Istraživanje Organizacije za bezbednost i saradnju, koje je rađeno 2018. godine, na reprezatitavnom uzorku žena starosne dobi od 18 do 74 godine, koje žive u Srbiji, sprovedeno je putem intervijua licem u lice (ukupno 2023 intervijua).

Najzastupljeniji oblik nasilja od strane intimnog partnera je psihičko nasilje.

Dve od pet ispitanih žena su navele da su doživele seksualno uznemiravanje u nekom trenutku od svoje 15. godine pa nadalje, a 18% je navelo da je doživelo takvo iskustvo u poslednjih 12 meseci.

Dvadesetdva procenta ispitanih žena izjavilo je da su iskusile fizičko ili seksualno nasilje od strane partnera ili nepartnera nakon svoje 15. godine, a 18% koje su nekad bile u partnerskoj zajednici otkrile su da su doživele jedan ili više oblika takvog nasilja od strane bivšeg partnera.

Deset posto žena koje trenutno imaju partnera je izjavilo da su iskusile fizičko ili seksualno nasilje od strane sadašnjeg partnera, a 9% ispitanih žena je izjavilo da su imale takva iskustva od strane nepartnera. Proganjanju je bila izložena svaka deseta žena.

Nasilje nad ženama pogađa žene svih uzrasta i žene iz svih delova zemlje, dok kod žena čiji su se partneri borili u oružanom sukobu postoji veća verovatnoća da su iskusile različite oblike fizičkog ili seksualnog nasilja od strane tog partnera.

Istraživanje pokazuje da je tri od 10 žena doživelo neki oblik fizičkog nasilja od strane odrasle osobe pre nego što su napunile 15 godina, a kod ovih žena postojala je veća verovatnoća da

dožive dalje nasilje u odraslom dobu.

Takođe, 35% žena koje su imale partnera su doživele kontrolišuće ponašanje, a 29% nasilno ponašanje, dok je 12% izjavilo da su iskusile ekonomsko nasilje, 8% žena koje su imale partnera i koje imaju decu izjavilo je da su bile izložene ucenama u vezi sa decom ili da su im deca zlostavljana.

Tri najraširenija pojedinačna oblika psihičkog nasilja počinjena od strane sadašnjih partnera su: omalovažavanje ili ponižavanje nasamo, ljutnja kada žena komunicira sa drugim muškarcem i insistiranje partnera da zna u svakom trenutku gde je i kuda ide partnerka na način koji nadilazi opštu zabrinutost.

Ovo su i najčešći oblici nasilja bivših partnera, pored izražavanja sumnje da je žena neverna i pokušaja da je spreči da viđa prijatelje.

Žene u sprovedenom istraživanju navele su da smatraju da žene koje doživljavaju psihičko nasilje i oni koji su svedoci takvog nasilja ne mogu lako da prepoznaju to nasilje. Kada je nasilje počinjeno od strane partnera, kontrola koju primenjuje počinilac se povremeno tumači kao briga i ljubav.

Društvene norme podstiču žene da prihvate kontrolišuće ponašanje muškaraca i, po njima, muškarci imaju pravo da znaju gde im se partnerka nalazi. Ispoljavanje ljubomornog ponašanja, poput ljutnje na partnerku zbog razgovora s drugim muškarcem i izražavanja sumnje u njenu vernost, romantično se tumače kao dokazi strasti i ljubavi.

Nasilje uzrukuje osim fizičke i psihičku patnju. Dve od pet žena koje su preživele nasilje imaju osećanje straha, besa, ljutnje ili šoka. Osim toga četvrtina ispitanih žena pati od anksioznosti, depresije ili poteškoća sa spavanjem. Iz ovoga proizilazi da je uticaj nasilja ozbiljan i dugotrajan.

Mnoge žene smatraju da nisu dovoljno informisane u vezi sa tim šta treba da rade u slučaju da dožive nasilje.

Istraživanje upućuje na sledeće zaključke:

1. Kulturne norme i stavovi doprinose rodnoj nejednakosti i nasilju nad ženama. Tri od deset žena veruje da je porodično nasilje nad ženama privatna stvar, a skoro četvrtina smatra žrtvu odgovornom ili veruju da one preuveličavaju tvrdnje o zlostavljanju ili Intervijuisane žene su rekle da su muškarci nasilni prema partnerkama, usled upotrebe alkohola, zbog ljubomore, nezaposlenosti ili finansijskih briga i niskog samopoštovanja.
   
   Ova uverenja doprinose rodnoj nejednakosti i stvaraju okruženje u kojem se toleriše nasilje nad ženama. Najvažniji oblik prevencije je suprostavljanje stavovima o rodinim ulogama koji održavaju nejednakost između muškaraca i žena.

2. Nasilje nad ženama se ne prijavljuje. Vrlo malo žena koje su doživele nasilje to su prijavile Sramota, ekonomska zavisnost, strah od osvete od strane počinioca i nepoverenje u službe predstavljaju glavne prepreke za prijavljivanje.

3. Potrebno je poboljšati rad službi za pružanje pomoći, kao i međusektorsku saradnju. Nedovoljno je dostupnih službi za pružanje pomoći ženama i potrebno je poboljšati njihovu konzistentnost i kvalitet rada. Postoji potreba za pružanjem usluga ne samo od strane javnih ustanova, već i od specijalizovanih udruženja i ženskih organizacija.

4. Postoje nedostaci u primeni zakona i prikupljanju podataka. Identifikovan je nedostatak u prikupljanju podataka i istaknut značaj planiranog razvoja i primene jedinstvene baze dobro zaštićenih

5. Žrtve nisu dovoljno zaštićene tokom sudskih postupaka i postoji potreba za usavršavanjem profesionalne obuke zaposlenih.