praćenjem kretanja žene, zatim preko pisama, telefona, sms poruka, e-mejla, slanjem drugih osoba u svoje ime i sl.

Mreža WAVE je pre par godina priredila Put iz nasilja – priručnik za otvaranje i vođenje skloništa za žene, Away from Violence: Guidelines for setting up and running a women’s refuge.  Priručnik je na hrvatski prevela Autonomna ženska kuća iz Zagreba i uskoro će se pojaviti pojaviti na web sajtu www.czzzr.hr.  Za one koje se služe engleskim, mogu je naći na sajtu WAVE: A Survey of Quality Standards in European Women's Refugees (2002).